У 73. емисији Разбуђивање гостовао је Светозар Гвоздић из Завичајног клуба Кордунаша и некадашњи становник највећег града на Кордуну.
Светозар Гвоздић је Србин који је рођен 12. јуна 1943. у кордунашком селу Вељун недалеко Слуња. Његов крај спада у најстрадалније регије током Другог свјетског рата не само на подручју Балкана, већ и Европе. Његова бака је остала удовица јер му је дјед заклан од усташа у чувеном Ђурђевданском покољу 1941. (у Баглају) што се сматра четвртим масовним злочином на тлу клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске.
Након рата, његови родитељи нису му много причали о страдању његове породице и села, јер су жељели дјецу да заштите од ружних ствари. Свако ко је јавно причао теме о хрватском геноциду над Србима бивао би прогањан, хапшен или убијан од комунистичке тајне полиције - УДБЕ.
Када је завршио основну школу одлази у Загреб на даље школовање. Матурирао је у средњој геодетској школи. Редовни војни рок је одслужио као примјеран војник прошаваши обуке ШРО.
Први посао је добио у Слуњу, јер је већ средином шездесетих година у граду Карловцу примљен младић хрватске националности из села Јастребарско. Мало доцније пребачен је у Вргинмост.
Радни однос у Карловцу заснива тек почетком јануара 1975. и започиње живот у насељу Нови центар. Оженио се и стекао породицу. Био је запослен као грађанско лице у ЈНА, гдје му је посао био на премјеравању земљишта карловачког котара.
Живот у Карловцу, граду на четири ријеке је био више него добар седамдесетих и прве половине осамдесетих година 20. вијека. Људи су имали посла и богат културно-друштвени живот, а ни спортских дешавања није мањакало. Направљен је нови стадион. Срби су у Карловцу чинили око 40% становништва.
На самом крају 1980-их година свуда у Хрватској почиње да се шири нездрава атмосфера која је кулминирала изборима у прољеће 1990. Тада је на сцену ступио Фрањо Туђман и његова милитантна странка ХДЗ. Туђман је био каријериста и дисидент југославенског друштва који је имао велике амбиције. У хрватској екстремистичкој емиграцији он је врло добро котирао и остварио је контакте са усташама из Другог свјетског рата. Његова визија је била да се код Хрвата сједини: Љевица, Црква и Десница... а да се број Срба у авнојевској Хрватској смањи на занемарив проценат. Недвосмислено је показивао симпатије према НДХ и Павелићевим крволоцима, те отворено најављивао незавиност Хрватске од СФРЈ.
У граду Карловцу почетком 1991. како Гвоздић наводи долази до тензија на националној основи које су расле из дана у дан. Хрвати су осјећали невјероватну моћ, док се код Срба увукао страх од понављања авети НДХ: Створене су брзо и паравојне формације ткз. Збор Народне Гарде, са оружјем које је илегално увезено, познато као "Афера Шпегељ". И резервни састав МУП-а Хрватске је увећан 4-5 пута. Његове колеге из ЈНА хрватске националности почињу да мјењају понашање и подржавају Туђмана, који истовремено ЈНА назива "агресорсом војском". Ствара се неповјерење и поларизација по националном кључу.
Гвоздић је био у касарни "Логориште", док је његова супруга дане проводила у њиховом стану. Ноћу је спавала у купатилу, јер је пуцњава из ватреног оружја била скоро сваке вечери у Карловцу. Србске куће и станови су обиљежавани крстићима. Био је то дио специјалног система застрашивања против Срба. Такође, хрватски екстремисти и чланови партије ХДЗ су минирали десетине локала чији су власници Срби. Циљ је био појачати атмосферу страха. Срби почињу да напуштају Карловац односно своју имовину страхујући за личну сигурност.
Корански мост је монструозни злочин који се десио 21. септембра 1991. у Карловцу, тако што је специјална јединица Министарства унутрашњих послова СР Хрватске "Громови" под командом Михаила Храстова заробила резервисте ЈНА и на крајње морбидан начин ликвидирала их. Двојица су само преживјели јер су побјегли. Према Гвоздићевом мишљењу то су учинили млади људи, који су одгајани код куће у србомржњи. Михаило Храстов је симболично осуђен и то у маратонском судском процесу који је трајао деценијама и од чега је направљена фарса.
Почетком октобра 1991. Гвоздић напушта Карловац и прелази на слободну територију Кордуна под контролом ЈНА. Пријавио се у војни одсјек у Војнићу и добио задужења у погледу формирања артиљеријске једнице. На Кордуну је остао као борац СВК све до августа 1995. када је извршена агресија хрватских оружаних снага у садејству са НАТО пактом и Петим муслиманским корпусом ткз. Армије БиХ. Ово је у историји познато као злочиначка операција "Олуја", а преко 280.000 Срба је напустило РСК. Колоне избјеглица су пресјечене на више мјеста и дошло је до покоља цивила.
Гвоздић је у емисији изнео своја виђења на тему "Олује" и навео неке нелогичности које су се дешавале на терену. Дошао је у Београд и никада више није се вратио на Кордун. У Хрватској му је написана лажна оптужница, као и многим Крајишницима са циљем неповратка на своја огњишта, јер би то поништило тековине "Олује"..
Последњих година Гвоздић је уложио доста времена и труда да попише имена и друге детаље везано за жртве Вељунског покоља 1941. Прикупио је преко 560 жртава и волио би да то буде једна брошура која би остала будућим покољењима у трајном сјећању као једна карика геноцида над Србима у Другом свјетском рату. Ово није урадио са циљем мржње, већ културе памћења. Да се никада више не понови.