Гледам слику Шаранове јаме
у близини логора Јадовно,
низ лице ми сузе крену саме
кад помислим на страдање кобно.
У плачном оку смјењују се слике
немоћника док их гризу звијери
што не чују нијеме урлике
којом бол се и свирепост мјери.
Од безбројних ожиљака ножа
крвав бљесак очи ми заслијепи,
невидом се мјери српска кожа
и најчешће пјесник их се сјети.
Али око унутарње гледа
и из уха јек мог гласа слуша
ради мајки што им кољу чеда
и болно прате лет слободних душа.
Над Јадовном ни птице не лете
тамо су душе сав свод прекриле,
разријешене од патњи полете
небу као ласте лакокриле.
Оста жица која веза руке
као свједок подну Велебита
Шаранова јама, лелек, муке,
Ждерњача којој у строју хита
колона чедних везаних у пару,
убијају једног који живог вуче,
страдају оба у мучком жару,
затим креч сипају да се живи муче.
Из нечуја ме пробуди врисак
из земље глувонијемих без милости,
гдје је кршног камења писак,
да се заборава срж не опрости.
Док око судије пресуду нуди
оно што Каину злочин враћа,
у мом оку нада, Бог нек суди,
по Његовом суду грешник нек плаћа.
Аутор: Славојка Бубић-Кокић
Стихови су написани 2024. године поводом 83. године од оснивања система концентрационих логора: Госпић-Јадовно-Паг... који је био само једна карика хрватског геноцида у наци-фашистичкој НДХ за вријеме Другог свјетског рата.
Јадовничка индустрија смрти је у прољеће и љето 1941. године за свега 132 дана прогутала и уморила на најстрашније начине преко 40.000 људи (преко 95% Срба). Усташки режим који су предводили: поглавник Анте Павелић, доглавник Адемага Мешић и кардинал Алојзије Степинац је водио шовинистичку и расистичку политику гдје је циљ био истребити: Србе, Јевреје и Роме. Сем тога, требало је Православље односно СПЦ елиминисати на простору од Драве до Јадрана. Тачније сама НДХ је била благословена од Ватикана.
У циљу културе памћења написана је и ова пјесма, са жељом да нам се никада ове ствари не понове.