Културом памћења се бавим дуги низ деценија. Још када сам био тинејџер слушао сам приче родитеља о страдањима наших предака на тлу наци-фашистичке Независне Државе Хрватске, не пуно, али довољно. Они су ми испричали оно што су њима њихови родитељи казивали, али свако је диванио страдања из свог краја.

Заправо, у малом броју случајева је била ситуација да је неко од Срба у Титовој Југославији повезивао сва та страдања и стратишта у један велики геноцидни ланац. Чак и онај ко је то радио, ако би то све казивао јавно био би прогањан од југославенске тајне полиције УДБЕ. Према тумачњу Јосипа Броза Тита и његових сљедбеника, овакве ствари су нарушавале лажно братство и јединство јужнославенских народа. Парадокс је што су у те лажне идеале вјеровали само наивни Срби.

Муслиманско и хрватско друштво никада није прошло кроз процес дефашистизације и денацификације, па су тако и васпитавали своје потомке у србомржњи и антијугославенским осјећањима, која су наручито прокључала почетком девдесетих година 20. стољећа када је растурана СФРЈ и настављени ратови тамо гдје нису ни престали.

Драгана Радовића сам упознао прво у виртуелном свијету, односно на социјалним мрежама, а онда и у Београду прошле године када је долазио на договоре око приказивања документарног филма "Гаравице". Млад човјек, пун знања и ентузијазма. Систематичан и упоран, али се врло добро разуме у алате модерне техноглогије... баш такав нам је и потребан.

Више од три године је активно радио на свом филму "Гаравице"... прелазио хиљаде километара да би по сјеверо-западној Босни тражио стратишта и неоткопане гробнице из времена Другог свјетског рата, али и преживјеле свједоке хрватско-муслиманског геноцида, који се одвијао по благослову Ватикана.

Како је прва пројекција овог филма у Београду прошла одлично прије мјесец дана односно 200+ посјетилаца је стајало, то је он одлучио да учини људима који су тада одбијени уз извињење да "нема више мјеста". Заказао је за понедјељак 18. марта у УК "Влада Дивљан" на Палилули нову пројекцију и објелоданио на интернет страницама (своје) фондације "Заборављени коријени".

Не само као његов сарадник, већ као неко ко има свијест о томе шта нам се дешавало посљедњих 150 година, ријешио сам да му помогнем и раширим ову причу. Јер филм је снимљен за широки аудиторијум и треба га што више промовисати.

Ако би морао описати филм у једној речи онда би то било: моћан!

Зашто?

Филм нам даје заправо слику шта су то Гаравице. Већина оних који мисле да нешто знају о том ужасном злочину, типа да су Гаравице некакво брдо тј. брежуљак изнад града Бихаћа. Дјелимично тачно. Гаравице у пуном смислу значења представљају уствари читав један комплекс у Бихаћкој општини у коме постоји десетине масовних гробница у којима је хиљаде Срба покопано и бачено пошто су убијени хладним или ватреним оружјем.

Муслимански и хрватски фашисти у жупанији Крбава-Псат су били по овом питању врло организовани и још од прољећа 1941. почели да спроводе своје морбидне планове у дјело. У љето исте године терор над Србима је доживио амплитуду, јер су многи мушкарци били побијени, тачније у самом Бихаћу готово сви Срби старији од 15 љета су били уморени на смрт. Након тога настављено је истребљење по околним селима.

У филму је Радовић и приказао страдања библијских размјера не само у Бихаћу, већ у Босанској Крупи, Петровцу, Цазину... мноштво локација је наведено и приказано како последњих година изгледају.

Оно што филм чини јако добрим јесте микс приказивања свједочења људи који су тада били дјеца, сада већ старци у позним годинама живота. Све су њихове приче врло сличне, јер их је исто зло притисло. Причали су о бјежању у шуму, одовођењу својих најмилијих са кућног прага, о томе како су морали да гледају клање својих сродника, мучени глађу и жеђу, цвокотали од зиме, извлачили се испод лешева...и друге ствари од којих вам се преврће у желуцу.

Најтрагичније ми је казивање једне баке која вели како су посље рата имали умјесто куће згариште, па је морали ићи у муслиманска села да просе. Често се дешавало да "комшије" пусте на њих псе да их отјерају. Понеко би им давао гра', јаја, жита... буквално су понижавани на најгори могући начин. Али су преживјели и свједочили пред камером.

Да је све то истина, говори и документација која је презентована у филму. Радовић је протеклих четири године нашао драгоцјена казивања и самих усташких зликоваца која су забиљежена пред југославенском Комисијом за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. Они су без срамоте и покајања говорили о ужасима које су починли они сам и њихови саборци.

Крвник Бећир Борић, исламизовани Србин чији су преци у XIX. вијеку потурчени, је у одијелу хоџе је био на челу своје злогласне групе која је на наведеним локацијама пролила море крви.

Чак и успоредбе докумената јасно говоре да је у цазинској Крајини ликвидирано током 1941-1945 најмање 56.000 Срба православаца познато именом и презименом. Мада се сумња да је та бројка далеко већа.

Вишевјековни србски крајеви у сјеверо-западним дијеловима је средином 20. стољећа тако остао пусти, јер наког завршетка ДСР је усљедила колонизација становништва усљед политике дерурализације и индустријализације земље коју су спровадили Тито и његови сарадници.

У филму је такође поменута и чињеница да је са локацијама масовних гробница, саграђене школе, зграде општина, државне установе или пак џамије (исламски вјерски објекти). Православне богомоље остале порушене, озбиљно девастатиране и обрасле у коров. Мишљења сам да ово све није случајно урађено, јер су Брозови комунисти задојени отровним млијеком Коминтерне хтјели да на све начине униште трагове и геноцида и миленијумског постојања Срба у тим крајевима.

Ипак, неколицна родољуба (већином потомака недокланих) је чак и у таквим условима посљедњих година почела одржавати помене и молитвена сјећања за невино пострадале Србе током Другог свјетског рата.

У Радовићевом филму је добро приказано тј. анализирано питање спомен-обиљежја, гдје се такође огледа чињеница да је неко и овим путем хтио да сакрије геноцид, јер су на натписима скривани значајни подаци о националности жртава и зликоваца. Стављана је петокрака умјесто крста. Латинични натписи су метнути умјесто ћириличних.

Кажем, све то није било случајно.

Филм је за сваку препоруку и волио бих да што више Срба ово погледа јер мноштво ствари из данашњице, али и трагичних догађања с краја 20. вијека ће бити јасније, јер онај ко контролише прошлост, контролише и будућност.

Написа: Чуле
19.03.2024.

Свиђа ми се филм Гаравице. Сматрам да је јако добро урађен и да треба да се зна. Поготово ми је драго да је преведено и на више страних језика.

Наравно, коментара немам на зло. То је стварно страшно шта су чинили.

Да се никада не понови, а и не заборави!

,,Народ који не зна своју историју, проклет је да му се она понови..."

Милош Вељковић
20.03.2024.

Одлични утисци!

Добар филм...хвала на позивници.

Станко Б.
20.03.2024.