Армија школараца, омладинаца који су ишле у школу после 1945. нису могле добити сведочанство о завршеном осмогодишњем образовању, а да не знају када су то јужнославенски народи подигли устанак против фашиста и њихових слугу. То је било нешто као "оче наш". Ајде оне офанзиве и некако... али Дан устанка се морао знати у пола ноћи ако вас пробуде.

Знало се да је 4. јула Дан борца, тачније комунистички активисти су тог дана 1941. позвали преко штампаног прогласа народе Југославије на устанак, па се то сматрало "почетком борбе".

Протест у Чачку 1941.

Већ 7. јула исте године се народи СР Србије "дигоше на устанак". Да би 27. јула у личком Србу односно Дрвару у БиХ дошло до оружаног отпора у српским ентичким крајевима према усташкој НДХ, па су народи СР Хрватске и СР Босне и Херцеговине заједно обележавале Дан устанка, итд.

Све је то била један обична фарса, којом су намерно читаве генерације наших народа "осакаћене" накарадним и лажним учењем, јер управо онај ко контролише прошлост, контролише и будућност. Није спорно да је тад, тих наведених дана било неког пушкарања, али далеко од тога да су то прве пушке које су запуцале према агресорима и њиховим помагачима.

Штавише и неки хрватски "повјесничари" покушавају са некаквим сисачким партизанским одредом, које је предводио Јанко Бобетко (касније генерал војске Републике Хрватске, одговоран за Олују), да манипулишу да су они 22. јуна 1941. радили на диверзијама против усташке власти.

Али да кренемо ми редом...

Први организовани отпор на територији Краљевине Југославије према окупатору и њиховим помагачима био је већ 12. априла 1941. Грачацу, малој вароши у јужним деловима Лике, пошто је Грачац је био централна и главна станица на прузи Загреб-Сплит, до Другог светског рата, после чега ту улогу преузима Книн.

Диверзије у Грачацу 1941.

Наиме, тада је народни херој Дане Станисављевић Цицвара, иначе резервни пешадијски поднаредник југославенске краљевске војске, окупио једну мању групу устаника, чланова предрадног српског Соколског удружења (Раде Гаћеша, Раде Цвјетковић, Јово Ђекић, Дмитар Растовић, Васо Терзић, Дане Мандић...) и заједно са њима напао жандармеријску станицу у Грачацу, коју су два дана раније запоселе усташе. По ослобођењу жандармеријске станице, из магацина је подељено 200 пушака борцима који су одмах формирали четнички одред, који је био спреман за борбу. 

У помоћ овим усташама из жандармеријске станице у Грачацу кренули су усташки бојовници окупљени око "Хрватске Сељачке Заштите", међутим Цицварина група их је сачекала код моста на реци Отуђи и протерала их према Госпићу, који је био читаво време рата јако усташко упориште. Српским устаницима се прикључила једна мања група од 20 војника из Југославенске Краљевске морнарице, који су потопили свој брод да не би пао у руке окупаторима, а потом кренули у планину. Ту су код Велебита срели Цицварине борце и прикључили им се.

Дан касније, 13. априла 1941. усташким бојовницима долази у помоћ једна добро наоружана бригада италијанске фашистичке војске, која је гранатирала Грачац читав дан, а следећег дана ушла у град. Устанци, морнари видевши да је непријатељ далеко бројнији и боље наоружан доносе одлуку да се повуку према Босни. Цицвара одлази на планину Велебит, одакле је до 27. јула 1941. правио низ диверзија потив усташке НДХ. Касније је услед издаје Дане Станисављевић Цицвара погинуо 24. октобра 1942. године, јер су комунисти видели да Цивара не жели да погази заклетву према Краљу и отаџбини и да им се прикључи.

Споменик устаницима у Брљеву

Међутим и поред тога у Херцеговини 6. јуна 1941. код Гацка, у селу Брљево је подигнут оружани устанак... који су предводили православни свештеник Радојица Перишић, а за њим и: Милорад Поповић, Благоје Тепавчевић, Станиша Николић, Стево Старовић, Марко Лојовић...

Што се тиче устанка у СР Србији, комунисти који су писали историјске уџбенике и читанке, намерно су заборавили Равногорски устанак 13. маја, који је покренуо пуковник Југославенске Војске у Отаџбини, Драгољуб Дража Михаиловић, заједно са групом официра коју немачке окупационе снаге нису успеле да заробе у Априлском рату.

Штавише, југославенски комунисти без војске и војног кадра, често су врбовали краљевске официре да им се прикључе, али је то слабо ишло. Такође је прећутано у послератним годинама и то које су све градове 1941-1942. ослободили четници Драже Михаиловића, већ је то лажирано да су ослободили партизани.

Пуцњава у Белој Цркви, код Крупња 7. јула 1941. је деценијама после Другог светског рата важила као Дан устанка народа СР Србије.

Споменик убијеним жандарима

Међутим, и ту је комунистичка историја начинила велику превару многим генерацијама. Речено је како је у селу Бела Црква, на вашару који се традиционално одржава због  православног празника Ивањдана, дошло до сукоба једне партизанске чете коју је предводио Жикица Јовановић Шпанац, иначе несвршени студент и новинар пре рата и жандармеријске патроле "Недићевске" Србије.

Ради се о томе да је под једним шатором, споменути Жикица Јовановић, активиста КПЈ и учесник Шпанског грађанског рата (1936-1939) седео и испијао пиће. Када је газда дошао да наплати рачун, он је одбио јер је Жикица говорио како је он "учесник шпанског грађанског рата", па је то требало да му се опрости.

Газда је позвао жандарме, не видевиши какве везе има он са ратом у Шпанији, па да мора нешто да даје џабе. Тако је Жикица Јовановић пуцао на српске жанарме, који су дошли да га истерају... а то је после ушло у историјске читанке као "Дан устанка".

Многи мисле како је историја досадна и препуна "неповезаних" података, али када мало размакнете грање видећете суштину.

Ништа ово није случајно, нити се нама случајно понављају историјске лекције.

Томислав Б. Ковач
27.07.2015.