У лето 2010. године први пут сам обишао мали спомен комплекс Јадовно у Лици. До тада сам знао врло мало информација о једном страшном и ужасном месту на планини Велебит, покрај Госпића, где су 1941. године хрватске усташе на најмонструозније начине убијале, а потом и бацале мушкарце, жене, децу, старце у дубоке крашке јаме... преко 40.000 људи, од чега 95% Срба.

Мада има доста случајева да су и живи Срби бацани у те јаме безданице које су дубоке по неколико десетина метара.

Ово је рађено по налогу Ватикана односно Папске државе, у циљу смањења србског православног становништва на подручију Лике, иако су јадовничке жртве довођене и са других подручија које су Срби вековима насељавали: Босанска Крајина, Херцеговина, Славонија, Кордун, Банија, Босна, Далмација...

Не верујем да постоји чак ни научни тим социолога, психијатара, демографа који би могли све ово да објасне и приближе обичним смртницима, односно потомцима србских жртава. Иако уистину нису јаме око Госпића биле једине где су усташе бацале невине србске жртве... постоји нажалост велики број у Херцеговини и Босанској Крајини.

Данас имамо парадоксалну ситуацију да се питањем Јадовна баве појединци и неколико удружења, уместо да су то радиле државне институције одмах након Другог светског рата.

Још трагичнија ситуација је што наша деца у школи врло мало уче о Јадовну и геноциду уопште над нашим народом који је почињен 1941-.1945. Проблем је што се наставља завет ћутања још од социјалистичког времена на овамо.

У име некакве боље будућности о злочинима се мора ћутати, да се околни народ и "државе" не би увредили.

И ове, као и прошле године нисам имао дилему да ли посетити Госпић и кренути Стазама јадовничких мученика. Једина разлика је у томе што сам прошле године познавао само једну особу, односно вођу пута - Милорада Милошевића.

А ове године бар десетак људи, што мислим да је велики успех, јер треба учити млађе генерације забрањене лекције, не због освете и реваншизма, већ због просте чињенице да КО ИСТОРИЈУ ЗАБОРАВЉА, ОНА МУ СЕ ПОНАВЉА!

Првобитан план организатора је да крену 4 аутобуса на ово поклоничко путовање у петак 1. јула 2016. преподне. Један из Бања Луке, други из Новог Сада, а трећи и четврти из Београда. Спавали би у Плашком, градићу на северу Лике, односно на граници са Кордуном, где би присуствовали вечерњој служби и промоцији.

Само два дана пре пута, путници из Београда добијају информацију да се пут помера за петак увече 1. јула, због наводних претњи тамошњих шовиниста, како ће да запале хотел који прими Србе и сл. Да би касније у Лици док смо пешачили, чули да је то подвала појединих Срба повратника, који су се уплашили за своје позиције (читај: фотеље!) због великог броја Срба у Плашком, јер би нас етикетирали као "ћетнике" и сл.

Тако су два аутобуса са путницима из Београда кренула у 22 часа за Лику. Па смо уместо у хотелском кревету спавали у аутобусу. Није нас то омело, ионако је ово поклоничко путовање, односно жртва коју свако од нас може и мора да поднесе.

На граничном прелазу Батровци јесмо имали претрес, али не ригорозни, тако да смо у зору 2. јула стигли у Госпић, где смо се срели са бањалучанима и новосађанима и кренули скупа на Јадовно.

Пошто је ово оцењено као скуп "високог ризика" имали смо пратњу хрватске полиције, а на путу недалеко спомен комплекса Јадовно, нас је дочекала група од 10-15 хрватских ултра националиста, махајући заставама "праваша", који се куну у Анту Старчевића, осведоченог србомрзца. Нас све је вођа пута Милорад Милошевић упозорио још у Београду, да на такве провокације не одговарамо.

Дошли смо код Шаранове јаме, где већ постоји један споменик, па су ту православни свештеници одржали парастос и помен јадовничким жртвама.

Након парастоса забоден је ту и један крст, а на великим папирним паноима бањалучани су окачили план тј. идејну скицу за будућу капелу цркве посвећене управо невиним јадовничким жртвама из 1941. године.

Нисмо се ту превише задржавали, јер нас је чекало велико пешачење на Велебиту, до још једне јаме безданице, где је требало да се пободе дрвени крст.

Поново смо ушли у аутобус, а нама је Милорад Милошевић причао историју госпићког краја и Лике уопште, казавши нам како до Другог светског рата није било србског села у Лици да није било православне цркве, да је Лика тада била већинска србска, односно више од три четвртине становништва је било србско.