Убиство породице Столић у Обилићу на Косову и Метохији средином 2003. године, је један од најтежих злодела који су почињени над Србима у 21. веку у јужној србској покрајини.
Непознати криминалци су упали у дом Столића и извршили монструозни злочин над троје цивила: Љубинко, Слободан и Радмила. Жртве су убијене хладним оружјем, метална штангла или секира, док је њихова кућа након свега запаљена како би се уништили трагови злочина.
Иако су се њихове комшије масовно дигле и побуниле, за ово злодело нико није одговарао. Окупационе власти у Приштини прећутно одобравају овакве ствари јер је циљ да што више србског живља напусти Косово и Метохију. Штавише, УМНИК полиција је понудила велику новчану награду за онога ко помогне у расветљавању овог злочина.
Само годину дана касније албански екстремисти спроводе злогласни Мартовски погром, када је највећи део територије Космета јужно од реке Ибар био етнички очишћен од Срба.
Деценије пролазе, али овај случај и пред правосудним органима ткз. Републике Косово, остаје под велом тајне, замрачен и замагљен. На крају је затворен.
Ситуација на Косову и Метохији
Срби на подручију Косова и Метохије представљају домицилно становништво и аутохтони народ, који се ту налази више векова. Још у доба Немањића читав простор Космета спадао је у србску државу. Престолница тадашње средњовековне државе био је град Призрен.
Владар Душан Силни се крунисао за цара Срба, Грка и Арбанаса на Васкрс 1346. године у Скопљу.
Крунисање Душана Силног за цара у Скопљу
Најездом Турака Османлија средином 14. века Душаново царство под влашћу цара Уроша Нејаког почиње да се урушава, а деценијама после Косовске битке 1389. године, средњовековна Србија губи простор Косова и Метохије. Пет векова су Турци спроводили терор и страховладу највиших размера и потурчавали Србе, Арбанасе и друге хришћанске народе.
Турци Осмалније су на Косову и Метохији владали све до 1912. године, када у Првом балканском рату Срби ослобађају Космет, који је постао део Краљевине Србије. Наредне 1913. године Велике Силе стварају Кнежевину Албанију и тада се арбанашка племена спуштају са Проклетија у Косово Поље, тврдећи да је Космет албанска земља.
Пошто су били бројчано и војно слабији, морали су одустати од своје замисли. У Првом светском рату Србска војска се преко Космета и Албаније повлачила до Крфа и Грчке... да би 1918. године Космет постаје део Краљевине СХС односно Југославије јер је Краљевина Србија ушла у државно правну везу са Словенциама и Хрватима.
У Другом светском рату Косово и Метохију окупирају албански балисти, којима помаже војска фашистичке Италије. Тако је Космет постао део Велике Албаније, где су почињени стравични злочини над србским народом, његовом имовином и културно-историјским наслеђем. Албански балисти су хтели да униште све трагове вишевековног постојања Срба и Православља на овим просторима.
Комунисти су на Космету слабо деловали све до лета 1943. године Углавном су отпор непријатељу пружале четничке јединице Косте Миловановића Пећанца, који је погинуо 25. маја 1944. Касније у лето 1944. када су југославенски партизани за јединицама Црвене армије кренули у ослобађање Србије, Космет је био углавном ослобођен од арнаутских банди. Али су јединице КНОЈ-а и УДБ-е све до 1952. године ратовале са бандама албанских балиста.
Спаљена Пећка Патријаршија 1981.
Почетком 1960-их година албански народ на Космету почиње отворено да се буни против државе Југославије, тражећи да Космет постане седма република СФРЈ. Па је Косово и Метохија од аутономне области априла 1963. постало покрајина. Да би 1968. из назива Косово и Метохија, избачено "Метохија" што значи црквена земља.
Уставом СФРЈ из 1974. је додатно појачана дезинтергација СР Србије, а почео је у читавој Југославији да буја сепаратизам, који је почетком 1990-их прерастао отворене сукобе и довео до разбијања СФРЈ. Велики протести и демонстрације Албанаца на Космету су биле почетком 1980-их, када су њихови захтеви ишли до издвајања Космета из Брозове Југославије. Ове захтеве је подржало највише руководство Републике Албаније.
Албанске банде на Косову и Метохији су од 1974. do 1985. године направили више од 2.200 кривичних дела (убиства, пљачке, паљење имовине, рушење цркава и др.). Пошто је тада цивилна и полицијска власт била у рукама Албанаца, то су кривци ретко или симблично кажњавани. Најпознатији случајеви страдања Срба из тог периода су Данило Милинчић (1982.) и Ђорђе Мартиновић (1985.)... Ови злочини су само показали немоћ Републике Србије да се одупре албанском иредентизму и заштити своје грађане.
Сведок албанског порома над Србима:
Гојко Стојичевић као епископ Павле
Након завршетка ратних сукоба на простору Хрватске и Босне и Херцеговине 1995. године један део србских избеглица долази из Крајине на Космет, који бивају често нападани од албанских банди. Већ тада се створила албанска екстремна, терористичка група под називом Окупаторска Војска Косова (ОВК), коју су основали Адем Јашари, Рамуш Харадинај и Хашим Тачи. Њихову окосницу су чинили Албанци који су се добровољно борили у хрватској и муслиманској војсци западно од реке Дрине током ратова 1991-1995.
Албански терористи врло брзо добијају финансијску и логистичку подршку од Запада, па су у Републици Албанији организовани кампови за обуку терориста који су после убацивани на територију СР Југославије, са циљем пљачке, убистава и провоцирања сукоба са Полицијом Србије и Војском Југославије... што ће касније довести и до мешања НАТО пакта и агресије на Србију и Црну Гору...
Током пролећа 1999. тачније од 24. марта до 10. јуна трајала је НАТО агресија на Савезну Републику Југославију. За 78 дана варварског бомбардовања мноштво цивилних и војних циљева је погођено. Ваздушна опасност на Косову и Метохији није престала, готово сви градови су даноноћно бомбардовани.
Из правца Албанске Републике покренута је копнена инвазија на Србију, преко Јуничких планина и у долини Белог Дрима, али су доживеле неуспех.
Након што је потписан Војно-технички мировни уговор у Куманову, државна администрација Републике Србије и оружане снаге СР Југославије се повлаче у остатале делове земље према Резолуцији Савета Безбедности 1244. Јужну србску покрајину преузимају међународне снаге: КФОР и УНМИК. Са њима се враћају албанске банде из Окупаторске Војске Косова, који су били пред поразом. Одмах креће невиђено дивљање и напади на србске цивиле.
Тужна свакодневница: сахрана и сандуци
Тако се нашло преко 200.000 Срба у бесконачним колонама, принудно напуштајући своја огњишта у страху за личну сигурност. Албански екстремисти су уништавали културно-историјску и духовну баштину Срба, затирући доказе о вишевековном постојању на тим просторима.
Ситуација у Обилићу
Обилић је насеље које је добило назив по јунаку из гарде Кнеза Лазара, са којим се борио против Турака Османлија. Након ослобођења у Првом балканском рату 1912. насеље добија то име. Налази се у северо-западном делу Приштине, односно на путу за Кос. Митровицу.
Иако је ту било Срба староседелеца и пре 1918. године, краљ Петар I Карађорђевић насељава ту Солунске добровољце из крајева преко Дрине: Лика, Херцеговина, Далмација, Црна Гора... Упркос многим нападима, србски живаље је одолевао.
Месец дана пре убиства Столића, у Обилићу су две србске куће запаљене, али починиоци нису откривени.
ЗЛОЧИН
Старци, Радмила стара 76 година и Слободан у моменту убиства имао 80 лета, цивили... што значи да апсолутно нису имали могућност да некоме нашкоде, нити да се бране. Њихов син Љубинко је био стар тачно пет деценија, такође цивил. Није био припадник никакве оружане или паравојне формације.
У ноћи између 3. и 4. јуна 2003. године, након касне вечере, непозната група је упала у породичну кућу Столића у Обилићу. Они су извршили убиство хладним оружјем: металном штанглом и секиром. Лешеви су били дословно унакажени. Гажени су ногама, односно чизмама. Радмили су поломљене обе руке.
Код Љубинка Столића су касније на длановима уочени трагови ножа, па се претпоставља да се рукама бранио да га не закољу. Имали су ране у пределу груди и на подлактицама. Радмила је убијена јаким ударцем у потиљак, са леђа ударена док је покушавала да устане.
Монструми су по изласку из куће Столића запалили објекат да би сакрили трагове злочина. Ипак, ватра је била сигнал комшијама да се нешто дешава, па је брзом акцијом успело гашење пожара.
Обдукцију и узрок смрти је урадио патолог Славиша Добричанин са својим колегама странцима, запослен у Координационом центру у Приштини.
Већ наредни дан 4. јуна, у Обилићу је кренуло окупљање Срба који су свој гнев искалили према полицајцима УНМИК-а. Исте те вечери у Обилић долазе међународни представник Михаел Штајнер, као и премијер ткз. Републике Косово, Бајрам Реџепи, да смире ситуацију, али без превише успеха. Срби су са правом били бесни и тражили истинску заштиту. Наредно дан су и у Грачаници избиле демонстрације и сукоб са УНМИК полицијом.
Могући разлог убиства породице Столић јесте њихво дугогодишње одбијање да своје имање продају Албанцима. У сваком случају, ово је био потоказ Србима повратницима, али и онима који су остали да живе у својим кућама, шта им се може десити. Заправо, овај гнусан злочин је учињен свега неколико дана пре него је требало 20 србских породица да се врате у своје обновљене куће. Наредне недеље, 18 србских породица се иселило.
ИЗЈАВЕ
Проф. др. Славиша Добирчанин, казивао је након обдукције:
- "Ако су страдалници вечерали око 21:30, ожиљци потврђују да су после убиства сатима наношени нови ударци".
Рођак Столића, наредног дана је дао овакву изјаву:
- "Успео сам да уђем у кућу прво јутро после злочина и видим њихова тела у локвама крви. Нисам одмах да схватио шта се тачно десило кобне ноћи, али ми је касније постало јасно да то нису могле да учине обичне убице... Деловало је као да су то урадили фанатици, сумњамо на заостале муџахедине".
Михаел Штајнер, немачки дипломата, специјални представник Генералног секретара УН, за Косово и Метохију током 2002-2003:
- "Мислим дa je рaзумљиво дa су људи овдe љути. Прeмиjeр и ja смо исто тaко љути због овог злочинa, коjи je усмeрeн против против мултиeтничности нa Косову и нaмa овдe трeбa прaвдa. Трeбa дa пронaђeмо онe коjи су одговорни и одлучили смо сe дa ћe полициja успостaвити посeбну jeдиницу коja ћe рaдити нa овом злочину"
ПОСЛЕДИЦЕ
Породица Столић: Слободан, Радмила и Љубинко су сахрањени на месном гробљу код Обилића, у засеоку Црквена Водица. Верски обред су обезбеђивале јаке полицијске снаге УНМИК-а, а на вечни пут испратило их је више стотина суграђана.
Тих дана напади и убиства преосталих Срба на Косову и Метхоји нису јењавала. Спаљиване су библиотеке, летнина, рушени су верски објекти, отимана је покретна имовина, рафална пуцњава, каменовање аутобуса...и то све без икаквих санкција за починиоце.
УНМИК је понудио награду од 50.000 евра свакоме ко успе да помогне хапшење убица, али од тога ништа. Непроверене информације су да је пет месеци касније ухапшено пет особа осумњичених, али су пуштени на интервенцију из Брисела, док је јавности штуро објављено да "нема довољно доказа"... Имена никада нису обелодањена, а истрага је у потпуности стопирана 2005. године.
Према подацима УМНИК-а од јуна 1999. до јуна 2003. за четири године владавине међународних власти, на Косову и Метохији је убијено око 1.000 Срба, док се 1.340 води као нестало. Такође, јасно се види и поражавајућа податак да је 40.000 Срба до 1999. живело у Приштини, а да их је 2003. избројано свега 147 особа србске националности.
За те четири године окупације, Албанци су око 75.000 објеката који су пре НАТО агресије били у власништву Срба, конфисковали, док је још 30.000 опљачкано или спаљено. С друге стране, све албанске избеглице, око 300.000 који су избегли у матицу у пролеће 1999. су се вратили након 15. јуна, а за њима и 200.000 држављана Албанске Републике, који нису имали пребивалиште на Косову и Метохији.
Ово су информације које никада нису доспеле у медије западне Европе и Северне Америке.
Већ наредне зиме 17. и 18. марта 2004. албански екстеремисти нахушкани од окупционих власти у Приштини спроводе морбидно етничко чишћење у србским енклавама јужно од реке Ибар, злосутног имена Мартовски погром.
ЗАКЉУЧАК
Убиство породице Столић није никакав инцидент како међународни представници и окупационе власти у Приштини покушавају да представе јавности, то је принцип истребљења србског становништва које траје још од краја 19. века, када су Албанци оформили злогласну Призренску лигу.
Албанска национална заједница у Србији и Југославији је деценијама злоупоребљавала своја "права", јер њих никав облик аутономије суштнински није занимао. Они су хтели да иредентистичким акцијама припоје Космет Републици Албанији, али исто тако и делове Црне Горе, Вардарске Македоније и Грчке. У томе су имали подршку и помоћ НАТО пакта, наручио 1990-их година, када су остварили "вишевековни сан".
Међународне снаге УНМИК и КФОР нису ту ни дошле да заштите Србе, већ да помогну Албанцима да елиминишу србски живаљ на простору од Копаоника до Проклетија. Терор који албански екстремисти спроводе под међународном заједницом не престаје. Злочини и преступи Албанаца на КиМ се сврставају у табеле, односно прави се евиденција на месечном и годишњем нивоу.
С обзиром да су Срби означени као једини кривци растурање бивше Југославије и ратове на тлу исте у западној хемисфери, тешко је веровати да ће неко од албанских (или неких других несрбске нације) криминалаца одговарати за своја недела, као што је и овај злочин у Обилићу.