Беким Бериша (алб. Bekim Berisha) је био албански ветеринар и туризмолог, који је ратовао на простору бивше Југославије током деведесетих година 20. века у три војске, све против Срба, када је СФРЈ разбијана.

Прво је био у хрватским паравојним снагама још од 1991. где је дошао из Белгије... касније кратко одлази у Босну, где облачи униформу ткз. Армије БиХ, а на крају долази на Косово и Метохију где се придружује Окупаторској Војсци Косова. Свугде се борио против Срба против којих је имао наслеђену мржњу.

Током оружаних сукоба у Хрватској ратовао је у Лици, Банији и Источној Славонији. Ту је добио надимак Шок (алб. пријатељ). Од председника Туђмана и министра одбране добио је посебне похвале за храброст и пожртвовање. Чак су и саборци говорили да вреди много.

Већ средином 1992. долази у Босанску Посавину где такође учествује у етничком чишћењу србског становништва које је трајало све до краја године. Потом се враћа у Хрватску, где је провео три године.

На Косово и Метохију одлази средином деведесетих година 20. века, пошто су окончани ратни сукоби у Хрватској. Тамо се прикључује ОВК где је брзо напредовао у хијерархији албанске паравојске. Важио је за поверљивог сарадника Рамуша Харадинаја. Добио је чин бригадира и погинуо је у борбама за Јуник, у лето 1998. године. Његова кућа је погођена тенковском мином. 

Албанци су након завршетка рата на Космету средином 1999. и доласка међународне мисије УНМИК у јужну србску покрајину, многим командантима дали завидну пажњу, па тако и Бериши. По њему је названа Војна академија, једна касарна... подигнуто му је неколико споменика широм окупираног КиМ. Постхумно је добио орден Народног хероја ткз. Републике Косово, а слично признање добио је од власти у Тирани.

Упамћен је као веома способан војник који је ишао у борбе без страха.

ЖИВОТОПИС

Беким Бериша је рођен 16. јуна 1966. године у селу Грабовац код Пећи, на западу Метохије. У то вријеме, Албанска заједница у Југославији је имала у оближњој Ђаковици тврдо екстремистичко језгро где је полиција константно сузбијала сепаратризам високих размера. Бекимов деда по мајци Неџип Сељимани је учествовао и многим оружаним борбама и побунама против Србије и Југославије.

Његови родитељи Фазли и Фахрија су имали шесторо деце: пет синова и једну кћер... а Беким је био најмлађи. Има сестру Зирафету.

Његов отац и деда су га одајали у антијугославенским осећањима и србомржњи, где је индокриниран да треба да буде борац за "слободу Косова".

Млади Беким је у србском селу Гораждевац завршио је основну школу, а средњу уметничку школу у Пећи. Волео је борилачке вештине и говорио је неколико језика.

Напушта завичај, јер наводно није могао да настави школовање на Космету, иако су Албанци Уставом СФРЈ из 1974. добили велика права, много више него било која национална мањина у Европи, али су то циљано злоупотребљавали у сврху својих иредентистичких планова.

У Загреб је дошао 1986. те уписао студије ветерине. Једно вријеме је живео у Опатији, на Јадрану, где је уписао Факултет за туризам и хотелијерство. Тада је радио физичке послове и тако зарађивао за живот. Својој породици је слао новац. Оба факултета је успешно завршио тј. дипломирао.

Касних осамдесетих година 20. века, одлази из СФРЈ у Холандију, где је имао вереницу. Живели су на северу земље, у градћу Смилде. 

ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА

Почетком наредне деценије, он долази у Хрватску, где се прикључује паравојним формацијама под командом странке ХДЗ. Њега је водила наслеђена србомржња и рачунао је да ако се растури Југославија, па да ће Космет лакше бити отцепљен од Србије.

Аутобусом је из Брисела дошао најпре у Загреб 7. августа 1991. на Главну станицу.

Прво се прикључио самосталном 57. батаљону ткз. Збора Народне Гарде, који је био смештен у Комареву, недалеко Сиска. Ту је прошао обуке везано за терористичко-диверзантске акције, где је показао храброст и проницљивост. Саборци кажу да је без страха ишао на супротну страну и доносио трофеје. 

Бива упућен на источно-славонско ратиште у околину Вуковара. Ту је чак и тешко рањен 16. јуна 1992. те је остао 40% инвалид, али се није од пушке одвајао. Укупно у хрватским снагама је провео 539 дана.

По опоравку 1992. године одлази у северни део Босне, тачније Посавину, где су муслиманске снаге скупа са хрватским имале ниску злочиначких акција, те вршили етничка чишћења у зони Брчког, Дервенте, Шамца, Оџака, Орашја, Маоче, Модриче... Ту је облачио униформу муслиманске ткз. Армије БиХ. Пробојем коридора, те ослобађањем овог дела од ВРС, те спајањем западних и источних делова Србске Републике, муслиманско-хрватске снаге су се повукле у паници и нереду. Беким се враћа у Хрватску где остаје још пар година, када је оружани сукоб завршен претходне године.

На Косову и Метохији у то време све албанске банде су удружене у Окупаторску Војску Косова, којом су командовали: Адем Јашари, Рамуш Харадинај и Хашим Тачи. Они су имали подршку и логистику НАТО пакта, јер су требали да умртвљавају и сламају оружани потенцијал СР Југославије, односно Србије и Црне Горе. Међутим, није то све ишло како су НАТО инструктори замислили.

Почетком 1998. Бериша се илегално враћа на Косово и Метохију, где у селу Овачрево, општина Србица, у рејону Дренице, оснива се камп за терористичко-диверзантско деловање, којим је командовао Рамуш Харадинај. Бериша је ту био један од инструктора који је обучавао младе Албанце од 18 до 35 година. 

У марту 1998. године у акцији МУП Србије, специјални полицијски одреди су ликвидирали прекаљеног криминалца Адема Јашарија и његову терористичку банду. Ово је повећало тензије до неслућених размера, јер су Албанци у Јашарију гледали идола. Неколико месеци касније Војска Југославије долази да деблокира Јуник, пошто су ту се скупили албански терористи. 

Беким Бериша је био предводник те групе (Бедри Шаља, Елтон Жерко, Пермент Вула, Башким Лекун...) која је онеспособљена и уклоњена 10. августа 1998. а сам Бериша је тешко рањен у кући коју је разнела тенковска граната. Он је одатле дејствовао са снајпером и тромблонима по савезној војсци. Његових шест сабораца је погинуло, Бериша је изгубио десну руку, а он је издахнуо, пошто је донет у камп.

Преживели албански терористи су се повукли у паници према Проклетијама. У том моменту Бериша је имао чин бригадира. 

ЗАОСТАВШТИНА

Још док је био у Хрватској и председник Фрањо Туђман и министар одбране Гојко Шушак су имали хвалоспеве на рачун Берише, говорећи да он сам вреди као хиљаду војника. Одликован је са два ордена: Споменица Домовинског рата и Ред хрватског крижа. Ордење му је дао председник Иво Јосиповић, а уручио хрватски министар бранитеља Предраг Матић.

Постоји податак да је око 3.000 Албанаца током 1991-1995 ратовало у одорама хрватских снага, а Бериша је један од њих. За њега антисрбски медији говоре да је одликован од три председника: хрватског, албанског и 'косовског'.

Постхумно је од ткз. Косовског заштитног корпуса добио чин генерал-мајора.

ТВ Приштина је снимила докуметарни филм о њему у два наставка, на албанском језику, а то остварење може се пронаћи на јутјубу.

Постхумно додељен орден Бериши, 2013.

Подигнуто му је неколико споменика:

• родно место Грабовац
• испред зграде Општине Пећ
• испред школе у Овчареву, где је био штаб ОВК
• Јуник, место погибије

Две улице су понеле његово име на окупираном Косову и Метохији, једна у Пећи, а друга у Приштини. Такође испеване су и четири песме, односно снимљена високобуџетна спота која величају њега као националног идола.