Дана 25. јуна 1991. у Љубљани Влада СР Словеније противуставно проглашава независност од СФР Југославије чиме је умногоме продубљена политичка криза у другој јужнославенској држави.
Словеначка Територијална одбрана и Министарство унутрашњих послова су месецима раније били припремани за оружани сукоб са Југославенском Народном Армијом и Савезним СУП. Илеглано је набављено наоружање преко Аустрије и Италије. Тај "посао" шверца оружја је цветао у Европи, пошто се Варшавски пакт распао, а у земљама: Чехословачке, Пољске, Румуније, Бугарске, Источне Немачке... остао је велики арсенал иза Црвене армије, која се повлачила у СССР.
Јанша, Рупел, Кучан и Петерле
Такође, више од годину дана словначки сепаратисти су имали помоћ чланица Европске заједнице, у првом реду Немачке, Аустрије, Италије, Велике Британије... односно сигурносно-обавештајне службе тих земаља су им помагале: финансијски, медијски, логистички и сл. Исто тако и њихове дипломате су лобирале за растурање југославенске федерације.
Савезна Влада Југославије којом је председавао Анте Марковић прилично надобудно реагује тако што шаље неколицину припадника својих полицијских снага у СР Словенију очекујући да ће то све бити решено за неколико дана. Требало је вратити табле са натписима на савезним институцијама, али и одблокирати: граничне прелазе, касарне и карауле ЈНА.
Вељко Кадијевић и Благоје Аџић
Слично је радио и Генералштаб ЈНА, на чијем челу је био генерал-пуковник Благоје Аџић у договору са Вељком Кадијевићем који је био југославенски министар одбране, шаље свега неколико јединица из Пете војне области уз очекивање да ће они врло лако изаћи на крај са паравојском под командом Јанеза Јанше и Милицијом под заповедништвом Игора Бавчара.
Ситуација на терену у Словенији је била далеко озбиљнија и сложенија него што су то политички и војни функционери у Београду могли и да замисле.
Стеван Чучковић, припадник Савезне управе царина са сталним запослењем и пребивалиштем у Београду по повратку из словеначког заробљеништва истражним органима је дао следећу изјаву:
- "По налогу мојих претпостављених послат сам у СР Словенију да спречимо сепаратисте да преузму царинске пунктове према суседним државама: Италији, Аустрији и Мађарској. Са мном су били Пaуновић Миловaн, Jaкуповић Ивицa и Мики Н. возaч. Одсели смо у хотелу 'Триглав' у Копру.
У ноћи између 27. и 28. јуна 1991. око 02:00 часта у нашу собу упадају припадници специјалне јединице МУП СР Словеније. Њих је било око 15-16 и то у пуној ратној оперми. Имали су аутоматске пушке и уперили су цеви у нас. Нису нас ништа питали, нити је било разговора између нас и њих тада. Везали су нам руке 'лисицама' и полуголе нас избацили из хотела.
Одведени смо прво у локалну станицу Милиције где смо сатима саслушавани уз константно вређање са њихове стране. Такође смо и тучени, прво ногама у леђима, а онда су нам претили и пиштољима тако што су уперили у слепоочницу. Дављени смо и гуменим тракама. Ово је потрајало до ујутро.
Када је свануло, пребацују нас станицу Милиције у Церкнице. Ту смо утамничени у неке просторије без лежајева, само голи бетон. Нисмо имали ни светла ни довољну количину ваздуха. Све време није нам саопштено зашто смо ухапшени. Нисмо имали никакву комуникацију са спољним светом. У том логору смо провели пет дана.
Један инспектор словеначког СУП нам је саопштио да смо ратни заробљеници, а онда смо нас тројица пребачени у други логор у близини, док је Ивица Јакуповић пуштен на слободу. Заправо разврстали су нас по националној припадности. Србе су задржали у логору, док су Хрвате, Словенце, муслимане и Албанце ослободили.
Касније 5. јула 1991. и ми смо кренули аутобусом за Београд...".
Изјава Стевана Чучковића се налази у Комитету зa прикупљaњe подaтaкa о извршeним злочинимa против човeчности и мeђунaродног прaвa на територији СФР Југослвије, под ознаком IV-061.