Трепери небо пролећа раног,
к'о сиве воде горских језера.
Тек две-три капи бисерне кише,
падоше преко хладног мермера.

Крај споменика, клекла је мати,
милује хумку вољене кћери...
Не виде оком смртног човека,
кад Господ златне отвори двери.

Као у жељи несрећне мајке,
ноћима што је, кроз сузе, снила,
кроз врата Раја, изађе дете,
на коме бела стајаху крила.

Слете, па стаде крај прве сузе,
над малим гробом што мати проли,
нежно, к'о магла, такну јој руку:
„Не брини мама, сад ме не боли.

Жељна сам много, наручја твога,
ал' нисам сама, нити се плашим.
Горе ме чува Божија мати,
и са њом Свети деда Вукашин...".

Не спази мајка рођено дете.
Анђеле рајске не виде људи...
Али јој ипак Господња светлост,
дивном топлином озари груди.

Зазвони звоно цркве на брегу,
блаженим звуком, к'о да је теши.
Затвори очи мајка и виде,
Милицу малу како се смеши.

Аутор: Марко С. Марковић
Љуљаци, 17.04.2024.

Ситхови су посвећени Милици Ж. Ракић, малој србској девојчици коју су усмртили авиони тј. "хумане" ракете током НАТО агресије крајем деведесетих година 20. века.

Мала Милица Ракић је убијена 17. априла 1999. у породичној кући у северо-западном делу Београда, насеље Батајница. Тако је Милица постала симбол убијене деце током геноцидне акције Северно-атланског савеза. Челници НАТО у Бриселу су сву убијену децу у Србији и Црној Гори прогласили за колатералну штету, што значи да нико неће бити кажњен.