И ја сам жртва бугарског беса, јер су и мога мужа српског државног чиновника, убили. Ја сам остала самохрана јер ми је убијен онај који ми је био све у животу и до данашњег дана ја не видех да се смрт мога мужа и осталих толико окаје. Муж ми је, заједно са још 25 интелектуалаца (професора, судија, пол. Чиновника, порезника итд.) отеран из Скопља 19. јануара 1916. У тој групи ја сам познавала следеће: Радомира Матића, пол. Писара из Богатића, Мирка Благојевића, судију из Призрена, Милорада Поповића, професора из Призрена, Велимира Рашића, шефа станице из Липљана, Алексу Јовичића, учитеља из Скопља, Раку Стојковића, пензионера из Трстеника и др. Тадањи заповедник Скопља био је потпуковник Калев, кога сам на коленима преклињала да ми дозволи да и мене терају с мојим мужем, али тај човек није хтео ни да ме погледа. Он се није хтео смиловати ни на четворо ситне деце Велимира рашића, но је зверски наређивао да нам се људи терају. И они су сви побијени у Сурдулици.То је била заповест тога злоковца Калева, који се данас слободно по Бугарској шеће и никоме не пада на памет да га ухапси, иако сам га ја лично тужила преко наше делегације у Софији и преко др. Рајса. И може ли онда господине иследниче, бити говора о неком искреном пријатељству између нас и Бугара док ми будемо чекали да оволике жртве буду освећене. Добри суседски односи између нас могу настати само онда, кад зликовци буду кажњени и тиме ми бар у хиљадитим делом будемо задовољени. Захваљујем вам Славка удова Јована Богдановића, бившег управника пореског одељења у Трстенику.

Дубока долина, Александар Трајковић, Београд, 1983.