У вечерње сате 24. фебруара 1990. године у препуној дворани "Ватрослав Лисински" у строгом центру Загреба: Фрањо Туђман, Владимир Шекс, Бранимир Главаш... и још 1.700 истомишљеника организовали су оснивачки сабор једне неосоцијалистичке странке Хрватска Демократска Заједница у држави која је после четири и по деценије једнопартијског система и диктатуре увела вишепартијски систем, надајући се да ће то донети више слободе и демократије.
Председник странке ХДЗ постаје Фрањо Туђман и то већином 78,52% гласова.
"За дом су спремни"
Управо те вечери Фрањо Туђман, бивши Титов генерал, изговара своју чувену реченицу на сва звона:
"НДХ није била само пука квинслишка
творба и фашистички злочин,
већ израз повјесних тежњи
хрватског народа".
У тада још увек успаваној јавности од Вардара па до Триглава и од Ђердапа па до Јадрана која је бројила преко 20 милиона становника ретко ко је могао и помислити, а камоли схватити шта се заправо збива и ко то покреће вулкан рата после толико година на овим просторима.
Разлог те успаваности је био релативно добар животни стандард, отворене границе, честа летовања и зимовања, путовања, скоро бесплатно образовање и здравствена заштита, повољни кредити... Већина грађана је мислила да ће то вечно да траје.
Савез Комуниста Југославије као стуб југославенске федерације доживео је месец дана раније колапс, јер су словеначки и хрватски делегати у београдском Сава Центру били решени да напусте 14. ванредни конгрес СКЈ. Тиме је заправо покренуто разбијање Југославије.
Недуго после те фебруарске ноћи у Лисинском, организовани су локални, парламентарни и председнички избори у СР Хрватској. Савез Комуниста у СР Хрватској доживео велики пораз. Иако се знало да врхушка ХДЗ-а и сам Туђман имају профашистичке погледе на свет, ипак службе безбедности нису реаговале, бар не како би требале.
Знало се да средином маја месеца 1990. године ХДЗ преузима власт...
Чувени "мајгери" Звонимира Бобана
Утакмица на Максимирском стадиону 13. маја 1990. између загребачког Динама и београдске Црвене Звезде, злоупотребљена на најгори могући начин. Долазећој власти ХДЗ-у нереди које су они организовали, само су им послужили да очисте "проблематичне" тј. српске кадрове из полиције. Такође, тај процес је убрзано ишао и у тужилаштву, медијима, јавним предузећима и др.
За само неколико недеља, хрватско друштво доживело је један потпуни преображај у коме су авети НДХ и клеро-фашистичка тематика испливале јавно на површину. Могли сте у скоро свим местима где су Хрвати имали релативну или апсолутну већину чути стихове "Ево зоре, ево дана, ево Јуре и Бобана"... Исто тако и слике Анте Павелића, Алојзија Степинца, Вјекослава Макса Лубурића, Рафаела Бобана, Динка Шакића... су показиване јавно, а да нико није кажњен.
У хрватском сабору 25. јула 1990. донет је закон по коме шаховница постаје национални симбол СР Хрватске уместо петокраке, а назив "социјалистичка" брише се испред Република Хрватска. Поред тога, донет је предлог за промену Устава крајем године.
Већ тада је дошло до заоштравања односа између Хрвата и Срба који су вековима пре тога живели на подручију тадашње авнојевске Хрватске. Хрвати су заправо преко ноћи осетили моћ. Била је то права прилика да се оствари "тисућљетни сан о независности".
Подижу се прве барикаде међу Србима у Хрватској 17. августа 1990. конкретно у Северној Далмацији (троугао Бенковац-Обровац-Книн), а касније и у осталим деловима САО Крајине, јер су се бојали изненадних упада хрватских специјалних полицијских јединица. Хрватски медији су ово подругљиво назвали "балван револуција"... иако остаје нејасно зашто би онај који "напада" подизао барикаде.
Крајишки Срби су у наредним недељама одржали референдум о Аутономији Срба у СР Хрватској, док хрватски медији нису штедели увреде и провокације на тај рачун.
Покер асова: Бољковац, Шпегељ, Месић и Туђман
Видећи да не могу да се лако обрачунају са Србима и Југославенском Народном Армијом, Влада СР Хрватске коју је предводио Јосип Манолић, направила је план увоза наоружања из бивших земаља Варшавског пакта, који се већ распао, а совјетске јединице кренуле су пут Русије.
Тако је у јесен 1990. године започет процес илегалног наоружавања у СР Хрватској, који су били задужени Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој хрватској влади. Агенти КОС ЈНА су чак и снимили неколико видео снимака о томе који су објављени тек 25. јануара 1991. године. Ту је југославенска јавност могла да види и чује планове Шпегеља односно ХДЗ-а у наредном периоду.
Додуше, Контраобавештајна служба ЈНА је направила детаљан план о хапшењу водећих људи ХДЗ-а крајем новембра 1990. јер су прикупљени сви потребни докази о сепаратизму, непријатељској пропаганди, рушењу уставног поретка... Овај план је пропао, јер је југославенски министар одбране Вељко Кадијевић на седници Врховног савета одбране СФРЈ тај план јавно објавио.
Пред сами римокатолички Божић 1990. у хрватском Сабору донет је нови Устав СР Хрватске, који је упалио фитиљ грађанског рата наредне године. Суштина је у томе да су Срби у Хрватској изгубили конститутивност, коју су деценијама раније имали. Практично су сведени на националну мањину, што је антисрпској политици дало снагу квасца.
У страху од напада почели су се и Срби наоружавати, што је био јасан знак да је рат пред вратима... а то се десило последењег дана марта месеца 1991. на Плитвицама, када су пале и прве жртве, једна са српске, а друга са хрватске стране. То је хрватским медијима био велики адут.
Тензије и заоштравања су настављена до неслућених размера. У свим урбаним срединама Срби су осећали већ месецима велику несигурност, док је већина чланова ХДЗ-а почела да шпијунира и прогања своје комшије.
Уследили су хрватски напади на Борово Село 2. маја 1991. затим дивљање и рушилачки поход у Задру исти дан. Наредних недеља створен је обруч око Вуковара и започет процес етничког чишћења не само у граду на Вуки, већ и у Осијеку, Винковцима, Сиску, Карловцу, Сплиту, Вировитици, Новој Градишки, Бјеловару, Винковцима, Нашицама, Славонском Броду, Дубровнику, Шибенику, Госпићу, Оточцу, Загребу, Кутини и др. Спаљиване су чак и књиге написане на ћирилици или које су написане од српских аутора.
Фрањо Туђман 2. августа 1991. позива Хрвате да буду спремни на општу мобилизацију, усмерена против Срба и ЈНА.
Простор источне Билогоре и Грубишног Поља је очишћен почетком новембра 1991. у злочиначкој акцији "Откос", касније и "Оркан"... После су уследиле још Миљевачки плато 21. јуна 1992. затим напад на Равне Котаре и превој Мали Алан у злочиначкој акцији "Масленица" 22. јануара 1993. У Лици је изведена агресија на РСК, позната као Медачки џеп, код Госпића 9. септембра 1993. године.
Читава Западна Славонија је нестала тј. окупирана за два дана током злочиначке акције "Бљесак" почетком маја 1995. године. Фактички, за четири године тај простор на коме су Срби обитавали вековима је етнички очишћен, односно 100.000 Срба из тог краја је прогнано из својих домова.
А онда је 4. августа 1995. за седам дана из Северне Далмације, Лике, Баније и Кордуна прогнано преко 280.000 Крајишких Срба. Прави погром Срба са геноцидним намерама. То је и сам Туђман говорио на седници Врховног савета одбране 30. јула 1995. која је одржана на Брионима: "Срби морају да нестану".
"Креће се посљедњи крајишки строј"
Ердутским споразумом 21. новембра 1995. простор Источне Славоније, Барање и Западног Срема је стављен на двогодишњу међународну управу, а онда 1. јануара 1998. реинтегрисан у уставно-правни поредак Републике Хрватске.
Срби су се масово иселили, неки у Републику Србију, а многи у Енглеску, Ирску, Немачку, Норвешку, Канаду...
Тиме је остварен Туђманов план
да Срби морају бити
сведени на мање од 3%.
С тим да Туђман и његове армаде нису само нападале Србе у авнојевској Хрватској, већ и у Босни и Херцеговини. Агресија на село Сијековац крајем марта 1992. у Босанској Посавини. Затим јужни делови Босанске Крајине, на Купресу 3. априла 1992. и касније новембра 1994. на истом месту.
У западним деловима Херцеговине била је читава ниска концентрационих логора за Србе: Дретељ, Љубушки, Коњиц, Дувно и др. Али и у Босанској Посавини, као што је Орашје и Оџак.
Фрањо Туђман се 10. децембра 1999. године преселио на "онај свет".
Међутим, његова заоставштина није пребачена на сметлиште историје, већ је наставила да се клија и укорењује се све више у Хрватској. Иако је дошло до "козметичких" промена јануара 2000. године, па су на чело државе дошли Ивица Рачан и Стјепан Месић, суштински није дошло до промене система. Антисрпско деловање је само добило ново рухо и начин деловања.
Чак ни данас, после толико година од Туђманове смрти, у Хрватској све више и све јаче чујете усташке поздраве "За дом спремни", концерте на коме је присутно преко 120.000 обожаваоца фашистичке идеологије, постројавање усташких јединица, ломљење двојезичних табли, подизање споменика зликовцима из Другог светског рата, а психо-физички напади на Србе не престају.
Зато са правом и кажем да Туђманов ехо из Лисинског и даље одјекује...
... и то 27 година касније.
Томислав Б. Ковач
24.02.2017.