Ехо из загребачке дворане Лисински још одјекује - www.zlocininadsrbima.com

24. фебруар 2017.


Ехо из загребачке дворане Лисински још одјекује


У вечерње сате 24. фебруара 1990. године у препуној дворани "Ватрослав Лисински" у строгом центру Загреба, Фрањо Туђман, Владимир Шекс и још 1.700 истомишљеника организовали су оснивачки сабор једне неосоцијалистичке странке Хрватска Демократска Заједница, у држави која је после четири и по деценије једнопартијског система и диктатуре, увела вишепартијски систем, надајући се да ће то донети више слободе и демократије. Председник странке ХДЗ постаје Фрањо Туђман и то већином 78,52% гласова.

Управо те вечери Фрањо Туђман изговара своју чувену реченицу:

- "НДХ није била само пука квинслишка творба и фашистички злочин, већ израз повјесних тежњи хрватског народа".

 

У тада још увек успаваној јавности од Вардара па до Триглава и од Ђердапа па до Јадрана, која је бројила преко 20 милиона становника, ретко ко је могао и помислити, а камоли схватити шта се заправо збива и ко то покреће вулкан рата после толико година на овим просторима.

Разлог те успаваности је био релативно добар животни стандард, отворене границе, честа летовања и зимовања, путовања, скоро бесплатно образовање и здравствена заштита, повољни кредити... Већина грађана је мислила да ће то вечно да траје.

Савез Комуниста Југославије као стуб југославенске федерације доживео је месец дана раније колапс, јер су словеначки и хрватски делегати у Савезној скуштини били решени да напусте 14. ванредни конгрес СКЈ. Тиме је заправо покренут распад Југославије.

Недуго после те фебруарске ноћи у Лисинском, организовани су локални, парламентарни и председнички избори у СР Хрватској. Тако је Савез Комуниста у СР Хрватској доживео велики пораз. Иако се знало да врхушка ХДЗ-а и Туђман имају проусташке погледе на свет, југославенске службе безбедности нису реаговале.

Знало се да средином маја месеца 1990. године ХДЗ преузима власт...

Тако је и чувена утакмица на Максимирском стадиону 13. маја 1990. између загребачког Динама и београдске Црвене Звезде, злоупотребљена на најгори могући начин. Долазећој власти ХДЗ-у, нереди које су они организовали, само су им послужили да очисте "проблематичне" тј. српске кадрове из полиције. Такође, тај процес је ишао и у тужилаштву, медијима, јавним предузећима и др. За само неколико недеља, хрватско друштво доживело је један потпуни преображај, у коме су авети НДХ и усташка тематика испливале јавно на површину. Могли сте у скоро свим местима где су Хрвати имали релативну или апсолутну већину чути стихове "Ево зоре, ево дана, ево Јуре и Бобана"... Исто тако и слике Анте Павелића, Алојзија Степинца, Вјекослава Макса Лубурића, Динка Шакића су показиване јавно, а да нико није кажњен.

25. јула 1990. у хрватском сабору, донет је закон по коме шаховница постаје национални симбол СР Хрватске, уместо петокраке, а назив "социјалистичка" брише се испред Република Хрватска. Поред тога, донет је предлог за промену Устава крајем године. Већ тада је дошло до заоштравања односа између Хрвата и Срба који су вековима пре тога живели на подручију тадашње авнојевске Хрватске. Хрвати су заправо преко ноћи осетили моћ. Била је то права прилика да се оствари "тисућљетни сан о независности".

17. августа 1990. подижу се прве барикаде код Срба у Хрватској, конкретно у Северној Далмацији, а касније и у осталим деловима САО Крајине. Хрватски медији су ово подругљиво назвали "балван револуција"... иако остаје нејасно зашто би онај који "напада" подизао барикаде... Крајишки Срби су у наредним недељама одржали референдум о Аутономији Срба у СР Хрватској, док хрватски медији нису штедели увреде и провокације на тај рачун.

Видећи да не могу да се лако обрачунају са Србима и Југославенском Народном Армијом. Влада СР Хрватске, коју је предводио Јосип Манолић, направила је план увоза наоружања из бивших земаља Варшавског пакта, који се већ распао, а совјетске јединице кренуле су пут Русије. Тако је у јесен 1990. године започет процес илегалног наоружавања у СР Хрватској, који су били задужени Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој хрватској влади. ЈНА је чак и снимила неколико видео снимака о томе... који су објављени тек 27. јануара 1991. године. Ту је југославенска јавност могла да види и чује планове Шпегеља односно ХДЗ-а у наредном периоду.

Додуше, Контраобавештајна служба ЈНА је направила детаљан план о хапшењу водећих људи ХДЗ-а крајем новембра 1990. јер су прикупљени сви потребни докази о сепаратизму, повреди савезног уставног поретка... који је пропао јер је министар одбране Вељко Кадијевић, на седници Врховног савета одбране СФРЈ тај план јавно објавио.

Пред сами римокатолички Божић 1990. у хрватском Сабору донет је нови Устав СР Хрватске, који је упалио фитиљ грађанског рата наредне године. Суштина је у томе да су Срби у Хрватској изгубили конститутивност, коју су деценијама раније имали. Практично су сведени на националну мањину, што је антисрпској политици дало снагу квасца.

У страху од напада почели су се и Срби наоружавати, што је био јасан знак да је рат пред вратима... а то се десило последењен дана марта месеца 1991. на Плитвицама, када су пале и прве жртве, једна са српске, а друга са хрватске стране. То је хрватским медијима био велики адут. Тензије и заоштравања су настављена до неслућених размера. У свим урбаним срединама Срби су осећали већ месецима велику несигурност... док је већина чланова ХДЗ-а почела да шпијунира и прогања своје комшије.

Уследили су хрватски напади на Борово Село 2. маја 1991. затим дивљање и рушилачки поход у Задру исти дан. Створен је обруч око Вуковара и започет процес етничког чишћења, не само у граду на Вуки, већ и у Осијеку, Винковцима, Сиску, Карловцу, Сплиту, Дубровнику, Шибенику, Госпићу, Оточцу, Загребу, Кутини и др. Спаљиване су чак и књиге написане на ћирилици или које су написане од српских аутора.

2. августа 1991. Фрањо Туђман позива Хрвате да буду спремни на општу мобилизацију, усмерена против Срба и ЈНА.

Простор источне Билогоре и Грубишног Поља је очишћен почетком новембра 1991. у злочиначкој акцији "Откос"... Касније су уследиле још Миљевачки плато 21. јуна 1992. затим напад на Равне Котаре и превој Мали Алан у злочиначкој акцији "Масленица" 22. јануара 1993. У Лици је изведен напад на Медачки џеп, код Госпића 9. септембра 1993. године. Читава Западна Славонија је нестала за два дана током злочиначке акције "Бљесак", почетком маја 1995. године. А онда је 4. августа 1995. за седам дана из Северне Далмације, Лике, Баније и Кордуна прогнано преко 280.000 Крајишких Срба. Право етничко чишћење Срба са геноцидним намерама. То је и сам Туђман говорио на седници Врховног савета одбране 30. јула 1995. која је одржана на Брионима: "Срби морају да нестану".

Ердутским споразумом 21. новембра 1995. простор Источне Славоније, Барање и Западног Срема је стављен на двогодишњу међународну управу, а онда 1. јануара 1998. реинтегрисан у уставно-правни поредак Републике Хрватске. Срби су се масово иселили, неки у Србију, а многи у Енглеску, Ирску, Немачку, Норвешку, Канаду...

Тиме је остварен Туђманов план да Срби морају бити сведени на мање од 3%.

 

С тим да Туђман и његове армаде нису само нападале Србе у Републици Хрватској, већ и у Босни и Херцеговини. Напад на село Сијековац крајем марта 1992. у Босанској Посавини. Затим јужни делови Босанске Крајине, на Купресу 3. априла 1992. и касније новембра 1994. на истом месту. У западним деловима Херцеговине била је читава ниска концентрационих логора за Србе: Дретељ, Љубушки, Коњиц, Дувно и др. Али и у Босанској посавини, као што је Орашје и Оџак.

12. децембра 1999. године Фрањо Туђман се преселио на "онај свет". Међутим, његова заоставштина није пребачена на сметлиште историје, већ је наставила да се клија и укорењује се све више у Хрватској. Иако је у Републици Хрватској дошло до промена јануара 2000. године, па су на чело државе дошли Ивица Рачан и Стјепан Месић, суштински није дошло до промене система. Антисрпско деловање је само добило ново рухо и начин деловања.

Чак ни данас, после толико година од Туђманове смрти, у Хрватској све више и све јаче чујете усташке поздраве "За дом спремни", концерте на коме је присутно преко 120.000 обожаваоца усташке идеологије, постројавање усташких јединица, ломљење двојезичних табли, подизање споменика усташким зликовцима, а психо-физички напади на Србе не престају.

 

Зато са правом и кажем да Туђманов ехо из Лисинског и даље одјекује...

... и то 27 година касније.

 

 

 

Томислав Ковач
24.2.2017.




Оцените нам овај чланак:




Посећено је: 4942  пута
Број гласова: 43


Поделите ову вест, нека се чује истина...









Прочитајте још текстова од истог аутора:

Биланс хашке (не)правде
Објављено: 22. mart 2019.     Има 759 прегледа и 10 гласова.

Прећутани 25. децембар: Чаушеску, Горбачов и Кастро
Објављено: 25. decembar 2017.     Има 830 прегледа и 27 гласова.

Вук длаку мења, али ћуд никада
Објављено: 14. april 2018.     Има 862 прегледа и 20 гласова.

Случај Муслин: Криминал је као и вода, увек нађе свој пут
Објављено: 3. novembar 2017.     Има 867 прегледа и 15 гласова.

Зашто им помажете? Да, баш ви! Зашто им помажете?!
Објављено: 15. maj 2016.     Има 873 прегледа и 23 гласова.




















Skip Navigation Links