Мешовити бракови између припадника различитих народа и народности били су нешто чиме се поносила некадашња југославенска социјалистичка држава. Међутим, времена када је то било нормално, чак и пожељно, далеко су за нама.
Деведесетих година прошлог века, у предвечерје крвавог рата у Вуковару, да сте у браку са Србином или Хрватом било је нешто што је требало скривати. Ана Лукић (р. Маљевац), по националности Хрватица, била је удана за Богдана Лукића, Србина. Заједно су стекли четири сина и живели у кући коју су тешком муком градили. Ни једно ни друго нису могли ни да сањају какво зло ће их те 1991. године снаћи.
КОМШИЈА БОГДАНУ И СИНОВИМА СПАСИО ЖИВОТ
Иако је стање у Вуковару и његовој околици у лето 1991. године постајало све напетије и неизвесније њен супруг Богдан Лукић још увек није осећао потребу да се са породицом склони на сигурно. У том уверењу био је све док му један комшија Хрват није рекао да би било најбоље да оде. Са своја четири сина Богдан бежи у Суботицу.
- Негде у седмом месецу 1991. када се већ озбиљно загужвало, један пријатељ Хрват из мог комшилука дошао је да ми каже да је боље да одем - започео је своју причу Богдан Лукић. Рекао је да ће долазити да врше претрес кућа због оружја.
Иако ја нисам имао оружје знао сам по причама још из онога рата да када некога хоће да се реше и окарактеришу га као непријатеља, да му онда подметну свашта. Те вечери сам са синовима преспавао по кућама у Вуковару и сутрадан смо отишли за Босну и касније преко Бијељине за Суботицу, јер сам тамо имао сестру. То је било негде око 10. јула 1991.
Комшија који ме је упозорио на опасност био је врло коректан иако се ми нешто и нисмо дружили. Пошто су код њега у кући прављени некакви договори осетио је потребу да ми то каже и да ме упозори да се склоним. Није он то рекао само мени него и другима које је познавао. Када сам то пренео Влади Скелеџији он је рекао да неће да иде јер ником ништа није крив. Скелеџија и још тројица су након тога нестали и нађени су у Дунаву код Новог Сада. Никада се није сазнало ко их је покупио и побио.
ПРИПАДНОСТ ХРВАТСКОМ НАРОДУ ОТЕЖАВАЈУЋА ОКОЛНОСТ
Богданова супруга Ана остала је да чува кућу. Како је била Хрватица веровала је да јој живот није у опасности. Кућу су тек опремили новим намештајем и слушала је од људи шта се дешава по граду, како минирају куће, односе ствари, па је хтела да то сачува. Међутим, показало се да јој припадност хрватском народу није била никаква гаранција јер неки нису могли да јој опросте што се удала за Србина. Радила је у администрацији вуковарске болнице и сваки одлазак на посао био је мучан.
До ње су најчешће допирале осуде због одласка супруга и синова у Србију. Није то могла да поднесе па је престала да одлази на посао. Последњи пут је са Богданом разговарала телефоном почетком септембра 1991. године. Рекла му је да не долази јер ће и она када буде приметила да је критично отићи из Вуковара. Међутим, излазак из Вуковара је у то време већ био немогућ.
- Једног дана су у кућу банули некакви добровољци из Ђакова. Односили су из куће ствари које су им се свиђале. Ана је била у подруму. Није смела да им се јави. Један од њих је касније поново дошао и затекао је у кући. Силовао ју је. Те ноћи Aна је побегла у склониште Борово комерца. Девет дана нико је није дирао. Било је то средином новембра. ЈНА је стезала обруч око града али Ана их није дочекала жива.
- Мартин Сабљић је био наш комшија, знали смо се добро. Био ми је тренер, а моја два сина су играла за НК Раднички. Након рата у Вуковару је ухапшен и у Беораду му је суђено 1992. године. На суђењу је рекао да ме не познаје, да ме се не сећа, ни мене ни мојих синова. Код покојне супруге међу осталим документима, пронашао је и наше војне књижице и одмах је наредио да је стрељају. Он је дакле био наредбодавац.
Како се све то одиграло сазнао сам од Олгице Гедошевић, њене пријатељице, која ми је на суђењу и била сведок. Њој је моја супруга испричала шта јој се догодило до доласка у Комерц, другачије не бих то ни сазнао. Заједно са мојом супругом стрељана је и Вида Јаковљевић. Олгица Гедошевић, која је иначе била Рускиња, је исто тако била одређена за егзекуцију заједно с њима, али је наишао њен нећак који ју је назвао тетком и питао је како је. Када је Сабљић видео да је она тетка тог човека у униформи наредио је да је врате назад. Тако је Олгица преживела и све ми то испричала.
СТРЕЉАНА НА ЖЕЛЕЗНИЧКОЈ СТАНИЦИ
Моја супруга је заједно са још неколико људи стрељана на железничкој станици у Борову насељу, а егзекутор је био Никола Чибарић. То стрељање је преживео Драгољуб Врачарић који је такође био сведок на београдском суђењу – каже Богдан.
Након окончања ратног сукоба у Вуковару и након суђења наредбодавцу и починиоцу овог убиства пред Војним судом у Београду, Богдан је своју супругу пронашао на вуковарском гробљу међу још око 1200 жртава. Супругу је препознао захваљујући обдукцијским налазима које је урадио војни патолог мајор др Зоран Станковић и фотографијама са исте. И наредбодавац и егзекутор у Београду су осуђени на смрт али су разменом „сви за све“ обављеној у Неме-тину пуштени на слободу.
- Супругу сам након рата свуда тражио. Али ето, касније сам сазнао да је убијена ту на железничкој станици. Када је било суђење показали су ми некакве фотографије и тако сам сазнао да је сахрањена у Вуковару на гробљу као Н.Н. лице. У марту 1992. сам је пренео у гробницу. На суђењу сам испричао причу коју сам чуо од Олгице Гедошевић и од, сада већ покојног, Драгољуба Врачарића који је то стрељање преживео...
Питао сам Чибарића зашто је убио моју супругу. Када га је судија позвао да одговори Чибарић је дошао пред мене и показао Сабљића рекавши да му је он наредио и да он није убио моју супругу да би овај убио њега. Рекао је; „Часна реч, да сам знао да је она ваша жена ја је не бих убио. Сад ми је жао.“
Тројица су тада добили смртне казне, а њих пар и по петнаест година затвора. Када је председник Владе СР Југославије постао Милан Панић они су размењени у Неметину, у лето 1992. године – напомиње Лукић.
ТУЖБА ПРЕД ХРВАТСКИМ ПРАВОСУЂЕМ
Богдан је покренуо тужбу и пред хрватским правосуђем у нади да ће ипак доћи до правде. Епилог свега је застара која је проглашена иако је у питању ратни злочин.
- Најпре сам понудио споразумно решење али је то одбијено и онда сам редом подносио тужбу прво вуковарском суду који је предмет пребацио на илочки. У Илоку је чак донесена пресуда у моју корист али се тужени, односно држава жалила па је вуковарски суд предмет поново вратио на расправу у Илок.
Тада је пресуђено да је настала застара што је уважио и Жупанијски суд у Вуковару. Врховни суд је уважио ову пресуду па сам поднео захтев за ревизију али је таква пресуда поново уважена – објашњава Богдан.
Иако је евидентно да се у овом случају ради, не о једном, него чак о два облика ратног злочина, силовању, а касније и о убиству, није јасно како је суд могао да се позове на застару када ратни злочин не застарева.
- Да несрећа и иронија буде већа добио сам решење да морам да платим судске трошкове у износу од 49.500 куна, јер сам изгубио спор против државе. Морам да кажем да је таква пресуда у мом случају обесхрабрила многе људе да поднесу тужбе и сматрам да се ради о бесрамној игри хрватског правосуђа које на тај начин жели или да избегне одговорност државе или да добије на времену.
Тај износ морао сам да платим у року од 15 дана, а моја пензија је око 2.500 куна и то нисам био у стању па сад плаћам у ратама од по 1.000 куна. Међутим, и то ми је неиздрживо па сам престао да плаћам ових задњих пет месеци. Не знам шта ће даље бити с тим и шта ће сада да измисле – каже Богдан са горчином у гласу.
ПРАВНА БИТКА СЕ НАСТАВЉА
Био је Богдан и на разним састанцима јер је члан удружења породица српских жртава „Против заборава“. Један такав сусрет био је и са министром бранитеља РХ, Предрагом Матићем.
- Матић је рекао како није у реду да плаћамо толике трошкове и саветовао нас да одустанемо од тужби па ће онда држава да нам „опрости“ тај дуг. Морам да кажем да је то заиста жалосно. Када сам задњи пут био да платим рату за те трошкове онако у шали, иако ми до шале није, упитао сам службеницу колике ће ми камате зарачунати када овај новац буду морали да ми враћају.
Рекла ми је да сам веома духовит али да треба да схватим да се то никада неће десити јер је, каже, у питању застара. Упитао сам је како то да застара није спасила Јосипа Бољковца који је баш тада био ухапшен, а оно за шта њега оптужују десило се пре 60 година, а за ове који су убили моју супругу је проглашена застара иако је то било пре 20 година. Није знала шта да ми одговори – закључује Лукић.
Богдан Лукић ипак верује да ће до правде доћи тужбом коју је адвокатска канцеларија Нобило већ припремила и која ће ових дана бити прослеђена Европском суду за људска права у Стразбуру. Нада се и да ће, ако овај спор добије то бити путоказ и охрабрење и осталима који траже правду за своје убијене чланове породица.
Аутор: Славко Бубало
Преузето са: Извор бр. 51
Објављено: октобар 2012.