Борово и Раднички дом су били појам нашег ценртра света - www.zlocininadsrbima.com

7. фебруар 2015.


Борово и Раднички дом су били појам нашег ценртра света


Нема те особе из Борова Насеља коју он не познаје, а не постоји ни она која не познаје њега. Ретки су и они које није послужио за 41 годину колико ради као конобар у Радничком дому, а служио је све, од боровских директора и страних деле гација, до радника и пијаница. Миодраг Пантић (60) је увек ведар и расположен, увек причљив. Овај рођени Боровчанин из Прве колоније је ходајућа енциклопедија Фабрике гуме и обуће „Борово“ и сведок не само једног времена, него више њих колико их је протутњало овим радничким насељем у последњих шест деценија.
 

У Организацију удруженог рада „Раднички дом“ дошао је још 1970. године као средњошколац. Три дана се радило, три дана је била школа док је понедељак био слободан. Из тог периода памти богат друштвени живот Борова, препуне малу и велику салу Радничког дома, летњу башту, базен, биоскоп, Дом технике. Данас нема биоскопа, базена, затворен је млечни ресторан, у башти и сали нема људи, а фабрика је на свом крају и само је питање времена када ће до краја издахнути.

Миодраг Пантић са сетом прича о давним временима, о људима којих више нема, а сем емоција у прилог носталгији иду и бројеви. Само ОУР „Раднички дом“ имао је некада 370 радника, док их је данас преостало свега једанаест.
- Све ми је било као у магли када сам тек дошао. Пуно људи, музика, дим. Прво су ме ставили у шанк. Ту сам учио овај посао примајући наруџбе од осам конобара. Онда су старији конобари говорили: „'Ајде мали, постави столњак, понеси салату или очисти пепељаре“. Тако смо полако учили. Средњу школу сам завршио 12. јуна 1973. а уговор за стално добио сам тачно месец дана после и од тада до данас радим овде са малим прекидима због војске и касније због рата. Данас кажу да идемо у Европу, а Борово и Раднички су још тада били појам и срце Европе, присећа се Миодраг.

 

Велика сала Радничког дома била је у то време центар и главно место за изласке и забаву. Поред ње је био корзо, а преко пута и башта која је отворена 1953. године па се музика и забава из велике сале у летњем периоду селила под отворено небо. Конобари су у то време служили и седам стотина гостију одједном. Због забаве, добре музике и надалеко познатих ћевапа Мује Шабића из Бијељине овде су долазили и многоборојни људи из околних места. Свирало се тада све, од руских и староградских песама па све до Битлса.
За Миодрага Пантића његово Борово Насеље било је тада центар света. Као конобар радио је на многобројним забавама, школским, синдикалним, ловачким, новогодишњим, осмомартовским или првомајским било је тако свеједно, јер му се чинило да свако увек има неког разлога за славље. Временом је учио свој занат, да би једно кратко време био и шеф сале, а највећи успех био је тада служити у реону где су седели генерални директор Ненад Крекић и остали директори и инжењери. Боровске раднике и њихове породице послуживао је и када оду на море, јер је девет година током лета радио и у радничком одмаралишту
бившег гиганта у Водицама.


 

 

САВЕСТАН И У ХАОСУ РАТА

На радном месту дочекао је и рат, а у Радничком је радио све до краја августа 1991. године док гранатирање није постало неиздрживо. Борово насеље је било одсечено од Вуковара и Борова, а како су два шефа сале била управо из ових места, последњих петнаестак дана Миодраг је преузимао све пазаре из ресторана и продавница и стављао их у сеф у Радничком дому, иако би многи у тој ситуацији хаоса и безвлашћа сигурно све ставили себи у џеп. Неко то и јесте направио, јер када је након завршетка ратних дејстава поново дошао у Раднички сеф је био обијен гранатом и опљачкан. Пушку није носио, али је месец дана био у затвору у Вуковару све до свог рођендана 19. новембра.
Остаје у граду и већ почетком децембра ради на оспособљавању Народне кухиње у оближњем ђачком дому где је дељена храна и хуманитарна помоћ за преживеле и унесрећене становнике Борова Насеља. Ту ради до 1995. када је и мала сала Радничког дома поново оспособљена за рад. Тада се и комбинат полако диже из пепела и запошљава око 3.000 људи што јесте мало у поређењу са капацитетом од пре рата, а опет пуно ако се узме у обзир да данас у боровској производњи не ради ни 700 људи.
- "Радило се некако и у то време онолико колико се могло. Било је и музике и прослава осмих мартова, а служили смо и дневне меније у ресторану. Башта је прорадила још 1994. године. Плате су биле по 10 марака, али опет се живело некако, иако ни дан данас не схватам како", каже Миодраг Пантић.

 



НЕМА ВИШЕ НИЧЕГА

Након тога дошла је и Мирна реинтеграција, а Борово је поново постало власништво Републике Хрватске. Од тада до данас ова фирма мењала је директоре и председнике управа у зависности од тога која странка је у том тренутку била на власти на државном нивоу. Борово је постало синоним за вечитог губиташа и рупу без дна, а стална реструктурирања довела су до тога да је из године у годину радника све мање.
- Стави катанце и ланце. Нема више ништа. Дошли су дивљи и отерали питоме. Долазе наши људи из иностранства па питају где је музика, зашто не раде мала сала, млечни ресторан и кино. Ма не ради ништа, нема младих и све је упропаштено. Данас више нико ништа не поштује и ништа не доживљава као своје. Ја свој посао волим и поштујем. Овде сам дошао као ученик и овде остао толике године и никада не бих радио нешто друго. Долазили су код нас и деца на праксу па ништа неће да раде и науче, већ само седе и гледају како да побегну кући, разочаран је Миодраг Пантић данашњим временом.

 

Још су башта и сала радиле помало до пре неколико година када је ту понеко и организовано неку забавицу или сватове, али данас се овде не дешава готово ништа. Можда би ресторан већ био и затворен да поплава у Гуњи није унесрећене људе натерала на живот у оближњем самачком солитеру па се сада у Радничком хране док им куће не буду обновљене кроз неколико месеци. Када и то буде завршено не треба да чуди ако одлука руководства Борова буде да и ових 11 преосталих радника остану без посла. Миодраг Пантић ће тада највероватније у пензију, јер има све потребне услове, али ни мало не крије жалост што све иде ка потпуном пропадању. Тада ће му и званично преостати само сећања да је Борово некада имало своју специфичну душу коју је због времена и људи изгубило.
 

 

Никола Милојевић
Извор бр. 110
4.2.2015





Оцените нам овај чланак:





Посећено је: 1852  пута
Број гласова: 0


ПРОВЕЗАНЕ ТЕМЕ

Зaгрeб нe признaje злочинe нaд Србимa (1): Убицe Србa шeтajу Вуковaром

Почело суђење Србима из Трпиње на Жупанијском суду у Осијеку

Убиство Жељка Паића 10. августа 1991. у Вуковару

Кућа и двориште нису, а требали би да буду исто

Устшаки графити и вандализам над клупским просторијама у Негославцима

Раније цензурисана данас прећуткивана: Магнум Кримен у Вуковару

Осванули графити мира у Вуковару, починиоци познати




Поделите ову вест, нека се чује истина...









Прочитајте још текстова од истог аутора:

Отићи или остати: Свако има свој мотив
Објављено: 8. februar 2017.     Има 1307 прегледа и 15 гласова.

Сећање на погинуле и нестале Србе у Вуковару: Молитва за мир и вечан покој жртвама
Објављено: 2. oktobar 2016.     Има 1333 прегледа и 0 гласова.

Деца из Вуковара у Београду код патријарха Иринеја
Објављено: 22. oktobar 2015.     Има 1479 прегледа и 0 гласова.

Божић у Вуковару: Празник који греје хришћанску душу
Објављено: 29. januar 2016.     Има 1487 прегледа и 5 гласова.

Српска култура на овим просторима не опада, али и не расте
Објављено: 2. oktobar 2015.     Има 1530 прегледа и 20 гласова.





















Skip Navigation Links