- Ако је објављен регистар бранитеља, како можемо рећи да се због тог регистра није нетко убио? Не видим разлога зашто се не би објавили сви други регистри - регистри у приватизацији, регистри агресора на Хрватску и сви други могући регистри – бивши министар бранитеља Мијо Црноја.

- Идемо видјети тко су били агресори. Легитимно је поставити и то питање. То није лов на људе, већ лов на истину – први потпредседник владе Томислав Карамарко 23. јануара 2016. у Имотском.

- Ми смо у странци причали о регистру агресора, па не знам јел Црноја можда мислио да је то исто – потпредседник Сабора РХ Иван Тепеш 23. јануара.

Спектакуларно је 25. јануара 2016. на место министра бранитеља дошао Мијо Црноја најављујући регистре издајника националних интереса, регистре агресора и свакојаке друге листе. Фотељу му је благословио бискуп лично, а на свечаности примопредаје власти присуствовали су и бранитељи који су годину и по дана протестовали против бившег министра Предрага Матића и његових помоћника. Међу званицама се нашао и оптужени за ратне злочине Томислав Мерчеп и све је изгледало као да је радикални део хрватских бранитеља напокон добио министра по својој мери који неће „изједначавати жртву и агресора“.

МАХИНАЦИЈЕ МИНИСТРА

            Није се света вода са зидова министарства ни осушила, а министар Црноја већ је био бивши. Због низа афера које су у три дана открили новинари, он је сам одлучио дати отказ већ у четвртак 28. јануара. Сем чињенице да је у пензију отишао још 2008. са 40 година старости када му је доказана општа неспособност за рад, испоставило се да је нови министар годинама пријављивао лажно пребивалиште како би варао на прирезу, подигао повлаштени кредит за стамбено збрињавање па га орочио, нокаутирао возача аутобуса па завршио у Реметинцу, а годинама је и малтретирао комшиницу са инвалидитетом.

            Показало је то још једном да су они који упиру прстом у друге и сами најчешће издајници националних интереса, под условом да су ти национални интереси дефинисани минималним критеријумима као што је поштовање закона. Тако је министар Црноја и сам изједначио жртву и агесора и у очима јавности преко ноћи постао агресор, што на недужне људе из његовог окружења, што на државни буџет. Другим речима, испоставило се да је заслужио да се нађе на готово свим списковима које је тако помпезно најављивао.

            С обзиром на то да је министар на функцију навратио само у пролазу не треба га превише ципеларити, али његове идеје итекако треба, поготово ако се узме у обзир да није једини у власти који тако размишља. Уосталом, није Мијо Црноја сам писао програм свог министарства, него ХДЗ-ов Одбор за бранитеље што значи да ће било који министар који дође након Црноје бити у обавези да такав програм проводи.

ЈАВНОСТ ЗАХТЕВА

            Највише буке у јавности подигла је тачка тог програма под редним бројем 11. која захтева објаву регистра издајника националних интереса РХ без да се спомиње шта је то што један поштени издајник треба да уради да се на том списку нађе. На интернету је брзо освануо један регистар где се грађани добро забављају уписујући се добровољно, а као разлоге „издаје“ наводе најразличитије примере од навијања за Новака Ђоковића до љубави према Рубиновом вињаку.

            Тачка број 9. овог програма захтева објаву регистра агресора на Републику Хрватску. Ни овде нема никаквих записаних критеријума ко би се то све нашао у регистру, али познавајући нарацију једног дела хрватске јавности и бранитељских удружења према којoj се „зна ко је жртва, а ко агресор“ није тешко погодити да је агресор свако ко је у рату од 1991. до 1995. године носио униформу неке друге војске. Сама идеја објаве две овакве листе дубоко је забрињавајућа, а посебно је опасно што овакве замисли више не долазе из којекаквих националистичких организација већ из једне од две највеће и најмоћније политичке странке.

            Док је регистар издајника са спрдњом и гнушањем одбијен од дела јавности, регистар агресора није осудио апсолутно нико па се стиче утисак да се оваквој листи, ако данас-сутра заиста и буде објављена, нико и неће успротивити.

КО ОСТАЈЕ НА СПИСКУ

            Ма ко би уопште у Хрватској и смео да се супротстави идеји да било који грађанин у било ком тренутку на једном месту, лако претражујући интернет, може да пронађе све редовне војнике и стрешнине ЈНА, добровољце, осуђене и осумњичене за ратне злочине, као и присилно мобилисане војнике са друге стране. Лако ћемо и за спискове ЈНА кадрова и свих осумњичених и осуђених за ратне злочине, јер они нити се налазе у Хрватској нити су јавности занимљиви. Проблем је што ће на крају од силних агресора остати занимљиви једино Срби који су одабрали да мирно и достојанствено остану да живе у Хрватској, сматрајући да нису починили никакав злочин.

            Непрестано злонамерно тумачење Закона о општем опросту као амнестије ратних злочинаца доводи до тога да људи и 20 година након рата живе у нелагоди хоће ли се појавити неко ко ће њихово име, додворавајући се најприземнијим жељама свог бирачког тела, објавити јавно и доступно било ком лудаку који ће отворити ловну сезону. Томислав Карамарко тврди да то није лов на људе, већ лов на истину. У праву је Карамарко, јер то заиста није лов на људе, већ би то могао постати лов на вештице, односно спаљивање на ломачи недужних које разуларена маса сматра кривима за сваку несрећу која јој се деси.

            Тешко је на крају веровати да ће до објаве било каквих спискова доћи, макар они представљали и званични програм нове владе чјији је мандат натполовичном већином потврдио и Сабор, али није искључено да ће се овакве ствари потезати кад год буде требало водити идеолошке ратове. Реч је о старом и опробаном рецепту у којем свако на крају добије своје парче колача, а једини део који ће народ добити и овај ће пут бити тек редовна доза замајавања.

Никола Милојевић
Извор бр. 135.
2.3.2016.