Законске могућности образовања деце мањинских заједница на матерњем језику за Србе у Македонији сведене су на пуку симболику. У овој школској години то право “бране” свега 182 основца у три школе у којима је настава на српском.

Од око 36.000 Срба колико их је регистровано на последњем попису 2002. године, прошлог септембра у први разред основне школе уписано је свега 20 ђака првака у све три школе са наставом на српском језику – у Старом Нагоричану и Табановцу на северу земље и у Кучевишту на Скопској Црној гори. Претходне године било их је тридесетак.

САМО ШЕСТ ПРВАКА УЧИ СРПСКИ

Те поражавајуће бројке одсликавају суморну слику каквог-таквог, још увек “одрживог”, образовања на матерњем језику деце Срба у Македонији. У овој школској години у ОШ “Свети Ћирило и Методије” у Кучевишту учи шест првака на српском, а 24 на македонском језику. У ОШ “Светозар Марковић” у Старом Нагоричану на српском се школује пет, а на македонском четири првака, док је у школи “Браћа Рибар” у пограничном селу Табановцу, на северу Македоније, девет првачића на српском и осам ђака на македонском наставном језику. У одељењима ове три школе са готово симболичном наставом на српском језику ову школску годину завршавају 182 основца.

Средњошколаца на српском нема, упркос законском праву. Јер, у средњим школама нема ниједног одељења са наставом на српском језику. Већ неколико година на конкурс за упис у одељење на српском у гимназији “Гоце Делчев” у Куманову није пријављен ниједан свршени основац. Осам година, пак, прошло је откако у тамошњој основној школи, која носи име реформатора српског језика Вука Караџића, нема ниједног основца који наставу похађа на српском. Српско одељење је угашено, и, парадоксално, како каже бивша професорка те школе Елизабета Краљевски, “Вук је остао без српских ђака”.

 

На Филолошком факултету “Блаже Конески” скопског државног универзитета сваке четврте године отворен је упис за групу на српском језику, али је и ту симболичан број свршених средњошколаца Срба.

"МАКЕДОНЦИ" КСЕНОФОБИЧНИ

У оценама из просветних кругова, уз инсистирање на анонимности, као разлог за овакво стање превасходно се истичу погубне последице вишедеценијске асимилације Срба и низак наталитет, али и ожиљци које је оставило исељавање Срба, посебно породица “војних лица”, по издвајању Македоније од СФРЈ. Подједнако је уврежено и страховање родитеља да деца образована на српском остају неспремна за наставак у средњој школи и на факултетима на македонском језику.

У Кучевишту, на пример, већ од првог разреда Срби све чешће децу уписују у одељења на македонском уместо на српском језику, правдајући то “сигурнијим наставком школовања”. Карактеристично је, како истичу неки наставници, да у просветном програму школовања једино српски није уведен као изборни предмет, попут бошњачког или турског… Наставници који раде у одељењима на српском страхују да би увођењем српског као изборног предмета власти укинуле одељења на српском језику и у преостале три основне школе.

УЧЕ И О СРБИЈИ

Професори ангажовани у Културно-информативном центру “Спона” у Скопљу већ четврту годину спроводе процес факултативне наставе на српском у главном граду Македоније и пограничном селу Речица код Куманова на северу земље. Ђаци се, поред учења језика, упознају и са српском културом, традиционалним вредностима, значајним датумима, знаменитим људима, као и са природним лепотама матице Србије. На тај начин допуњују се драгоцена знања којих у домаћим уџбеницима у Македоније нема или их је мало.