Против фашизма се треба и данас борити - www.zlocininadsrbima.com

17. април 2015.


Против фашизма се треба и данас борити


У прошлом броју Извора писали смо о Љерки Винковић јединој живој учесници Народноослободилачке борбе из града Вуковара, међутим она није и једина која данас живи овде, јер су многи у овај град долазили и након рата и ту до данас остали. О разлозима приступања партизанима, уопште о антифашистичком покрету и како данас гледају на тај период разговарамо и у овом броју са још троје живих учесника и сведока тог времена, а поводом обележавања 70 година од пробоја Сремског фронта, ослобођења ових крајева и у коначници завршетка највећег ратног сукоба у историји.

 

 

У ШУМУ НА УСТАНАК

У мају 1944. Васиљ Костелник (88) отишао је из родних Петроваца у партизане као седамнаестогодишњак. Отац његове покојне супруге Павлине био је Јоаким Еделински, организатор устанка и један од првих који је отишао у шуму из овог малог места насељеним већином Русинима и донекле Србима. Са Јоакимом Еделинским отишла је и чика Васина дечачка љубав за коју се касније и оженио када су се обоје вратили из партизана. У Петровцима су, тврди чика Васо, већина мештана били опредељени за антифашизам, а крај у коме је он одрастао, управо из тог разлога, звали су „Мала Москва“. Из сиромашне осмочлане породице у партизане одлази и он.

- Двадесетак Петровчана који су били 1925. годиште требали су да буду регрутовани у немачку војску, међутим они су се договорили и дан раније сви отишли у партизане. Ја сам мислио да ће и нас који смо годину или две млађи исто покушати убрзо да покупе. Нас петнаестак смо организовано кренули према Маринцима у партизане. То је било тако, ми смо били тако опредељени, започиње причу Васиљ.

У техничком одсеку осјечког војног подручја био је курир и стражар, а своје ратно деловање је провео у Славонији, у Великој, Звечеву, Подгорју и Нашицама. Чика Васо је био директни учесник Битке за Нашице која је крајем новембра трајала седам дана и седам ноћи и сматра се једном од највећих битака на територији Славоније уопште у Другом светском рату.

-  Било је тако хладно и кишовито да се земља ледила. Ја сам био најстарији курир, јер су остали имали по 12, 13 година. Пошаљу ме у Подгорач да пренесем поруку по мрклом мраку кроз шуму у којој никада пре у свом животу нисам био. Знао сам само да су на том путу пре мене убијена два курира, јер су имали опанке па им је под ногама пуцао лед. Ја сам био бос и када сам дошао до села ишао сам стазом да будем што мање сумњив, а да сам ишао са стране сигурно би ме опазили и убили. На крају сам успео да пренесем поруку, али и данас признајем свима да сам се бојао кад ме питају. А ко се не би бојао, присећа се Васиљ Костелник.

 

 

 

СВИ ЗНАЈУ ШТА СУ НЕМЦИ И УСТАШЕ РАДИЛЕ

Након што је босоног ходао по леду ноге су му биле промрзле па су га пустили, а чика Васо је преко Барање и Сомбора стигао до Руског Крстура где је имао пријатеља и где се лечио све до краја рата. Када је Вуковар ослобођен кренуо је од Крстура бициклом до Дероња одакле се превезао чамцем и дошао у своје Петровце. Данас је поносни носилац ордена за храброст, ордена за народ, медаље рада, а одликовао га је и бивши председник Иво Јосиповић оредном Стјепана Радића. Медаље нам је показао у свом стану у Борову насељу у којем живи 58 година. На своје учешће и опредељење, као и учешће његове супруге и данас је поносан.

- Данас се наш покрет свакако тумачи и оцрњује и то није добро. Сви који су учествовали у антифашистичком блоку су видели какво је зло био Хитлер, а ми сви

овде знамо добро шта су Немци и усташе радили. У новије време је порушено 3 хиљаде споменика и то је агресивност која не доличи никоме. Као дете сам видео запаљена читава села и како могу другачије да се односим данас према таквима него да будем опредељен тако како јесам. Да су они победили, а ми изгубили не би ни један од нас остао жив, закључује Васо Костелник.

 

 

 

КУРИРКА СА ТРИНАЕСТ ГОДИНА

Ангелина Грујић рођена је 1928. године у Баноштру у имућној сеоској породици, али од самих почетака опредељеној за антифашистички покрет. Безбрижно детињство прекида јој почетак рата када се у њиховој кући сакупљају истакнути функционери Комунистичке партије и припремају своје устаничко деловање. Тата Петар је одмах, већ почетком 1942., кренуо да је обучава да носи поруке зашивене у капуту у суседни Черевић.

- Мама је плакала јер се бојала да ће ме убити на неком од тих задатака, јер су већ тада тата и мој десет година старији брат били укључени у покрет. Његов одговор је био да он не сме ничије туђе дете жртвовати. Већ на првом путу сам наишла на Немце и поздравила их са „Хајл Хитлер“. Они ме нису ни доживели, а ја сам успела да предам поруку и срећно се вратим кући, прича Ангелина.

 

 

 

ВИШЕ У ЗБЕГОВИМА НЕГО КОД СВОЈЕ КУЋЕ

Било је ситуација када је морала да памти напамет поруке или да прогута папир због непосредне опасности. Из данашње перспективе тешко је замислити како су изгледале те четири године под фашистичком окупацијом. Ангелина тврди да су више времена проводили у збегу него код своје куће, а посебно приликом две офанзиве фашиста на Фрушку гору 1942. и 1943. године.

- Цело село је 1942. било исељено у Черевић. Једно јутро су нас извели на ледину и окружили наоружани војници. Ту смо стајали цео дан и хтели су све да нас стрељају. На сву срећу нашао се један домобрански сатник који био против тога па нас нису све убили, већ су прозвали 40 младих момака и девојака које су оптужили да сарађују са партизанима, и њих су одвели у Сремску Митровицу и стрељали, а нас остале су пустили. Затим смо у новембру 1943. опет завршили у збегу приликом нове акције на Фрушку гору. Били смо у Грабову и кад је дошла војска побегли смо у шуму и сећам се да сам се са сестром одвојила и сакрила поред неког дрвета, а ту ноћ се пуцало јако и Фрушка гора је горела. Преживели смо срећно и поново се некако спојили са мајком, говори Ангелина.

Ту срећу није имао Живко, Ангелинин најстарији од тројице браће у партизанима који је 1942. ухапшен и из Митровице доведен у суд у Вуковар где му је пресуђено, а казна је била Јасеновац из којега се никад није вратио. Ангелина се у Вуковар доселила после рата када се овде удала. И седам деценија након завршетка рата на фашизам гледа као највеће зло које нас је задесило.

- Пре свега ми је жао што данас живимо у оваквом сиромаштву и беди. А фашизам је једна тешка и злочиначка идеологија која се и данас појављује. Томе се треба одупрети и борити се против тога. Стара генерација носи тешке трауме из тог периода. Фашизам никада није до краја побеђен и поново се буди, закључује нам своју причу Ангелина Грујић.

 

 

 

ИЗ ЛОГОРА У ПАРТИЗАНЕ

Милорад Јандрић (83) је као десетогодишње дете прошао страхоте на Козари, а затим и стравичне призоре током живота у логорима Стара Градишка и Јастребарско.  У његовом родном Читлуку још и данас се препричава ужасан покољ у коме је побијено дванаест чланова његове породице. Колико је све било страшно сведочи и податак да је једино његова мајка убијена метком. Све остале, укључујући и малу децу, усташе су поклали. Преживела су само деца која су тада била ван села и чувала стоку. Изласком из логора и преласком на слободну територију једини логичан избор за њега је био одлазак у партизане већ са 12 година.

- Када су партизани једном приликом ослободили логор Јастребарско здравију и старију децу, њих око 800, повели су са собом. А оне млађе и болесне остављају јер о њима нису могли да се брину. Након одласка партизана усташе су се вратиле па су Милорада и његову сестру и брата Милицу и Милоша одвели у село Хлебине где су били распоређени код хрватских породица. У партизане сам отишао са дванаест година након што ме из села Хлебине, где сам живео код једне жене, одвела Пава Грбић која је у том селу пронашла и своја четири сина. Она ме вратила у родни Читлук. Партизани нису хтели да ме приме због мојих година, али ја сам молио и примили су ме. Једини опстанак мог живота је био да партизани победе и ја сам свој живот тада видео једино на начин да се у то укључим и са највећом срећом дочекао сам коначно ослобођење. Желео сам да та слобода донесе напредак човечанству и да буде боље него што је било. И било је боље, јер су сви улагали себе у то да раде нешто на корист целокупног друштва, сматра Милорад.

Био је припадник Треће чете 25. Козарске бригаде. Након ослобођења Бања Луке сва деца из те дивизије су сакупљена на једно место и од њих је формиран омлаински батаљон распоређен у бањалучкој касарни где је Милорад остао до октобра 1945. године. Када су након ратних дејстава децу војнике слали на школовање тада су и њега хтели да задрже као војни кадар, међутим он то није хтео и вратио се кући у Костајницу где се поново среће са братом и сестром који су преживели логоре и са оцем за кога до тада није ни знао да је жив.

- У Борово насеље ме је довео стриц неколико година након рата и ту сам завршио школу и запослио се. Стриц је био учесник рата на овом подручју. Како је ишао Сремски фронт, тако су неке јединице остајале као обезбеђење, а он је остао у Борову као командир чете обезбеђења фабрике обуће. Причао ми је често о том периоду пробоја фронта и оно што сам запамтио је да су у Борову кључну улогу одиграли радници да би спасили фабрику. Било је ту и пожара и свега, јер кад су се Швабе повлачиле покушавале су да униште што више, али радници су највиталније делове из погона скидали и сакривали, присећа се Милорад који је у пробоју Сремског фронта имао рођеног брата, брата од стрица и два стрица.

 

 

 

НЕМА ВИШЕ НИ ЉУДИ НИ ДОСТОЈНИХ СПОМЕНИКА

После рата је чика Милорад Јандрић у Борову и Вуковару био активан у антифашистичким удружењима и дугогодишњи председник Одбора за обележавање комеморације на Дудику. Некада је код свих споменика који су подсећали на велике и невине жртве Другог светског рата било пуно више људи приликом одржавања сећања. Данас не само да нема људи, већ недостају и многи споменици па је тако онај из центра Вуковара где се традиционално окупљало највише посетилаца одавно склоњен и ко зна где је данас.

На месту спомен-костурнице која се налази у парку код болнице некада је био стари високи споменик који је пукао, а занимљиво је да је овај споменик који данас имамо рад архитеката Славка Марушића и Миодрага Јандрића који је Милорадов син. Макету споменика урадили су бесплатно као поклон за 388 жртава из Дудика, 155 бораца Пете војвођанске бригаде и 69 бораца Црвене армије који су ту сахрањени. Овај споменик постављен је пре 30 година, али Милорад сматра да меморијализација жртвама данас не задовољава обиму страдалих у борбама за овај крај, а у Срему је изгинуло више од 13 хиљада бораца.

- Негде се о споменицима води рачуна, а негде не. Зато нам је сад задатак да се и у тим местима нешто покуша. Данас готово да нема бораца, али има антифашиста који би могли да помогну у томе, каже за крај Милорад Јандрић.

 

 

 

Никола Милојевић
Извор бр. 115
15.4.2015.





Оцените нам овај чланак:





Посећено је: 1748  пута
Број гласова: 5





Поделите ову вест, нека се чује истина...









Прочитајте још текстова од истог аутора:

Отићи или остати: Свако има свој мотив
Објављено: 8. februar 2017.     Има 1250 прегледа и 15 гласова.

Сећање на погинуле и нестале Србе у Вуковару: Молитва за мир и вечан покој жртвама
Објављено: 2. oktobar 2016.     Има 1273 прегледа и 0 гласова.

Деца из Вуковара у Београду код патријарха Иринеја
Објављено: 22. oktobar 2015.     Има 1422 прегледа и 0 гласова.

Божић у Вуковару: Празник који греје хришћанску душу
Објављено: 29. januar 2016.     Има 1437 прегледа и 5 гласова.

Српска култура на овим просторима не опада, али и не расте
Објављено: 2. oktobar 2015.     Има 1483 прегледа и 20 гласова.





















Skip Navigation Links