Радован Четврти - www.zlocininadsrbima.com

18. јун 2015.


Радован Четврти


Мислим да нема човека на овом нашем балканском простору који није гледао или макар чуо неке скечеве легендарног глумца Зорана Радмиловића, у култној представи Радован Трећи, која се средином 1980-их играла у београдском позоришту "Атеље 212". Играјући Радована, скоро 300 пута, Зоран Радмиловић је на хумористичко-сатиричан начин дочаравао "људе из завичаја" односно ликове из ондашњих паланки, варошица или села, који су дошли у велике градове у потрази за "бољим животом".

Читава проблематика је у неприлагођавању, јер треба се уклопити у ту велику колотечину која сурово гази и буквално меље људе. Људи из завичаја које Радмиловић својим форама и фазорнима исмева нису спремни да силовито запну, да раде, а још мање да се усавршавају, односно бирају послове.  

Тридесет година касније, иако Зоран Радмиловић одавно није више међу живима, односно данас ситуација је веома слична ондашњој, у преводу Радована никад више... намножило се ко плеве.

 

 

Принципи и нијансе

После свих бура, олуја, ратова, распада, санкција, инфлација, редова, транзиција, приватизација, деомонстрација, евроинтеграција, бомбардовања, парадирања... овдашњи људи желе да оду "преко", јер им је доста свега. Да ли преко "баре" или преко "гране", свеједно је. Само да нешто покрену код себе и да коначно имају "нормалан живот". Малом броју људи, врло малом је јасно да нема неке ту разлике имеђу "тамо" и "овде", јер принцип је исти, све су остало нијансе. Ово одговорно тврдим на основу боравка у три државе Европске уније, уназад неколико година (Чешка, Грчка и Велика Британија). Боравити у некој земљи као туриста или радник, односно грађанин, није исто, напротив, разлика је као небо и земља. Дошљаци увек морају бар два пута више и боље да раде, не би ли их староседелац или дошљак који је ту дуги низ година примио. 

 

Човек мора да ради, што наравно није спорно, бар се надам да није. Али је јако, да не кажем изнад свега битно шта ће да ради. Да ли посао који ради воли? Да ли то одговара његовом ителекту? Шта његова околина мисли о његовом послу (наизглед не битна ствар!)? Колико пара доноси тај посао, итд. Шта више, последњих година влада размишљање да "не можеш наћи неки посао у на брдовитом Балкану ако немаш неко познанство". Донекле ово за познанства јесте тачно, али не и потпуно. За послове где није потребно неко специјално знање, односно за опште послове, које више-мање могу да раде сви, слажем се да треба "веза", међутим за одговорне послове, које не може да ради свако није потребна никаква "веза", нити је потребна нафилована биографија. Потребно је знање, које се опет стиче временом и трудом. Марљивост се подразумева. То је једна сличност између Радована Трећег и Радована Четврог, у смислу да се то није променило за три деценије.

 

 

Ко је Радован Четврти?

У такав списак могу да се упишу људи који данас нису спремни да се усавршавају, да копају нова знања (иако је данас знање путем интернета скоро свакоме доступно за мали новац, треба само имати интернет), односно да жртвују своје време које иначе троше на телевизију, естрадне трачеве и шоубизнис, политичке кампање, спортска такмичења, утакмице и сл. А истовремено кукају и желе да оду "преко", јер управо "преко" све је боље. Да је тако могу навести много примера, што би било превише времена и за вас а и за мене. Навешћу само један пример који ме и навео да напишем овај текст о Радовану Четвртом.

 

Рођак мој, овде на Балкану се годинама бавио аутомобилима (куповина, продаја, порпавак, прање и др.), у двадесет и осмој упозна девојку наше горе лист која већ деценију и по живи на северу Европе и ради у трговини широке потрошње. Она га одведе горе, јер овде за њу и њега "нема посла", а самим тиме ни живота. Тамо рођак живи у малом стану, учи њихов језик, говори тај страњски језик на наивоу петогодишњег детета, маштајући да добије неки посао у аутоиндустрији. Док чека посао, он углавном виси по друштвеним мрежама, дописује се са нашим људима, прати Новака, репрезентацију Србије, Звезду, Партизан, слуша песме домаће (зна их све напамет)... лечи носталгију, а у паузи, одведе куче да се прошета по неком парку око зграде. Испада да и тамо мораш да учиш, да треба знање, или пак "веза". Једино када падне снег, добро се плаћа чишћење, па тако заради мало више парица, а није толико ни језик потребан. Они имају довољно својих "људи из завичаја", плус странаца који сваки дан бар 300 дође у њихову државу да ради било какав посао. Каже како је и тамо задњих пар година криза узела замаха.

 

Све док ми је то причао како му протичу дани, само што нисам заплакао... "Е мој Радоване", велим му ја, "шта ти дочека. Да ово прађедови знају шта радиш и како живиш, устали би из гроба, па би те довукли овамо назад да не чамиш горе ко птица у кавезу". Он није издржао, већ суза сузу стиже.. ућутасмо. Прекинули смо разговор, а мене и даље срце стеже, што сам сведок наше трагедије. Помогао бих му да је овде, али не могу да радим и учим уместо њега.

 

 

Све док човек учи, бори се и има велика знања онда може да бира послодавце, у супротном чека да буде изабран случајним узорком. 

 

 

Томислав Ковач
18.6.2015.

 





Оцените нам овај чланак:





Посећено је: 1758  пута
Број гласова: 5





Поделите ову вест, нека се чује истина...









Прочитајте још текстова од истог аутора:

Колинда као (ш)пијун англо-саксонске политике
Објављено: 3. septembar 2019.     Има 437 прегледа и 20 гласова.

Спортски резултати Салета Ђорђевића више нису битни
Објављено: 3. avgust 2019.     Има 848 прегледа и 35 гласова.

Аутошовинизам: Прича из Вуковара
Објављено: 28. novembar 2019.     Има 981 прегледа и 55 гласова.

Зашто им помажете? Да, баш ви! Зашто им помажете?!
Објављено: 15. maj 2016.     Има 1099 прегледа и 28 гласова.

Револуција и рат који су изменили свет: Сто година правих лажи
Објављено: 8. novembar 2017.     Има 1210 прегледа и 32 гласова.





















Skip Navigation Links