Сећање на "Операцију Логориште" 1991. на Кордуну - www.zlocininadsrbima.com

9. новембар 2019.


Сећање на "Операцију Логориште" 1991. на Кордуну


...или како су разбијени Зенговци од српских младића од 18 лета.

 

Децембарска класа 1990-те

Одлазим у ЈНА на одслужење редовног војног рока као и сви до тада из моје генерације, чим сам завршио средњу школу. Тада је још увек важило неписано правило

"Ко није за војску, није ни за шта"

Одлазим у касарну "Хајдук Вељко" у Неготину који припада IX Зајечарској (моторизованој) бригади одакле идем на обуку у Ниш касарна "Бубањски Хероји" у 21 батаљон Војне полиције и поново се крајем јула 1991. године враћам у матични гарнизон у Неготину.

Средином септембра 1991. половина гарнизона бива упућена на Дубровачко ратиште, а ми остали бивамо подигнути... Извршена попуна са војницима граничарима са караула са  бугарске границе, махом мартовска класа 1991. године. Под пуном борбеном готовошћу 2. септембра 1991. камионима популарним Дајчевима крећемо пут Зајечара где улазимо у састав матичне Девете Зајечарске и настављамо преко Књажевца за Ниш у који стижемо касно ноћу у касарну "Свети Пантелејмон" или популарно Пантелеј. Ту бивамо три дана где бригада бива допуњена артиљеријским хаубичким дивизионом из Даниловграда и са још неким јединицама.

4. септембра 1991. године колона дуга преко 20 км излази у пуном борбеном саставу из касарне Пантелеј и аутопутем Ниш-Београд крећемо до Крушевца преко Трстеника даље Ибарском магистралом, наравно не знајући коначно одредиште јер се то код војске никада унапред не оглашава, негде око Врњачке Бање сазнајем да је одредиште Шабац и да идемо Ибарском преко мог родногместа Горњи Милановац.

Пошто ја до тада због разних забрана (прво конфликт у Ираку, па окршај у Борову Селу, Словенија итд.) нисам ишао кући од доласка у ЈНА ни на једно одсуство, замољавам свог капетана командира вода Маринка Кнезовића (који ће касније у децембру 1991. погинути испред Карловца) да свратим барем на сат времена у свој стан да се видим са својим ближњима, јер ми је стан буквално на 300м од Ибарске, па да се прикључим касније колони и у Шабцу их касније нађем, што он уз почетну забрану мени дозвољава.

Међутим испред Мрчајеваца план се мења због преоптерећености Ибарске и дуге колоне, колона у Прељини мења правац кретања и одлазимо преко Чачка, Пожеге, Косјерића, Ваљева за Шабац где стижемо рано ноћу. Сви смо у Шабцу мислили да одатле јер је евидентно идемо на Вуковар у којем већ креће окршај са хрватским паравојницима из Збора Народне Гарде...

Тек ујутро рано тог 7. септембра 1991. Девета бригада креће на Дрину коју прелазимо неких 500 метара испод тада тек у изградњи Павловића моста преко понтонског моста  и пут настављамо даље кроз Босну ка Бијељини и Тузли, све до Бања Луке у којој ноћимо и раном зором из ње крећемо ка Банији, тачније улазимо преко Двора на Уни и  Глине, па на Кордун, до Топуског и Војнића где моја чета одлази даље ка Карловцу и запоседа борбене положаје у селу Поповић Брдо. Одатле 15 дана касније одлазимо право у предграђе Карловца касарну Мекушје коју деблокирамо и заузимамо и даље у предграђе Турањ где остајемо све до одласка бригаде у мају 1992. године. Ми смо ту послати уместо Лозничкев резервне бригаде која се ту распала и реорзганизовала и самовољно (!?) напустила те положаје око Карловца.

Ту на борбеној линији децембарска класа 1990. године добија продужетак војног рока од 60 дана и тако у ЈНА проводимо три календарски године 1990-1991-1992...

Оно што бих волео да истакнем од тих акција и борби које се одвијају углавном у градском окружењу, војничким речником уличне борбе.

Истакао бих за јавност мало познате, јер нико о њој и не говори, а већина и не зна да је се догодила акције под кодним именом "Бура", а оним који су за њу чули Операција Логориште.

Касарна Логориште се налази на десној обали реке Коране у дубоком борбеном распореду Збора народне гарде (ЗНГ) коју два ипо месеца држе у окружењу јединице хрватских паравојинка у којој у том моменту има око 50 тенкова, 30 оклопних возила, хаубички дивизион Нора 155 мм, преко 100 неборбених возила, артиљеријске пешачке и остале муниције, разне опреме везе, инжињерије итд.

Не знајући да је предходног дана 4. новембра 1991. покушај продора из касарне неуспешно изведен због изостале потпоре пешадије, јер у самој касарни су били већином возачи, кувари и остало не борбено особље, ноћу 4. на 5. новембар 1991. формира се од нас прикупљених из разних чета које су већ месец дана у борбеним дејствима у околини једна одприлике формацијски чета војника на редовном одслужењу војног рока и вод Територијалне одбране села Крњак... значи људи из околине махом резервног састава, да прегазимо Корану те ноћи и одемо као пешадијска потпора опкољеном људству у касарни ЈНА и каснијем њиховом извлачењу и продору по дубини непријатељског распореда.

Корану смо прегазили око 03 сата ујутру 5. новембра 1991. део чете са водом Територијалаца Крњака одлази директно у касарну, а нас 25 момака под командом поручника Горана Јефтића (који ће касније 1994. године погинути на Купресу као капетан СВК), одлазимо право поред касарне са задатком који је буквално гласио онако како сам ја до тада само могао да прочитам у неким књигама или да чујем гледајући партизанске филмове седамдесетих година...

- "Овладати пошто-пото падином и самим темељном брда Света Доротеја на којој се налази истоимена католичка црква и гробље, на њему се утврдити за одбрану, непријатељску ватру преузети на себе и ту остати док последње возило и војник не изађе из опкољене касарне!".

Морам рећи да је то покојни поручник изговорио онако ноншалантно као да смо на обуци.

Део наших војника улази у касарну ЈНА као каснија потпора колони, двадесетак људи одлази десно од нас ка мосту на Турњу да нам чува бок и леђа, а ми око 05 часова ујутру уз помоћ минобацача од 120 мм са брда Шанац које се налази на десној обали Коране на нашој тетиторији, крећемо уз падину брда Св. Доротеја и ка истоименом гробљу, не знајући јачину непријатеља ни њихов борбени поредак.

Од улице и задњих кућа поред касарне до врха брда брисан простор у неких 500-600 метара те смо уз навођење једног војника са "Руп 12" који је све време био са нама... поменуту ватру батерије користили као ватрени зид испред нас и крећући се у скоковима негде око 06:30 тог јутра ускачемо у први ред њихових напуштених ровова испред гробља где прихватамо њихову пешачку ватру из другог помоћног реда ровова на, самој ивици гробља и неких 150 метара далеко од саме цркве.

Ту долази до жестоке размене пешачке ватре где нам бива лакше рањен један војник у десни лист ноге, метак је прошао не оштетивши кост, уз опет велику подршку и фантастичну прецизност веома добро обучених наших војника из поменуте минобацачке батерије, заузимамо и тај ред њихових ровова и окршај пребацујемо на само теме брда око цркве, где они на помоћном објекту имају митраљеско гнездо које после неких пола сата један од мојих сабораца неутралише ручним бацачем ракета 'зоља'.

Тада њихов борбени поредак креће у распадање, али они видећи то на сам врх са наше леве стране од правца брда Винице шаљу два тенка Т-55 који покушавају ватром да нас врате низ брдо. Уз помоћ ватре батерије и испаљених на та два тенка пар 'зоља' од којих се две-три одбијају од оклопа, тенкови се враћају назад 400-500м назад у једну шуму и ту нестају. Престају са дејством тенкови, њихов један батаљон из 110. Карловачке бригаде који је испред нас, повлачи се у нереду низ падину брда ка насељу Мала Шварча и десно ка Шварчи док нам десни бок и даље штити онај наш вод, а леви бок ка она два тенка сами обезбеђујемо.

То је све било готово у 08:30 тог јутра... људство у касарни сада без непријатељске ватре са Св. Доротеје опуштеније приступа паковању и припреми изласка и излаз из касарне је слободан без дејства непријатеља. Ми се организујемо и чекамо, први покушај њиховог контра напада догађа се око 11:30 сати, поново их одбијамо пешачком и артиљеријском ватром уз њихове губитке и они се поново повлаче ка насељу  Шварча.

Мали предах и креће на нас нови жесток покушај уз садејство њихове артиљерије са градског стадиона, онда креће краћи артиљеријски двобој где наша тешка артиљерија са Церовца ућуткује њихову на стадиону али они крећу у пешачки напад у који се укључују и она два скривена тенка.

Да би ојачали нашу одбрану, неки извори наводе да су послати као варка за непријатеља, а ми о томе нисмо обавештени, из касарне излазе два стара туска тенка Т-34 којих је било ту још од 1948. године, који нам се приближавају иза леђа, некако смо избегли неспоразум јер се три војника у нашој заштитници некако споразумевају са посадама и они крећу на она два тенка на нашем левом крилу где у размени ватре приморавају оба да се поново повуку, међутим челни наш тенк у тој размени добија директан погодак од боље опремљеног хрватског тенка Т-55 и том приликом гине возач истог док два војника посаде успевају да искоче и прикључе се нама лакше рањени. Наш тенк се запаљује и изгори на брду иза цркве.

Ми и тај пешачки напад много надмоћнијег непријатеља одбијамо, њих је било бар 7-8 пута више у том моменту. Они нису знали да нас је само 26 војника када настаје двочасовно затишје у којем у међувремену око 3 сата поподне колона из касарне креће у пробој десно од касарне ка селу Бјелајске Полице и ка лансирном мосту у Малићима кроз 16 км дуге линије непријатељског поредка, ми остајемо још два сата на Доротеји не знајући да је у међувремену онај вод који нам штити десни бок и позадину већ одавно одступио, тако да ми због непријатељске ватре са Турња и Шварче не можемо назад преко Коране куда смо дошли, већ пешице кроз непријатељске линије и борбени поредак за колоном коју касно то вече стижемо у селу Ледвењак и истој се прикључује о чувајући јој бокове и сутрадан уз борбу и окршај у селу Бјелајске Полице избија у поподневни часовима на лансирани понтонски мост у Малићима.

Тако се завршава тај наш окршај за брдо Св. Доротеја уз два рањена од нас 26 бораца и два лакше рањена из погођена тенка.

За њихове губитке не знам, оне што смо нашли око брда само знам. Хрватска страна то и дан данас крије, контраверза и дан данас обавија ову акцију. Ја сам поносан на моје саборце од којих данас знам за њих пар да су и даље живи, акција никада није добила дозволу Генералштаба из Београда. То је штаб сазнао тек по њеном завршетку исте, 90% војника и официра ЈНА из касарне никада или је касније сазнало да је нас 26 узело тог јутра Доротеју и противничку ватру примило на себе, цео један батаљон формацијски одприлике неких 200 или 250 војника ЗНГ.

Успели смо да уз несебичну подршку наших минобацачлија скинемо са брда и изведемо нешто што ће надам се некада бити уписано и записано у војничке анале. Да напоменем свих 26 другова нас са Доротеје били су Срби из Србије, Босне и наша браћа из Црне Горе! Више од половина нас није ни 20 година имала живота, све су били младићи, деца једва стасала да се брију, али су били са срцем лава и као да су имали десет година искуства у борбама.

Није што сам учествовао у томе али сам осветлао образ мојим прадедовима са јуначког Рудника и Такова.

Било је нестварно као из неког холивудског филма, све смо школски одрадили. Био сам после и на Косову и Метохији 1999. године, али ово је једна од наших најбрилијантнијих акција, јер жртава нисмо имали, а сјајан посао смо одрадили.

Да су нас тог дана и касније пустили ови из Београда, били би за три дана у Загребу... али та тактика знана само тадашњем војном и политичком врху типа "крени-стани" је много тога упропастила у рату преко Дрине... Ми кренемо, растерамо њихове бојовнике и заузмемо њихове положаје, а онда стани, врати се напусти није нам то дозволила виша команда итд.

 

 

За сајт zlocininadsrbima.com
написао Рале Шумадинац
09.11.2019.





Оцените нам овај чланак:





Посећено је: 2264  пута
Број гласова: 189



























Skip Navigation Links