„Мој отац Душан Јанковић осуђен је пред Судом БиХ за ратне злочине на 21 годину. Надам се да  ће једног дана сва голгота кроз коју је прошао мој отац угледати свјетло дана. Током цијелог поступка трудили смо се бројним свједоцима и материјалним доказима да докажемо његову невиност, али то је било немогуће доказати пред Судом и Тужилаштвом БиХ. Тамо не требаш бити крив, довољно је да си Србин“.

Драгица даље сведочи да се против њеног оца водила монтирана истрага, монтирана оптужница, монтиран процес и на крају монтирана пресуда. Каже да се против тога нису могли борити јер су оптужени људи „препуштени на милост и немилост Сипи, Суду и Тужилаштву БиХ“, а они и њихове породице никакву помоћ ни од кога немају.

ОПТУЖЕН ПО КОМАНДНОЈ ОДГОВОРНОСТИ

„Када је мој отац ухапшен оптужен је по командној одговорности и да је физички био присутан у конвоју за Корићанске Стијене, који је превозио несрпско становништво које је напуштало општину Приједор и том приликом је издвојен један дио мушкараца и побијен.

Сав руководни кадар из полиције је свједочио и рекао да Душан Јанковић није био командир у вријеме када се злочин десио, нити начелник, да би тадашњи командир изашао пред суд и рекао `ја сам тад био командир, није био Душан Јанковић, начелник је био покојни Симо Дрљача`".

Након тога су му са оптужнице скинули командну одговорност, али остала је оптужба за „физичку присутност – да је био у полицијском голфу на челу колоне“.

ФИЗИЧКО ПРИСУСТВО ИЗМИШЉЕНО

„То је апсолутно смијешно за неког ко је радио у полицији као професионалац са факултетом да иде у пратње конвоја са Интервентним водом. Од 1.200 муслимана из конвоја нико га у конвоју није видио, нико на суду није рекао да је био у конвоју. Мој отац је рођен на Бенковцу, основну школу је завршио у Козарцу, када је почео радити у полицији радио је у Козарцу. 19 година прије рата радио је као вођа саобраћајног сектора Нови Град – Верићи, и самим тим је био јако добро познат муслиманском локалном становништву. На суду се испоставило да је највећи број муслимана у конвоју био управо из Козарца. Нико од 1.200 муслимана није свједочио на суду да га је видео у конвоју, неки су одбрани дали изјаве да он није био у конвоју, али суд није дозволио да они свједоче“.

„Они који су `видјели` мог оца у конвоју су Срби који су били у конвоју, и да би себе спасили свједочили су лажно против њега. Први је нас комшија, прва кућа до нас Лука Гњатовић и Витомир Лакић, два возача `Аутотранспорта` који су дали изјаве Сипи да је Јанковић био присутан у конвоју и да се он ту све питао. Само на основу њихове две изјаве мој отац је ухапшен.

Касније су на суду Гњатовић и Лакић изјавили да су били натјерани од истражиоца Сипе Мевлудина Мујезиновића и Ејупа Зукића да потпишу да је Јанковић био у конвоју, али суд није прихватио мијењање исказа“.

СКИДАЊЕ СОПСТВЕНЕ ОДГОВОРНОСТИ

„Како никог од муслимана нису нашли ко је видио Јанковића у конвоју, почели су са уцјенама директних извршилаца злочина који су били у конвоју. Кренуло се у склапање споразума о признању кривице – `нећеш добити 40 година, признај злочин, покај се и реци да си видео Душана Јанковића у конвоју и добићеш 11 година`.

То су урадили Дамир Иванковић и Љубиша Ћетић, осуђени су на 11, односно 14 година. Они су побили муслимане на Корићанским Стијенама. Да би добили мање затворске казне лагали су на Суду да су видјели Јанковића у конвоју. То су нељуди којима ниста није свето, који те гледају у оци и лажу.
Тужитељица Славица Терзић свим силама се трудила да Душан Јанковић буде осуђен и успјела је у томе.“

БОРИЋЕМО СЕ И ДАЉЕ, НЕ ОДУСТАЈЕМО

Драгица Јанковић, кћерка невино осуђеног Душана Јанковића, већ осам година покушава на све могуће начине да докаже да је њен отац неправедно оптужен и затворен на 21 годину, од стране злочинаца који су злочин извршили и Тужилаштва које је то организовало, као и суда који је донео пресуду – само зато што је Душан Јанковић Србин. Обратила се свим институцијама које се баве и које би требале да се баве овим питањима и ништа није успела да уради, јер, како каже „само обећају и на крају ништа не ураде“.

 „Али нисмо се предали и нисмо поклекли, боримо се и даље…“ – каже на крају Драгица Јанковић.

И отац, сада др Душан Јанковић – се не предаје, докторат на тему саобраћаја, који му је одобрен 2008. пре хапшења, одбранио је пред комисијом која је дошла у затвор у Фочи у фебруару ове године.

*    *    *

Ако ће овај текст помоћи да се покрену људи у Републици Српској и Србији који би требали да се баве свим овим – неправедно осуђеним Србима у затворима у Босни и Херцеговини – онда ће то бити наш допринос победи истине. Надамо се да ипак има људи од струке, и морала и части, да се организују и својим стручним радом доведу до резултата – да се сви невини Срби ослободе из затвора, где су затворени само зато што су Срби.

ФБ Репортер
08.08.2015.