И данас, годинама посље душа ми клоне
кад неђе угледам слику колоне.

Дјеца у трактор, стари иду пијешке.
Мотори брује, а ријечи су тешке.

Колона бескрајна и сад срце пара.
Слика нека нова, али туга стара.

Пут од четири траке, иде у два смјера
а колона дуга само у један тјера.

А куд ће не знају, о туго моја,
тамо ђе иду, ни куће, ни броја.

И сад чујем плач из колоне то је.
Људи ђе иду не знају
како је у њој тражити своје.

 За њих смо само, број тужних лица.
Нико не зна како је бити избјеглица.

И онда се чуде, зашто волим своје!?
Непроцјењиво је ћутати и плакати у двоје.

Андријана Ђукић из Д. Лапца
Написано фебруара 2025. Љ.Г.