Сједи брате, да ти испричам причу једну.
Тужну и сјетну, прошлог времена вриједну.
Можда је нећеш схватити сада,
али срце мора некоме да се изјада.
Дошла је и та давна деведесетпета
скупила је сву жалост овога свијета.
Колоне су кренуле пут Србије,
јер нису знале куд би прије.
Очеви нам одоше на бојно ратиште,
а ми нађосмо у њој уточиште.
Нисмо знали дал' ћемо их икада више видјети,
ал' знали смо – за Крајином ћемо патити.
Била сам дијете, ал' туговати сам знала
бољела су сјећања и душа мала.
То се морало десити прије ил' касније,
и свако од нас потајно сузе лије.
Плачи родо, плачи мили брате,
и вичи јаче: „Проклет био рате“.
И сад када се сјетим тих дугачких колона.
Свих метака зла, крви и авиона.
Срце се стегне, а душа зајеца,
на шта сте мислили у њима су била и дјеца?!
Кренули смо на пут без краја,
било нам је тешко, отишли смо из раја.
Нови живот нађе свако овдје,
ал' у срцу празнина остаје.
Шта је мало дијете од 4 године знало?
Ал' већ тада је рекло за Крајину би живот дало!
У сјећању остаде кућа, Лапачка долина.
А у малим окицама вид'ла се празнина.
Била сам дијете, ал' туговати сам знала
бољела су сјећања и душа мала.
То се морало десити прије ил' касније,
и свако од нас потајно сузе лије.
Плачи родо, плачи мили брате,
и вичи јаче: „Проклет био рате“.
У Србији нађе нови дом, и заврши школу.
И једне ноћи се упита: Гдје је крај њеном болу?
Тада схвати да он неће проћи,
и да мора родном граду поћи.
Чула је вратили се њени познаници,
стара добра, браћа Крајишници.
Схватила је мора тамо да оде,
да упозна те добре људе.
Била сам дијете, ал' туговати сам знала
бољела су сјећања и душа мала.
То се морало десити прије ил' касније,
и свако од нас потајно сузе лије.
Плачи родо, плачи мили брате,
и вичи јаче: „Проклет био рате“.
И тако брате, она по сјећању оде,
и са хладног врела напи се воде.
Врело је остало хладно и чисто,
али ништа више није било исто.
У сјећању јој остаде топлог дома тишина,
пред очима сад јој стоји рушевина.
У мислима стоји мали, заладит гај,
сада види један зарастао крај.
Сјећа се ливаде где је трчала
не види се више – зарасла је трава.
Пропланка на ком је цвијеће мајци брала
црна магла на њега сада пала.
Помисли посље свега – то није то,
мрзи рат јер је највеће зло!
Била сам дијете, ал' туговати сам знала
бољела су сјећања и душа мала.
То се морало десити прије ил' касније,
и свако од нас потајно сузе лије.
Плачи родо, плачи мили брате,
и вичи јаче: „Проклет био рате“.
А кад је сутра са Велебита грануло
и њој пред очима свануло.
Крајина се зором пробудла
орном пјесмом Велебит заљуљала.
Нема више трња, очи су ко призма,
Љепше се види кад у срцу нема национализма.
Свака травка даје шансу животу,
дођите да видите ту љепоту!
'Ајмо сад у инат испочетка
Док је нама Крајине, нама има љека.
Андријана Ђукић из Доњег Лапца
Написано: 17. децембра 2005.