Стање културе Срба у Хрватској данас - www.zlocininadsrbima.com

2. фебруар 2017.


Стање културе Срба у Хрватској данас


ПОТРЕБНО ИЗРАДИТИ СТРАТЕГИЈУ КУЛТУРНОГ РАЗВОЈА И ДЕФИНИСАТИ ПРИОРИТЕТЕ

Култура је један од важних сегмената којима се обликује национални идентитет. Без аутентичне културе једном народу који се налази ван своје матичне државе прети асимилација и нестајање. Тако је и са српским народом у Републици Хрватској којем се у последњих тридесетак година десило много тога што је утицало и на стање његове културе данас.

Од раних деведесетих година прошлог века Срби у Хрватској су изгубили статус народа и постали национална мањина, затим су најпре под разним околностима напустили урбане средине, а потом су протерани и из крајева које су вековима насељавали. У целокупном том периоду, поред масовног одлива српског становништва са територија данашње Хрватске, дешавали су се и разни књигоциди, рушење споменика културе, отуђење културне баштине, забране ћирилице које се, додуше испољавају и данас.

Са позиције конститутивног народа који је бројао преко пола милиона душа постали смо највећа национална мањина, али са више од три пута мање становника. То је изазвало дубоке и далекосежне последице у сваком погледу, а такво стање одразило се и на српску културу у Хрватској.

- Кад нека етничка заједница остане без више од две трећине своје популације, с тенденцијом свакодневног осипања биолошки највиталнијег дела свога бића, шта очекивати друго него даљу тенденцију опадања и пропадања на свим плановима, па и на културном. Оно што је добро у српској култури у Хрватској данас је да се врши инвентура стања у прошлости и затеченог стања како бисмо сагледали шта смо били, а шта јесмо. Добра је издавачка делатност, пре свега СКД „Просвјете“, која системски штампа значајне књиге и ауторе српске културне историје, савремене ауторе који проучавају баштину, значајне књижевнике прошлих времена и савремене писце који, углавном и нажалост, више не живе у Хрватској. Добра је и разгранатост пододбора „Просвјете“ по свим срединама где живе Срби, па и делатност појединих Већа српске националне мањине тамо где других српских организација нема. Ово доприноси томе да српска култура у Хрватској на папиру изгледа пуно боље него у стварности, каже књижевник и директор КНЦ „Милутин Миланковић“ у Даљу Ђорђе Нешић и додаје:

- Недостаје нам пуно тога. Немамо основне институције које чине живу културу једног народа. Немамо мрежу бибилиотека, своје позориште, свој музеј, централну галерију, телевизију коју бисмо сами уређивали. Потребно је донети стратегију културног развоја, дефинисати приоритете. Улагати средства у властите кадрове, те ојачати потенцијале за будућност. Проширити рад на истраживању српске прошлости и садашњости у Хрватској у свим сегментима. Изборити се за што мањи несклад закона о културној и школској аутономији и стварности. Стратешки осмислити и систематски развијати сарадњу с матичном државом. Повезати се, путем глобалне мреже, са Србима у свету који су пореклом из Хрватске, те осмислити пројекте заједничког деловања. Лоше је што се политка превише уплиће у културу, што, већ видимо, изазива бројне проблеме с несагледивим последицама. Лоше је што политика на важна места у култури поставља своје послушнике који су неспособни и нису квалификовани за послове које обављају. С друге стране, не чини се ништа да се образује млади кадар менаџера у култури који би проводио осмишљену културну стратегију и политику. Бојим се да је за све набројано помало касно. И да се све ово оствари, неће се имати коме презентовати јер се бројачно осипамо на дневној бази, јасан је Нешић.

 

ФОЛКЛОР КАО ВРХ СРПСКЕ КУЛТУРЕ

Када говоримо о српској култури у Хрватској у први план нам избија фолклор, што је и разумљиво јер је најдоминантнија и најмасовнија културна делатност међу Србима овде. Поставља се питање да ли фолклором можемо очувати властити национални идентитет? Свакако да не треба занемарити значај фолклора, односно српског кола којег је некада било срамота не знати играти и српских игара из свих крајева у којима су живели или још увек живе Срби, али фолклор сам по себи не може очувати језик, писмо или било који други сегмент националног идентитета.

- Фолклорни аматеризам је заиста најзаступљенија културна активност међу Србима у дијаспори. Неговање песме и игре, изучавање традиционалног фолклора служи очувању националног идентитета, али то не би смела бити једина активност. На срећу, многа друштва у склопу својих активности имају рецитаторске секције које негују српску књижевност, музичке секције, секције неговања обичаја, израде традиционалних ношњи, организују се радионице учења писања и читања матерњег писма, књижевне вечери. У срединама где је немогуће организоватии допунску наставу на српском језику и писму, због незаинтересованости или малог броја полазника, културни се идентитет може очувати једино кроз различите активности у културно-уметничким друштвима. При томе свакако не треба заборавити ни врло важну улогу породице и цркве. Породица би требала да усмерава децу према организацијама које у свом раду имају очување културног и националног идентитета, наводи председница СКУД-а “Јован Лазић” из Белог Манастира др Светлана Пешић.

На територији Хрватске данас делује преко сто различитих културних организација, махом пододобора Просвјете и културно-уметничких друштава. Већина њих има готово исту делатност и сличне садржаје, мада има и оних који се баве неким посебним видовима културе. Оно што би се могло издвојити као њихов проблем јесте недостатак међусобне комуникације и мања умреженост, те идентична активност под-одбора Просвјете и културно-уметничког друштва активних у истом месту.

- Велики број Просвјетиних пододбора гаји културни аматеризам искључиво кроз фолклорне активности и самим тим њихови програми огледају се кроз презентовање фолклорне активности. Наравно, да је фолклор активност која највише доприноси очувању српске изворне вокално-инструменталне, па и музичке традиције уопште, али јако ми је жао што исти ти пододбори ни не покушпавају да у свој програм убаце још неке садржаје који можда нису строго везани за музику, песму и игру. То све доприноси чињеници да је публика засићена оним, што би народ рекао, једним те истим, истакао је председник Просвјетиног пододбора у Бршадину Бојан Лазић.

- Не требамо се задовољити постојећим, него стварати претпоставке за повећавањем и обогаћивањем културне понуде. Поред постојећих КУД-ова и пододбора и њиховог великог и неоспорног доприноса, неопходно је предузети и одређене кораке у другим областима културног стваралаштва, на пример у попису и изради регистра нематеријалне културне баштине српске заје-днице на овим просторима, што ће у предстојећем периоду бити један од приоритета Одбора за културу и спорт. Израда таквог регистра је у исто време и основни облик заштите традиције, обичаја као делова културне баштине, али она не треба бити само пописана, јер да би живела и опстала, она треба бити и афирмисана, промовисана и презентована широј популацији, каже председник Одбора за културу и спорт Заједничког већа општина Небојша Видовић.

 

 

ГДЕ СУ СРПСКЕ БИБЛИОТЕКЕ?

Упркос свеопштем технолошком напретку, књиге су и даље у моди. Промоције књига, које нису тако честе, релативно су добро посећене, мада далеко од неких других културних програма. Значајно је издаваштво Просвјете, не треба занемарити ни издавачку делатност Епархије далматинске, Српског народног већа, као ни појединих издања у властитој режији. Међутим, и поред тога јако је мало српских библиотека, а и тамо где постоје ретко да се неко може похвалити да добро функционишу.

- Што се тиче „српских библиотека“ у Хрватској, нисам сигуран да их уопште има, макар не тако дефинисаних, осим можда централне библиотеке Просвјете. Библиотеке које поседују и негују српско књижевно стваралаштво, заправо постоје као школске библиотеке у школама које раде по моделу А, као и библиотеке у оквиру легалних институција припадника српске националне мањине у Хрватској. Наравно, постоје и службене, државне библиотеке, које имају одређени број наслова из области српске књижевности, али колики је то број и колика је њихова заступљеност, нарочито новијих наслова писаних ћирилицом, не знамо поуздано. У сваком случају, богатство је знати више, и што се језика и писма тиче, као и другог и другачијег идентитета уопштено, каже Видовић.

Готово је незамисливо да Срби у Вуковару немају своју библиотеку, односно једина таква постоји у Српском културном центру, али је још увек неактивна. Слично је и у другим срединама, или их нема или су неактивне или за њих влада мало интересовање.

- У Белом Манастиру кад је основано друштво „Јован Лазић“ 1947. године, постојала је драмска, балетна, фолклорна, ликовна и певачка секција. Гостовало се по читавој бившој држави. Данас имамо оформљену Националну библиотеку у просторијама друштва, али књигу узима тек по неки школарац који похађа неговање српског језика и писма и то ако мора прочитати дело српског писца. А последица – деца нам не знају читати ни писати ћирилицу, не знају ништа о српској књижевности, историји. Да ли је ту заказао образовни систем, родитељи или друштво у целини? Мислим да сви помало носимо кривицу за такво стање, наводи др Светлана Пешић.

 

 

(НЕ)САРАДЊА СА МАТИЦОМ

Посебна је прича сарадња културних организација и институција са матичном државом, односно појединцима, организацијама и институцијама који тамо делују. Давно смо заборавили када нас је посетило неко позориште из Србије, када смо имали промоцију књиге неког познатог српског књижевника или када је одржан концерт неког познатог хора, оркестра или певача озбиљне музике. Културна сарадња са организацијама у Србији опет се углавном своди на фолклор и тек ретко на неку другу културну активност.

- Близина Матице не даје нажалост и добру међусобну сарадњу. Контакти са Министарством културе не постоје, аплицирање за поједине пројекте је Сизифов посао, а добијање помоћи или донација (књига, ношњи, различитих помагала за рад) нажалост остаје само на обећањима. Сарадња се своди на приватна познанства са појединим културним радницима. Организовање изложби слика, промоција књига или гостовање позоришта захтева финансијска средства која мање средине и друштва немају. Често не комуницирамо добро ни међусобно. Дешава се тако да гостовања уметника из Матице у Вуковару нису попраћена и гостовањем у Белом Манастиру, каже Светлана Пешић.

- Проблем културне несарадње, или слабе сарадње с матичном државом је обостране природе. Ако немате стратегију и план културног развоја, онда се контакти с матичном државом своде на појединачне везе и обраћања. С друге стране, ни Матица не чини много за Србе изван матичне државе иако је чак имала посебно министарство за тај део националног корпуса. Тежак је и спор проток културе преко државних граница, не постоји реципроцитет у односу према култури. Хрватска и Мађарска су реципроцитетно отворили културне центре у Осијеку и Печуху. Отворен је и Хрватску културни центар у Суботици. Надамо се да ће и Србија кренутим тим стопама, истакао је Ђорђе Нешић.

За разлику од претходних година, односно од почетка мирне реинтеграције, видљиво је да су се многи програми и манифестације угасили, а они који се још одржавају далеко су саджајно сиромашнији. Многи ће рећи да је узрок за такво стање недостатак финансија, али не треба сметнути с ума да се за културу и данас издвајају солидна финансијска средства само је питање како се она и на који начин троше.

- Недавно су прошли “Дани културе Срба источне Славоније, Барање и западног Срема”, једна од највећих манифестација на овом терену. С обзиром да сам ове године био један од организатора програма ове манифестације, када се сетим истих тих програма од пре неких 15 година чини ми се да је то тада било на много вишем нивоу него данас. Да ли је разлог за такво стање евентуална смена генерација, пад интересовања или недостатак финансијских средстава, некако бих могао рећи да је у питању комбинација од свега по мало, сматра Бојан Лазић.

Поред образовања на матерњем језику, култура и духовност су важни за очување националног идентитета. Ако изузмемо школе и цркве, садашња културна делатност тешко се може изборити са “опасностима” које нам прете и ударају по националном бићу.

- Одреднице српског идентитета остале су исте од доласка Срба на ове просторе, модификоване у складу с протоком времена и променом околности. То су вера, језик, обичаји, дакле оно по чему су се Срби разликовали од мултиконфесионалне и мултиетничке средине у којој су обитавали. У окриљу цркве настале су прве школе и неговани традиционални обичаји. Све до формирања грађанске класе у 19. веку, Срби су свој идентитет одржавали готово искључиво у оквиру цркве. Тек ће на таласима романтизма доћи до стварања српских културних друштава и отварања државних школа. У новим околностима идентитет ћемо и убудуће одржавати у оквиру цркве, школе и културних институција и друштава, али га и губити и као заједница се осипати на економским и друштевним основама. Бојим се да је новим свакодневним миграцијама угрожена сама биолошка супстанца српске заједнице у Хрватској. Зато је важно направити инвентуру српске културе у Хрватској. Јер и идентитет ће једном можда бити само виртуелна категорија, закључује Ђорђе Нешић.

Како бисмо својим потомцима оставили неполупане темеље националног идентитета, баш онакве какве су нама оставили наши преци, морамо много тога да направимо и да своју културу подигнемо на један виши ниво, да са културног аматеризма пређемо на културни професионализам, да очувамо садашњи нижелигашки статус, али и да створимо тим који ће у овом времену бити кадар да “заигра” и у највишем рангу националне културе како би она била препознатљива и ван националне класе, а самим тим била и гарант нашег опстанка.

 

 

ПРЕПЛАВЉЕНИ „ЈАДАМА“

Од почетка овог века на бишем југословенском простору појавиле су се многобројне манифестације које због заједничка четири последња слова у називу сви зову „јаде“. Овај свеопшти тренд, који више има туристички и забавни, него културни карактер, пренео се и код нас, на наш сужен мањински простор. Специфична је ситуација да иза већине наших „јада“ стоје управо организације које се баве културом.

- Организовање разноразних „јада“ је линија мањег отпора, подилажење људском нагону за храном и пићем, поготово ако је то благоутробије мукте, односно бесплатно. Уз донекле традиционалне фишијаде, дочекали смо пасуљијаде, чобанијаде, паприкашијаде, гужваријаде, кестенијаде, бундевијаде, колачијаде, сланинијаде, кобасицијаде, куленијаде, све до својеврсне пародије – мудијаде у Пачетину. Постоји „маштовита“ тенденција да се све прошири на кокошијаде, гушчијаде, јајаде, а зашто онда не и изборијаде, политичаријаде…Осим справљања хране на све могуће начине нико се није сетио да своју „јаду“ обогати ширим и озбиљнијим приступом материји. Донекле добар пример „јада“ је куленијада у Јагодњаку, која је дигла манифестацију на туристичку разину и фишијаде које имају вертикалу такмичења до државног нивоа. Наравно да ове манифестације не можемо упоређивати с програмима културе у ужем смислу и природно је да „јаде“ имају знатно већи број конзумената и у буквалном смислу. Проблем је што културне програме посећује све мањи број људи и што је младе, којих је све мање, тешко заинтересовати за културу. То је већ дубљи проблем који има своје корене у друштву, породици, времену и простору на којем живимо, истакао је Ђорђе Нешић.

 

 

СРПСКА КУЛТУРА НЕКАД И САД

Срби су у Аустроугарској монархији, којој је припадала и данашња Хрватска, имали своја позоришта, часописе, значајне културне и националне институције. У многим селима имали смо чак и библиотеке, читаонице, певачка друштва, а данас смо далеко од тога. Свест о потреби очувања културног и националног идентитета била је далеко израженија иако ни тада стање на политичком пољу није било нимало лако и једноставно, у појединим моментима можда горе него данас. Управо у том периоду овај простор изнедрио је многе културне и националне раднике са чијим смо радом данас у глобалу јако мало упознати и далеко смо од онога што су они оставили на пољу културе.

- Често је тај однос у српском народу према таквим људима готово маћехински, велики је број таквих људи пао у анонимност и заборав. То није добро, на нама је да у будућности радимо и на том питању, тј. поновној афирмацији и подсећању на значај и улогу таквих људи управо по питању чувања и неговања културне баштине, али не само из области културе него из свих аспеката друштва, у коме су дали велики допринос у промоцији и вредностима српске заједнице. Радује ме чињеница да већ постоје покушаји, да тако кажем, „рехабилитације“ тих људи и њиховог рада. Та ћемо настојања увек подржавати и потицати. Што се околности и организационих могућности тиче, оне су и онда и сада, чини ми се увек биле такве, да су опште околности могле бити боље, али ни онда ни сада није требало и не треба чекати идеалне услове за рад, него у датим околностима дати од себе све што је могуће и радити ово верујући да је то прави пут. Време ће показати, као и увек, колико смо били снажни и успешни у томе, нагласио је Видовић.

 

 

Срђан Секулић
Извор бр. 159
16.1.2017




Оцените нам овај чланак:




Посећено је: 1187  пута
Број гласова: 0


Поделите ову вест, нека се чује истина...









Прочитајте још текстова од истог аутора:

Извештај из Јасеновца: Будите под крошњом српских мученика
Објављено: 2. oktobar 2016.     Има 954 прегледа и 10 гласова.

Вуковар: Двојезичне дипломе без препрека
Објављено: 9. jun 2016.     Има 1164 прегледа и 5 гласова.

Бобота: Пажњу усмерити на антифашистичку борбу
Објављено: 24. avgust 2016.     Има 1172 прегледа и 5 гласова.

Сећање на погинуле вуковарске Србе
Објављено: 26. novembar 2015.     Има 1187 прегледа и 0 гласова.

Стање културе Срба у Хрватској данас
Објављено: 2. februar 2017.     Има 1187 прегледа и 0 гласова.




















Skip Navigation Links