Мржњу обесмишљава само мир и трпљење - www.zlocininadsrbima.com

12. јун 2015.


Мржњу обесмишљава само мир и трпљење


Баш када је папа Франциско у Сарајеву истицао потребу помирења међу народима, за међусобним праштањем и успостављањем дијалога и мира истог дана и не тако далеко од главног града БиХ у Петрињи група хрватских праваша на тренутак је прекинула одржавање првог фестивала ојкаче. Фестивал је одржан под покровитељством града и под кровом тамошњег Хрватског дома, а организатор је био петрињски пододбор Српског културног друштва Просвјета из Загреба. Наступила су културна друштва са подручја Баније, суседне Републике Српске и Србије.

 

            Управо чињеница да се фестивал српске ојкаче одржава у Хрватском дому засметала је члановима Хрватске странке права из овог места па су преко свог профила на Фејсбуку позивали на његову забрану, а када у томе нису успели јер су, како су сами признали, за фестивал касно сазнали, одлучили су да сами нешто ураде. Ушли су међу публику и у тренутку када је на сцену излазило Српско културно друштво „Уна“ из Новог Града у суседној Републици Српској односно БиХ, запевали песму „Зови само зови“.

            На видео снимку који су поставили на канал Ју тјуб може се чути како су текле припреме за ову, ипак неуспелу, диверзију, а и псовке типа „види их мајку им ј...“. У позадини се чује и један женски глас који говори „стварно немојте, непристојно је...“, а онда се из неколико грла зачула прерађена верзија песме која је, да иронија буде још већа, српска.

Након тога су изашли напоље и у изјавама датим за медије могло се чути свашта, од тога да “Петриња као вековни хрватски град, натопљен крвљу хрватских бранитеља, данас “угошћује” четнике преобучене у народне ношње из Београда и осталих српских земаља“ до тога да су “ојкаче на Банији симбол зла и уништења“.

            Не желећи да им противречим у тврдњи да је Петриња хрватски град, јер сваки град и свако село у овој држави су хрватски без обзира ко у њима живи, ипак бих се дотакао неких бројки. Познато је свима да је до 1991. године Петриња била град са српском већином у њему. Однос је, према попису становника те године, био 45,14% према 40,96% у корист Срба. Десет година касније, 2001. године тај однос се драстично променио на 82,4% према 12%  у корист Хрвата уз тренд даљњег смањења броја Срба којих према последњем попису из 2011. године има свега 10,98%  док Хрвата има 84,82%. Дакле, за двадесет година број Срба у Петрињи смањио се за целих 35%, а поједини Хрвати у овом граду још увек се не осећају добро у сопственој кожи и свим силама се труде да Србе омету у покушајима да опстану и да одрже свој национални идентитет негујући своју културу.

            Пример Петриње показује да за десне елементе у Хрватској готово све што представља српски национални идентитет представља и симбол зла и уништења. У Вуковару је то ћирилица, у Петрињи је то ојкача, а данас-сутра, на неком другом месту, ће можда и само изјашњавање некога да припада српском народу постати симбол зла и уништења.

Све то говори да екстремној хрватској десници нису проблем само симболи, то је само изговор којим покушавају да прикрију стварни циљ свог деловања, а то је потпуно негирање и затирање српског националног идентитета у Хрватској. Рецепт је једноставан. Све што чини тај идентитет треба жигосати као симбол зла и уништења и на тај начин одузети му право грађанства. Када једном буду онемогућени да говоре на свом језику, да пишу својим писмом, да певају своје песме, да играју своје игре Србима неће преостати ништа друго него да нестану иако им је, као и свим другим на-ционалним мањинама, у Хрватској културна аутономија зајамчена.

            Све то лепо пише у Уставу, потписано је и оверено приступним преговорима са ЕУ, то говоре и у то се заклињу сви хрватски политичари, али све и даље остаје само као декор којим Хрватска умива свој имиџ, а не као стварни израз жеље да се према Ср-бима поступа на једнак начин као и са припадницима других мањина.

            Иако речи папе Франциска у Сарајеву које говоре о потреби да народи живе у међусобном разумевању, о потреби да једни другима опросте и наставе да живе у миру, делују веома искрено и уверљиво они који себе вероватно доживљавају као велике католике и вернике већ истога дана су их потпуно обезвредили.  

            Председник петрињске Координације удружења проистеклих из рата Дарко Думбовић, рекао је да су они само изразили незадовољство што се такав фестивал одржава баш у Хрватском дому.

„Пјевајте, дружите се, његујте своју културу, али не у Хрватском дому и хрватском граду Петрињи“, поручио је.

            Другим речима, и они Срби који су у Петрињи остали у траговима, ако већ неће да се иселе, нека певају тамо где их нико не види и не чује, у своја четири зида. Српској култури у Хрватској нико не смета да постоји само нека буде невидљива и нечујна, јер иритира и смета Думбовићу и њему сличнима.

            Учесници и организатори фестивала урадили су једино што су могли и требали да ураде. Мирно су сачекали да се непозвани гости издувају, отпевају шта имају и удаље, а онда наставили с програмом. Тако смо истог дана са једне стране слушали папине екуменске поруке мира, љубави и толеранције, са друге поруке мржње, нетрпељивости и несношљивости, а са треће доживели хришћанство у пракси које се огледа у достојанственом трпљењу. Трпљењу које разоружава и обесмишљава сваку мржњу.

            Диверзанти који су шестог дана, шестог месеца, у шест сати у вече упали у петрињски Хрватски дом тако нису успели у својој намери да фестивал не буде одржан, само су нанели штету и граду и држави у којој живе јер снага већине не доказује се тлачењем мањине и онемогућавањем да негује и представи своју културу. Сила је одувек представљала недостатак аргумената.

 

 

 

Славко Бубало
Извор бр.119
10. јун 2015.

 





Оцените нам овај чланак:





Посећено је: 1660  пута
Број гласова: 5





Поделите ову вест, нека се чује истина...









Прочитајте још текстова од истог аутора:

Интервју са Милошем Ковићем: Наша историја је наш ресурс
Објављено: 11. novembar 2016.     Има 1343 прегледа и 0 гласова.

Изнуђене осуде више никога не импресионирају
Објављено: 6. maj 2016.     Има 1369 прегледа и 10 гласова.

Случај Хасанбеговић: Од извесне прошлости до неизвесне будућности
Објављено: 22. februar 2016.     Има 1375 прегледа и 5 гласова.

Случај Грубори: Ослобођени на поновљеном суђењу
Објављено: 3. mart 2016.     Има 1379 прегледа и 10 гласова.

Случај Месић: Меморија треба само ако лажете
Објављено: 8. februar 2017.     Има 1380 прегледа и 10 гласова.





















Skip Navigation Links