Од прејаких речи до насиља на улицама - www.zlocininadsrbima.com

5. март 2016.


Од прејаких речи до насиља на улицама


Након што је у Вуковару од стране тројице хулигана претучен младић хрватске националности, политичке странке, поједини медији и део јавности за почињено недело оптужили су српске политичке представнике, странке па чак и мањинске образовне институције.

            Напад На томислава Ш. који се одиграо 14. фебруара 2016. изазвао је оштре реакције и осуду политичких странака и појединаца можда највише захваљујући чињеници што су нападачи били српске, а нападнути хрватске националности. Питање које нико јавно не поставља, али које провејава из осуда гласи: Како то да припадници мањине нападају припадника већине? А најчешћи одговори су: Мањине имају превише права, нису се уклопиле у друштво, не поштују државу у којој живе и сл. Различите су и теорије ко је крив, односно на чијим плећима је одговорност због којих се овакве ствари догађају.

            Једни одговорност пребацују на бившу власт која је, како кажу, „насилно“ покушавала да уведе ћирилицу у Вуковару дајући тиме Србима више права него што им по закону припада и на тај начин провоцирала већински хрватски народ јер их ћирилица подсећа на рат и страдање и јер је она „симбол зла“ које им се догодило.

            Други за све оптужују новоизабрану власт која је, и пре него што је то постала, форсирала идеолошке теме како би њима нахранила своје бираче, а онда, када је и формално освојила власт, уместо да с тим прекине, наставила да провоцира причама о регистрима агресора и издајника, лустрацији, антифашизму као флоскули и сл.

            Трећи за све криве српске мањинске представнике који „стално нешто траже“, који су „стално угрожени“ и који у новинама издају средствима из хрватског буџета вређају осећаје хрватског народа, провоцирају, баве се стварима које их се не тичу и тако даље. Али, да се вратимо на конкретан догађај, а то је напад на Томислава Ш.

            Ниједна национална заједница није поштеђена хилиганизма. Хулигана и силеџија има у свакој па и у оној којој сами припадамо, ма колико ми мислили како смо другачији па и бољи од других. То су људи, најчешће млади, разочарани, беспослени који живе живот без садржаја и због тога траже кавгу и разлог да некога нападну, премлате и повреде како би на некоме искалили бес и фрустрацију. Сетите се Луке Рица. Нападачи на њега били су, што би рекли, „од исте горе лист“. Јесу ли батине које је несрећи младић добио због тога биле мање болне? Не, штавише, младић је након дванаест дана преминуо.

            Без обзира на мотиве напада евидентно је да у овом друштву нешто не ваља, али оно никако да се освести. Пре свега треба бити начисто да су хулигани ипак само и једино хулигани. Наравно, напади мотивисани националним разлогом увек имају већу тежину, али суштински међу њима нема никакве разлике. Насилник је насилник, силеџија је силеџија, без обзира која и каква крвна зрнца у себи носи јер у недостатку жртве друге националности напашће и некога ко припада његовој.

            Оно што не ваља у случајевима када је напад мотивисан националном мржњом је да на осуду јавности не наилазе само и једино хулигани који су то урадили, него и целокупна заједница којој припадају и износе се аргументи и тврдње типа „сви су они исти“. Ствара се клима нетрпељивости, падају тешке речи и тиме призива ново зло.

            Да је заиста тако доказује и то да је после мање од недељу дана у Окучанима претучен Јован Матијевић младић српске националности, а наводни повод за напад била је песма која се нападачима није свидела, а коју је овај пустио са џубокса у кафићу. Иако џубокс није са собом донео у поменути кафић и иако то сигурно није први пут да та „провокативна“ песма на том истом месту засвира, она је у ушима неких од присутних зазвучала провокативно и постала повод за напад. Питање је стога, да ли би овај млади Србин уопште добио батине због исте песме да неколико дана раније у Вуковару хулигани нису претукли младог Хрвата. Зло се једноставно завртело и као по правилу увек настрада неко ко је најмање крив. То би требали да знају они који овакве кавге започињу мада је тешко за поверовати да су они свесни колику штету чине најпре другима, а онда и заједници којој припадају.

            Велику одговорност за све што се догађа сносе и медији који уместо да износе проверене и на чињеницама засноване информације све воле да „досоле“. Такве догађаје, наравно, не треба прећуткивати и треба их јавно осудити, али бомбастичне, тенденциозне, запаљиве и пристрасне наслове те сврставање у националне торове би на сваки начин требало избегавати.

            И у вуковарском и у окучанском случају тек узгред је поменуто да су жртвама помогле особе које су исте националности као и они који су их напали. Томиславу је помогао Србин који је пролазио поред места напада. Зауставио је свој комби и одвезао га у болницу. Јовану је помогао пријатељ Данијел, Хрват са којим се дружи већ двадесет година. Међутим, то за медије није било нарочито занимљиво него су своју пажњу усмерили на реакције политичара чији став је опет био рефлексија на написе у медијима.

            Политичка клима у овој земљи већ више година је на границама подношљивости, затрована реториком нетрпељивости, а највећи негативан допринос у томе дају управо медији. Да ће се на том плану нешто променити тешко је очекивати јер тренутна политика исфорсирала је идеолошке поделе са једне стране, док са оне друге нуди некакво имагинарно заједништво у ком припадници мањина треба да буду тек украс, статистички податак, неприметни, неупадљиви, без права на став, на критику стања у друштву, а све због мира у кући и због тога „да некога не би иритирали“.

            Насиље ником разборитом није у интересу, а поготово не онима који су у мањини. Мањински положај нико не воли и нико му се не радује јер је у том положају веома рањив и завистан о доброј вољи већине. Зато је ваљда јасно да ни један разуман и нормалан припадник мањинске заједнице није и не може бити заговорник насиља јер тиме положај заједнице којој припада може само да погорша. То сви знају, стога и оптужбе како мањинске странке, политичари или образовне институције то подстичу звуче крајње злонамерно.

 

 

Славко Бубало
Извор бр. 137.
2.3.2016.





Оцените нам овај чланак:





Посећено је: 1425  пута
Број гласова: 14





Поделите ову вест, нека се чује истина...









Прочитајте још текстова од истог аутора:

Интервју са Милошем Ковићем: Наша историја је наш ресурс
Објављено: 11. novembar 2016.     Има 1342 прегледа и 0 гласова.

Изнуђене осуде више никога не импресионирају
Објављено: 6. maj 2016.     Има 1367 прегледа и 10 гласова.

Случај Хасанбеговић: Од извесне прошлости до неизвесне будућности
Објављено: 22. februar 2016.     Има 1373 прегледа и 5 гласова.

Случај Грубори: Ослобођени на поновљеном суђењу
Објављено: 3. mart 2016.     Има 1377 прегледа и 10 гласова.

Провокација усташким симболима
Објављено: 26. novembar 2015.     Има 1378 прегледа и 0 гласова.





















Skip Navigation Links