Како је и најављивао, недељама раније, Међународни трибунал за ратне злочине у бившој Југославији пустио је због погоршаног здравственог стања лидера српских радикала Војислава Шешеља на привремену слободу. По повратку у Србију Шешељ је објашњавајући шта се дешава са његовим здрављем саркастично изјавио да има две метастазе на јетри, једна се зове Александар, а друга Томислав. Тиме је и најавио приоритете у свом политичком деловању које му суд у Хагу није забранио. Неки дан касније Ш-шељ је одржао и митинг на коме је поновио своје познате ставове о садашњој српској власти, Великој Србији и потреби окретања земље према Русији и другим земљама истока. Похвалио се како је растурио хашки трибунал што се, ако је и тачно, према ње-говим медицинским налазима, може назвати само Пировом победом. Суђење Шешељу трајало је непримерено дуго, нешто захваљујући њему самом, а нешто и због климаве оптужнице тужилаштва. Све то заједно трибуналу у Хагу није оставило превише маневарског простора па је Шешељ просто отеран на привремену слободу највише због страха трибунала да се у његовим затворским ћелијама не догоди још једна притвореничка смрт због које би он, сасвим је извесно, стекао статус мученика.

РАЗЛИЧИТЕ РЕАКЦИЈЕ СРБИЈЕ И ХРВАТСКЕ

Шешељево привремено ослобађање из Хага међутим, изазвало је више буре у остатку региона него у Србији. Тако бар изгледа. Медији у Србији о томе извештавају са видљивом резервом, а ни премијер Вучић на Шешеља није трошио много речи. Само му је куртоазно пожелео сваку срећу и добро здравље. Супротно од тога, власт и медији у Хрватској на лидера радикала и четничког војводу троше километре речи. Сви редом, медији, политичари из позиције и опозиције, разна удружења, вође бранитељских протеста, згражавају се над његовим изјавама, помињањем Велике Србије и ослобађања, како је рекао, српског Вуковара итд.

Све би то било у реду да је исто таквог згражавања било када су у сред Вуковара марширали људи у војним униформама и јавно изражавали жаљење што и кроз њега није прошла “олуја” да растера штакоре, односно пацове, који су ту живели. Није било ни згражавања ни осуде кршења властитог устава и ломљења табли са ћириличним словима и проглашавањем писма једног народа за симбол зла. Згражавања нема ни због оснивања тзв. етичких судова који по Хрватској упиру прсте у издајнике Хрватске. Хрватска је пуна људи који користе реторику сличну Шешељевој, само усмерену у супротном смеру, па опет, нико се не згражава. Иако су о свему томе извештавали, хрватски медији око таквих ствари ипак нису дизали толику халабуку као што је дижу због Шешељевих ратоборних изјава, које, узгред буди речено, ни за кога са ових простора и нису новост, јер исто је причао и док је био у судници.

Шешељево ослобађање из Хага као да је долило воду у пресахли бунар жеља хрватских националиста којима је непријатељ преко потребан, а он је за њих идеалан непријатељ, непријатељ каквог само могу пожелети. Довољно је далеко да не може да их угрози, а опет довољно близу да га употребе када им затреба. Корист од таквог непријатеља је вишеструка. Идеалан је за скретање пажње јавности са лоших унутрашњих политичко-економских прилика.

Идеалан је зато што у недостатку идеја омогућава појављивање у медијима јер његове речи “заслужују” коментар. Идеалан је јер он тврди да је Вуковар српски чиме оправдава постојање полувојне организације која служи да брани хрватски Вуковар. Идеалан је јер је неким кандидатима у управо покренутој председничкој кампањи дошао као кец на једанаест и омогућио им да покажу сво своје домољубље и способност да скрешу у брк сваком ко се дрзне да каже било шта против вољене им домовине. Идеалан је и као фактор јединства оних на власти и оних који се спремају да их са власти смене. Тако испада да је тај идеалан непријатељ у ствари њихов пријатељ. Прво, не морају да га измишљају јер је стваран и друго, Србин је, а то је много боље него да измишљају оне којих нема, Југословене.

ЕХО КОЈИ ОДЗВАЊА

Шешељу толика медијска пажња, па долазила она и из Хрватске, сигурно годи. За таквог човека велика је ствар да чује ехо својих речи са што веће даљине. Међутим, њему је од Велике Србије коју истиче као свој животни циљ, ипак важнији обрачун са својим политичким метастазама на јетри, а то ће, по свему судећи, ићи јако тешко јер су те “метастазе” захватиле много више него што се он надао.

Што се Хрватске тиче, ма како то звучало, повратак војводе Шешеља, добро дође да скрене пажњу са све поразније слике њене економије. Иако се и о томе говори, мрачне дијагнозе садашњег стања и још мрачније прогнозе онога што Хрватску чека у будућности остају некако прекривене мреном коју је Шешељ својим ратним вокабуларом створио на очима просечног Хрвата.

За самог Шешеља опет, погубније је пустити га да говори, него му то забрањивати. Ако је својим, ван сваке сумње врло успешним, а на моменте и бриљантним, отпором у Хагу и стекао симпатије одређеног дела јавности у и ван Србије, изјавом да се радује због нечије смрти сигурно је постигао супротан ефекат. Радовати се туђој смрти, макар се радило и о љутом политичком непријатељу и противнику, признаћете, није ни хришћански, ни човечно, ни српски. Што се тиче политичке моћи његове СРС она је у овом тренутку занемарива. Временом можда мало и поправи рејтинг, али то свакако није довољно да дође на власт. Зато ни ћерање са Шешељом нема никаквог смисла.

Аутор: Славко Бубало
Лист Извор бр. 105.
26.11.2014.