Тужан опроштај од оца Јована Радивојевића у Борову - www.zlocininadsrbima.com

10. јун 2016.


Тужан опроштај од оца Јована Радивојевића у Борову


Месном гробљу у Борову сахрањен старешина вуковарског храма св. Матере Параскеве протојереј-ставрофор Јован Радивојевић који је трагично погинуо у саобраћајној несрећи на вуковарској обилазници.

Трагична погибија другог пароха вуковарског, протојереја-ставрофора Јована Радивојевића, која се догодила у недељу 29. маја на вуковарској обилазници, изазвала је шок и неверицу у целом вуковарском крају. Народ се два дана с не-скривеном тугом опраштао од свештеника који је био омиљен и поштован не само међу својим парохијанима него и међу верницима других парохија, али и међу целим свештенством Осечкопољске и барањске епархије.

Тело проте Јована најпре је у понедељак било изложено у храму Преподобне матере Параскеве на Доброј води у Вуковару чији је он био старешина, а сутрадан је пренешено у Цркву Св. Првомученика и архиђакона Стефана у Борову где је одржана света заупокојена литургија и опело.

Како се приближавао почетак литургије заказане за 10 часова народ се окупљао у црквеној порти, а број оних који су дошли да искажу своје поштовање и пијетет трагично страдалом оцу Јовану Радивојевићу из часа у час је растао.

 

 

ОПЕЛО СЛУЖИО ЕПИСКОП

Свету заупокојену литургију и опело крај одра проте Јована, служио је Његово преосвештенство епископ осечкопољски и барањски господин Лукијан уз саслужење свештенства и монаштва Осечкопољске и барањске те других епархија Српске православне цркве.

Током опела, од оца Јована бираним речима опростили су се архијерејски намесник барањски, протојереј-ставрофор Михајло Маријанац, у име Епархије осечкопољске и барањске, затим његов разредни старешина из Богословије у Сремским Карловцима, протојереј-ставрофор Душан Петровић, ректор у пензији, а у име школских колега из богословских дана протонамесник Радивој Нађалин из Зрењанина.

- Није ово први пут да наш владика упути своје задужење на моју адресу, свакако добронамерно, а ја опет из најбоље намере пребацим то на име и адресу оца Јована што је владика разумео и увек позитивно тумачио, али не без разлога. Његово пастирско и животно искуство то су мерили најпрецизнијим кантаром. Да је дао Бог да и овога пута могу рећи преосвећеном владици то и то ће урадити отац Јован, али гле, задеси ме ова заповест, а исту не могу да пребацим на оца Јована. Господ свезнајући је тако хтео и само желим да сви кажемо сложно као што што би и он, онај чији нас је одар окупио овде, да кажемо и узвикнемо: Васкрсли Господе хвала ти за све, ти знаш шта и зашто ово и овако чиниш и опет хвала ти! - рекао је прота Михајло Маријанац на почетку свог опроштајног говора посвећеног упокојеном оцу Јовану.

У наставку свог дирљивог говора прота Михајло укратко је описао животни пут оца Јована од рођења, преко школовања па до постављења за другог вуковарског пароха.

- Отац Јован је обнављајући поверени му храм у правом смислу речи начинио, не само дивну физичку грађевину него изнад свега духовну грађевину, живу цркву. Имао је он још планова и идеја. Присуствовао сам једном његовом разговору са нашим господином епископом где објашњава који му је план и намера како да сагради један невероватно богат и раскошан Парохијски дом. Без обзира што није дочекао остварење тих идеја он може попут апостола Павла казати: „Добар сам рат ратовао. Дело сам свршио, веру сам одржао“. Чврсто верујем да ће Господ дародавац препознати његово дело и казати: „Добро слуго добри, верни, у малом си ми био веран, на многим ћу те прославити“. Има у нашем народу једна мудра изрека која каже: „Тек на мртвом лабуду се види колика су му била крила“.

 

НИКО КАО ЈОВАН

Посебно дирљив био је говор разредног старешине покојног оца Јована из Богословије у Сремским Карловцима, протојереја-ставрофора Душана Петровића, ректора у пензији.

- Не знам како само имам снаге и моћи да говорим, а душа ме боли. Срце пати. То ми је био један од најбољих ђака. Један од ђака са којим никад проблема нисам имао. Многи су били такви, али као он нико. Он је био један. Наш владика, блажено успаван, Саво шумадијски ме једном приликом на једном рукоположењу упитао: „Знаш ли ти шта за цркву значи рукоположење свештеника?“ Ја онако, млад па наиван, погађам. „То ти је исто као кад подигнеш цркву. Нов свештеник је нова црква“.

Одговорио ми је. Нама се у епархији осечкопољској прекјуче срушила црква. Ми немамо више једну цркву јер није реч о грађевини, њу је лако направити. Јована не можемо. Само можемо бити поносни на њега и молитвама се подсећати једног угледног свештеника каквих нам је у овом претужном и проклетом, несрећном времену јако потребно, истакао је пензионисани прота и бивши ректор карловачке богословије чије топле речи о оцу Јовану су на окупљени народ оставиле снажан утисак.

 

 

НЕПРЕГЛЕДНА КОЛОНА ЉУДИ НА ПОСЛЕДЊЕМ ИСПРАЋАЈУ

Тешко је описати речима са колико достојанства и туге је до последњег почивалишта на боровском гробљу испраћен прота Јован Радивојевић. Према обичају три пута је пронешен око цркве, а затим је формирана непрегледна колона која је од храма кренула путем према Булићевој улици. На челу поворке крст и колона са цвећем, а затим мноштво народа, монахиње, монаси, свештеници, одар и опет непрегледна колона људи.

У Булићевој улици колона је застала поред куће у којој је прота Јован рођен, а онда је река људи наставила пут према његовом последњем почивалишту на боровском месном гробљу.

Колона је заокренула у Ратарску улицу, а њен крај се још увек није видео, још људи нису прешли ни главну боровску цесту. Ваља поменути да Борово у својој историји не памти тужнију, големију и достојанственију колону, а све то сведочи о огромном угледу који је отац Јован уживао и колико су га људи волели и поштовали. Након служеног помена, на боровском гробљу од проте Јована Радивојевића, у име Црквеноопштинског Управног одбора из Вуковара опростио се Бранислав Димитријевић.

 

 

ЧИНИО ДОБРО, ВЕРОВАО И ВОЛЕО

Протојереј-ставрофор Јован Радивојевић рођен је у Вуковару, 4. фебруара 1974. године, од родитеља Бошка и Данице. Одрастао је и завшио Основну школу у Борову. Чувену Карловачку богословију уписао је 1988. године и с најбољим оценама

завршио је 1993. године. Годину дана касније, венчао се Сањом Бођирковић из Борова, са којом је изродио децу Јелену, Николаја и Лазара. Студирао је на Православном Богословском факултету Универзитета у Београду и прошле године стекао звање теолога.

Владика Лукијан рукоположио га је 27. октобра 1994. године у храму Преподобне матере Параскеве на Доброј води у чин ђакона, а у чин презвитера 6. новембра исте године, у храму Светог првомученика и архиђакона Стефана у Борову. Новорукоположеног јереја Јована за другог пароха вуковарског владика Лукијан поставио је 15. новембра 1994. године.

У то време, када су рат и страдање на овим просторима били на свом врхунцу, тада млади свештеник имао је тежак задатак да око, у рату оштећене, цркве окупи народ, обнови храм и устроји богослужбени живот. У томе је успео захваљујући својој огромној духовној снази и упорности. Сво-јом огромном енергијом, младалачким ентузијазмом и неизмерном љубављу према свом свештеничком позиву, према Богу и људима прота Јован успео је да створи живу Цркву Христову, а храм Преподобне матере Параскеве на Доброј води претвори у својеврсно уточиште и светилиште, које је временом постајало све посећеније.

 

 

ПОКРЕНУО ОБНОВУ ХРАМА

Уз много уложеног рада, труда и одрицања и уз подршку верника који су препознали његове духовне и људске напоре, храм на Доброј води је генерално обновљен, живописан, обогаћен новим звонима, украшен и оплемењен вредним инвентаром, који је сам прота бирао с укусом и с најдубљом љубављу. Црквена порта је поплочана, украшена летњим олтаром, а изграђен је и асфалтни пут до ове данас на далеко познате светиње.

Уз благослов владике Лукијана, отац Јован је у Вуковару, прошле године, започео изградњу репрезентативног Парохијског дома. Било је покушаја да се градња овог здања спречи и она је на тренутак и заустављена јер је вуковарски градоначелник Иван Пенава од правосудних тела затражио да утврде да ли је замена честица којом је Српској православној цркви омогућена изградња Парохијског дома одрађена у складу са законом. До одлуке суда радови су морали да буду обустављени, а то се догодило баш на дан када су темељи дома требали да буду освећени. Ипак настављени су овог пролећа јер је суд утврдио да је све урађено како треба и по закону, што је прота Јован знао одмах. Када једном буде изграђен биће то најлепши могући спомен на проту и његов велики пастирски труд.

 

 

ДРУШТВЕНО АКТИВАН

Одмах по почетку свог службовања, прота Јован је покренуо парохијски лист “Добра вода”, а дуго година је на вуковарском Радију Дунав уређивао емисију “Реч Православља”. Снимио је преко 260 емисија у којима је на занимљив и слушаоцима разумљив начин тумачио православну хришћанску веру и показао свој изузетан говорнички дар. Написао је “Споменицу храма Преподобне матере Параскеве на Доброј води у Вуковару”, збирку духовних песама “Певаћу Господу за живота својега” и  брошуре за духовну употребу. Организовао је бројна поклоничка путовања у светиње Српске православне цркве.

Оставио је дубок траг и у културном животу Срба на овим просторима. Једно време је био председник Вуковарског српског певачког друштва “Јавор”, а пре десет година покренуо је културно-духовну манифестацију “Бранкови дани у Вуковару”, у спомен песнику Бранку Радичевићу који је својевремено долазио на вуковарску Добру воду и чија  мајка је била родом из Вуковара. Епископ осечкопољски и барањски Господин Лукијан звањем протонамесника оца Јована одликовао је 1999, чином протојереја 2007., а највишим звањем, протојереја-ставрофора 2011. године. Именовао га је и замеником архијерејског намесника вуковарског.

Као човека и духовника красиле су га највеће људске врлине. Био је веома стрпљив и сваком ко му се обратио за помоћ пружао је утеху и наду. Остаће упамћен као прворазредан говорник, духовник чије беседе су плениле пажњу и одисале вером и љубављу према Богу и човеку.

Смрт проте Јована Радивојевића ненадокнадив је губитак за Српску православну цркву и овдашњи српски народ који ће га вечно памтити.                           

 

 

Славко Бубало
Извор бр. 144.
8.6.2016.

 





Оцените нам овај чланак:





Посећено је: 1877  пута
Број гласова: 5





Поделите ову вест, нека се чује истина...









Прочитајте још текстова од истог аутора:

Интервју са Милошем Ковићем: Наша историја је наш ресурс
Објављено: 11. novembar 2016.     Има 1440 прегледа и 0 гласова.

Изнуђене осуде више никога не импресионирају
Објављено: 6. maj 2016.     Има 1468 прегледа и 10 гласова.

Случај Хасанбеговић: Од извесне прошлости до неизвесне будућности
Објављено: 22. februar 2016.     Има 1478 прегледа и 5 гласова.

Случај Грубори: Ослобођени на поновљеном суђењу
Објављено: 3. mart 2016.     Има 1483 прегледа и 10 гласова.

Случај Месић: Меморија треба само ако лажете
Објављено: 8. februar 2017.     Има 1483 прегледа и 10 гласова.





















Skip Navigation Links