"Домовина се брани реком и рибом у води, и високом танком смреком што расте у слободи. Домовина се брани цветом и пчелом на цвету, маком и сунцокретом и птицом у лету. Домовина се брани књигом и песмом о небу, сестрином сузом, мајчином бригом и оним брашном у хлебу. Домовина се брани лепотом и чашћу и знањем. Домовина се брани животом и лепим васпитањем".
Тако је о љубави према домовини својевремено размишљао и писао познати српски песник Љубивоје Ршумовић. Ни једном речју у овој краткој песми, предивно сложених стихова, Ршумовић није поменуо ни крв, ни рат, ни оружје, ни некакво страданије, а рекао је све. Дакле, за њега љубав према домовини није бескрајно понављање перфидно сложених родољубних фраза, запаљиви говори, оптуживање и обележавање, а понајмање мржња према неком другом, него једноставно трајање свега што је лепо и прослава мира међу људима. Прослава онога што је лепо и часно, прослава живота и лепог васпитања.
Погледамо ли како су се током протекле предизборне кампање у Хрватској страначки прваци и њихови следбеници такмичили у томе ко је од њих већи патриота, у томе ко је од њих више дао за ову земљу, у држању руке на срцу док са разгласа одјекују звуци државне химне и махању заставама не можемо а да се не запитамо колико је та њихова љубав према домовини стварна и шта то они конкретно чине како би она била равна речима које на њу троше.
Сви који су олако насели на празне речи требали би да се запитају колико је за последњих 25 година у Хрватској изграђено школа, вртића, болница, лечилишта, спортских објеката. Колико је отворено фабрика и нових радних места, изграђено станова, хотела, ресторана, радничких одмаралишта, бања. Колико је одшколовано нових лекара, учитеља, професора, инжењера, научника и стручњака разних профила.
Тек ако је одговор на сва та питања задовољавајући рука на срцу док свира химна имала би своје оправдање, имала би смисла. Међутим, одговори на њих су ипак поражавајући јер, не само да је изградња нових школа редак случај него се и постојеће затварају што због депопулације, што због лоших услова рада. Не само да се не граде нове болнице, него се многе затварају и укидају. Не само да се не граде нове фабрике и отварају нова радна места него се затварају постојеће и многи радници остају без хлеба, односно посла. Не само што се не стварају нови стручњаци него нам и постојећи одлазе из земље. Радничка одмарашишта, бање и лечилишта сувишно је и помињати.
Па о каквој је то онда љубави према домовини реч?
Чини ми се само о љубави из користи. Јер да се ради о стварној, а не о таквој љубави, стање у земљи било би потпуно другачије. Млади нам не би напуштали земљу и бежали из ње главом без обзира него би били срећни да своје најбоље године могу поклонити свом завичају, свом селу, граду, свом народу и својој земљи.
Махање заставама, постројавање црнокошуљашких гарди, певање националшовинистичких будница на свадбама и мерење кукуруза и туђих крвних зрнаца је једино што такви знају да раде, а оно што им је заиста важно није народ, није држава него, народски речено, „у се, на се и пода се“.
Међутим, иако мање-више сви то знамо, заиста је поражавајућа чињеница да појединци и странке који своје програме граде на сталном проналажењу непријатеља домовине, изазивању сукоба и подела, на мржњи према мањинама, на животу у прошлости, на пораженим идеологијама увек добијају довољно велику подршку на изборима. Народ никако да се опамети.
Неко је рекао да је једино што је у животу сигурно промена. Иако их сви обећавају чини се да се жешће од тога да нешто промене, боре за то да не промене ништа. Зашто би и мењали када им је и овако добро. Ту и тамо измене понеки закон као, онај ранији није ваљао. Можда и није, али само зато што га се нико није придржавао па исто тако неће ни након што га измене и донесу нови.
И тако, владе се мењају и свака која дође на власт оптужује ону претходну да им је везала руке јер као, најпре треба да исправе оно што је она забрљала. И то траје све до следећих избора. И онда опет по старом.
Сигуран сам да у Хрватској има много људи који своју земљу воле и бране на начин како је то у својој песми описао Љубивоје Ршумовић, али као што ни он није ушао у српски парламент тако ни они никада неће ући у Хрватски сабор. Људи који би домовину уместо галамом и СС гардама бранили чашћу, знањем и лепим васпитањем медијски једноставно нису занимљиви. Част, знање и лепо васпитање су врлине које су одавно заборављене. Леже негде затрпане под вишедеценијским наслагама охолости, некултуре, необразованости, просечности и похлепе појединаца и група које мисле да је њихово поимање патриотизма једино прихватљиво.
Славко Бубало
Извор бр. 129.
11.11.2015.