Неискориштено и занемарено богатство Лике - www.zlocininadsrbima.com

3. април 2015.


Неискориштено и занемарено богатство Лике


У ОСАМНАЕСТ НАСЕЉА КОЛИКО ИХ ДАНАС ИМА У САСТАВУ ОПШТИНЕ ДОЊИ ЛАПАЦ ДАНАС У ИСТИМА ЖИВИ ТЕК НЕШТО ВИШЕ ОД ХИЉАДУ ПРИПАДНИКА СРПСКЕ НАЦИОНАЛНОСТИ, И ОКО ПЕТСТОТИЊАК ХРВАТА, МАХОМ ОНИХ КОЈИ СУ НАКОН РАТА ДОСЕЉЕНИ ИЗ БОСНЕ.

 

На први спомен Лике, тог некада речима недовољно описаног краја, са свим лепотама и богатствима која је раскошно ширила ван свих постојећих граница, обиљем родне земље, кршних, поштених и надасве вредних људи, сваком иоле добром познаваоцу пробудила би се жеља, да макар на кратко, удахне ваздух који човека мотивише и неком чудном снагом отвара нове видике и јаче апетите. Било којим стазама тада кренуо, сигурно је да неће бити исте, а опет довољно посебне, истрајне и садржајне да ће вечито вући напред, мамећи вас оним што имају, тражећи да им се у свакој следећој прилици поново са радошћу враћате.

            Знају то сви они које су путеви, некада давно, било којим поводом провели овим крајем. Неисцрпне приче о најквалитетнијим личким шљивама, данима косидбе, поносу сваког кршног Личанина, ненадмашивом квалитету свега што се од дрвета може оком видети, а руком направити, личком јагњећем печењу, вечитом ривалитету са тврдњама далматинских домаћина, и свему ономе што у мноштву редака између зареза не би могло стати, навело би сваког знатижељног ослушкивача да се у такве теорије и сам увери.

            Да је којим случајем, као што није, могуће време вратити неких двадесет година у назад, теорије би пракса лако потиснула у други план, али лекови из прошлости не лече, а отворене ране иако донекле зацелиле оставиле су за собом дубоке ожиљке.

Тако би се могло рећи за већину места у Лици данас, а ситуација ако није гора, онда ни боља није засигурно.

 

 

 

ПОДНО ПЉЕШЕВИЦЕ

            Једно од таквих, без претераног одступања у било ком смеру је и Доњи Лапац, место у источној Лици у самом подножју планине Пљешевице. Због непосредне границе на Босном, Доњи Лапац комуникацијама је повезан са Бихаћем на северу, јужним путем са Грачацом, Книном и Задром, те неасфалтираним планинским путем са Кореницом и Плитвичким језерима. До последњег рата, тачније по попису становни-штва из 1991. године у Доњем Лапцу живело је нешто више од 8.000 становника, од чега су 97,51% чинили Срби, 0,50 Хрвати, 0,80% Југословени и тек нешто више од 1% сви остали.

            У 18 насеља колико их данас има у саставу општине Доњи Лапац, оне у којој су почетком текуће године постављене и прве ћириличне табле на улазу и излазу из места, и то након вишемесечног игнорисања Министарства управе како би се регуларно спроводио уставни Закон о правима националних мањина, данас у истима живи тек нешто више од хиљаду припадника српске националности, и око петстотинак Хрвата, махом оних који су након рата досељени из Босне. У појединим селима, удаљеним од неколико па до неколико десетина километара од центра Лапца, просек од два становника у два домаћинства није нешто на шта тамошње становништво одавно није навикло. Каква су њихова виђења реалног живота и перспективе у овим крајевима, нисмо сазнали, али о истима сувишно је и нагађати, зато смо по прве информације свратили до начелника ове српске општине, јер ставови начелника бар за нијансу знају дати оптимистичније прогнозе.

- Ситуација у Доњем Лапцу је поприлично тешка, иако је ово једна територијално велика општина, по броју становника сада је неупоредиво мања, погранична и због тога одвојена од остатка Хрватске, па су и околности живљења јако тешке. Структура становништва је повратничка и досељеничка, по националној структури чине је 80% Срби и око 20% припадници хрватске заједнице, досељеници из Босне или они који су дошли по службеној дужности из остатка Хрватске. Међуљудски односи су добри, у последње време на то се не можемо пожалити, а сви заједно оријентисани смо на борбу за опстанак и обезбеђивање егзистенције, тако да нас те међунационалне тензије које се у датим моментима дешавају у дневно-политичким конотацијама не дотичу много, и ту смо да једни другима помогнемо у останку у овом крају. Ми смо прва општина која је на државним цестама добила двојезичне табле, и са задовољством могу рећи да то није изазвало неке значајније реакције, напротив, што је случај и са применом Закона о правима националних мањина када се ради о јавним државним институцијама па и самој општини. Најболнија тачка свих нас је сам повратак становништва јер је чињеница да је повратак дефинитивно стао. До 2004. године вратила се већина данашњег становништва, након тога процес се одвијао спорадично, док се у последње две године у Лапац нико није вратио, а да све буде још горе, ми смо сада у ситуацији да се боримо за останак људи који су овде јер се све више њих, у борби и потрази за кором хлеба, све чешће одлучују на исељавање и напуштање ових крајева, каже начелник Доњег Лапца Илија Обрадовић.

 

 

 

СТАНОВНИШТВО СТАРО, МЛАДИ БЕЗ ПОСЛА

Неколико минута проведених у шетњи улицама које воде до самог центра у којем су смештене православна црква Силаска Св. Духа и зграде Оштине, Полицијске управе и осмогодишње Основне школе, најбољи су показатељ веродостојности начелникових тврдњи. Од десетак знатижељних погледа пролазника, лако је приметити како су сви они углавном старије старосне доби, они који углавном нису у могућности да бољу перспективу потраже негде километрима далеко. Ако би за тренутак и помислили како су у току радног дана, многи ипак на својим радним местима,  информације о могућности запослења убрзо враћају у ону другу, ни мало лепшу реалност.

- Онај ко се бави пољопривредом, ко се оријентисао на тај вид производње како би себи обезбедио егзистенцију, и поред проблема са несређеношћу тржишта, на неки начин може себи обезбедити оптималне услове за живот. Сви они који немају такву могућност углавном су на Заводу за запошљавање. Без посла су, јер је у Лапцу дефинитивно замрла привреда. То аутоматски повлачи још једну нашу болну тачку а то је чињеница да „лежимо“ у једном шумском базену и потенцијалу дрвне индустрије, што потврђују подаци да се из лапачке шумарије на годишњем нивоу извезе око 40.000 кубика дрвета, док је шумски прираст око 80.000 кубика, а ми на жалост немамо ни пилану, ни дрвну индустрију која је била традиционална у прератном па чак и ратном периоду и запошљавала око 400 становника. Неколико покушаја оживљавања те индустрије на крају су завршили безуспешно и то је нешто са чим се тешко миримо.

Сада смо поново у преговорима са иностраним улагачима, успели смо један објекат припремити за њихове потребе, што значи да смо решили инфраструктуру, струју и воду и сада нам преостаје да се надамо њиховим даљњим активностима и улагањима како би покренули читав процес, али све док то не буде не можемо ништа тврдити са сигурношћу јер данашње стање нестабилности у држави и врло компликована администрација често пута знају пореметити планове инвеститора. Наш концепт останка и борбе тренутно су првенствено ЕУ фондови, сва средства која су раније долазила од државе и кроз одређена министарства су сада обустављена, те смо се окренули ка пројектима инфраструктуре што је програм деловања свих јединица локалне самоуправе и управо смо завршили четири таква којима ћемо аплицирати кроз мере руралног развоја. Организујемо и припремамо едукације за младе пољопривреднике, како би људе упознали са могућностима повлачења средстава из ЕУ фондова, не само за пољопривредни сектор, већ и за један од наших тренутно највећих неискориштених потенцијала, а то је онај туристички.

Рубом општине протиче једна од најлепших река, Уна са својим слаповима какав је познати Штрбачки бук, а ту је и читав крајолик, планине и висоравни, што је прилика да дође до самозапошљавања становништва. На нама је да пробудимо и интересе људи за такве инвестиције, јер као што видите, овде успевају једино мала пољопривредна газдинства која се најчешће баве овчарством јер је ово крај за ситну стоку. У периоду док је „Дукат“ откупљивао млеко, постојао и значајан број грла крупне стоке, односно крава. На жалост, како је цена млека пала и интереси млекарске индустрије за откупом млека смањени, и тај број стоке се знатно смањио. Овчарство се још донекле држи и то је основна делатност којом се баве мали пољопривредници. Због недостатка традиције у бављењу сеоским туризмом па и туризмом генерално, та врста активности се тешко покреће, сви осећамо тај простор и могућност, али су људи или јако скептични према истом или је јако слаба финансијска моћ да се крене у почетне инвестиције. На крају, јавља се ту и бојазан и страх мене као човека и као начелника Општине у контексту ЕУ фондова. Упркос томе што је програм руралног развоја предвиђен за рурални простор и за овакве крајеве, бојим се да мали пољопривредници неће имати финансијског капацитета и да ћемо тешко доћи до неопходних средстава. Хоћу да верујем да ће то и држава схватити и у неко догледно време ипак нам пружити опцију за излазак из тренутне ситуације, незадовољан, са дилемом, али и прикривеним оптимизмом објаснио нам је Обрадовић стање у Лапцу.

 


Рафтинг на реци Уни

 

 

 

“ИМАМО СВЕ АЛИ НАМ ФАЛИ ХРАБРОСТИ”

Испред зграде општине, седећи на клупи и хватајући прве зраке зимског зубатог сунца које својим одсјајем ведри слику још једног личког дана, у јутарњем разговору прекидамо Мирка и Јованку, познанике, комшије, који са искром радости на лицу прихватају поздрав и питања незнанца. Жељни те „чашице“ разговора, са дозом несигурности признају да су староседеоци, они који најбоље знају паралелу између некадашњег и садашњег Лапца.

- Нема овде више ништа. Нема посла, фабрика, нема људи, нема будућности за младе генерације, нема више ничега што је некада било. Неко преживљава од социјалне помоћи, неко од пензије, а за већину ни сам не знам како им полази за руком. Довољно је да вам кажем да имамо две продавнице, једну аутобуску линију до првог града, Комунално предузеће и ову зграду општине, онда и сами можете закључити где је ту могућност људима да пронађу посао. Пре рата, становништво читавог краја радило је у државним фабрикама, „Лика транс“, „ДИП“, „Конфекција“, „ПП Лика“ „Сточар“ „Електра“ само су неке од њих, а било их је толико да се свих и не могу сетити. Само у две фабрике од наведених било је запослено око 700 радника,  радило се у три смене, док смо данас дошли у ситуацију да немамо ни једну, да људи са тридесет година радног стажа немају где да дочекају пензију, тужно је то и жалосно да горе не може бити, жали нам се Мирко Иваниш.

            Мирко данас живи у стану који није његов, у поткровљу зграде чији кров прокишњава, јер у свој не може. Неко ко је у његовом стану боравио након рата, данас више ту не станује, али Мирку станарско право није враћено. Зашто, ни сам нема одговор. Рачуне за струју није платио па су му је у међувремену и искључили, али, додаје да он може и без тога и да се већ навикао.

            У потрази за неком бар мало ведријом људском судбином, те среде, иначе пазарног дана у Лапцу, у време када би људи већином долазили на пијацу доносећи оно изворно што би купцима могли понудити, пут води неколико метара даље, на градску пијацу. Сат у таквом окружењу није најбољи оријентир, а слика пред нама за тренутак отвори недоумицу да ли смо на правом месту и у право време. На крају реда празних тезги тек једна отворена, двоје људи из Книна препродаје воће, све друго само празнина. У оближњој, малој кафани поред, кажу како то већ одавно није случајност, људи не долазе, слабо ко шта доноси да прода, а два дана раније затворен је и једини бутик који је радио у оквиру пијаце.

            У тренутку кад се нађете на ивици прихваћања сурове и тужне реалности, само један ударац лоптом на кошаркашком терену, поново може вратити трачак наде, топлији од оног зрака сунца што отапа трагове још видљивих снежних сметова. Ту, на терену иза Основне школе, један младић учио је кошаркашким триковима три знатно млађа детета. Јован Обрадовић, свршени факултетлија, проводио је своје слободно време на начин да „време прође“. Рекао ми је како је ту завршио школу, у Ријеци факултет, како преко зиме ради у угоститељском објекту својих родитеља, преко лета организује рафтинг низ реку Уну и оно што сам тај дан први пут имала прилику, не само да чујем већ и да осетим кроз његове речи “како Лапац има и потенцијал и перспективу у будућности“.

            Иако је већина његових пријатеља у последње време махом отишла у потрагу за послом негде у иностранство, он о тој опцији не разишља. У недостатку спортских, културних или било каквих других садржаја, већина је једноставно дигла руке од свега и отишла даље. Оно што ми је Јован рекао на крају разговора, оставило је јачи утисак него све до тада виђено, и не много другачије у односу на већину места у Лици или Далмацији.
- Имамо природу, сву њену чистоћу, имамо добре, вредне и поштене људе, али нама Србима често зафали храбрости да се ухватимо у коштац са проблемима, покушамо их окренути у своју корист. Наш народ ће чешће прихватити да буде слуга, робује у туђој фирми за мизерну плату него што ће покушати да оживи и сачува оно своје. Али, такви смо ми, рече на крају Јован.

 

 

Васка Радуловић
Извор бр. 114
.
1.4.2015




Оцените нам овај чланак:




Посећено је: 1734  пута
Број гласова: 5


Поделите ову вест, нека се чује истина...









Прочитајте још текстова од истог аутора:

Православна Далмација: Јединство и саборност најважније компоненте Богословије
Објављено: 22. februar 2016.     Има 1079 прегледа и 0 гласова.

21. годишњица оживљавања "Олује" у Книну
Објављено: 22. avgust 2016.     Има 1146 прегледа и 10 гласова.

Северна Далмација: Кише изазвале поплаве, помутиле изворе, потoпиле подруме
Објављено: 2. novembar 2015.     Има 1169 прегледа и 0 гласова.

Четири века Православног училишта и долазак српског патријарха у Далмацију
Објављено: 3. septembar 2015.     Има 1254 прегледа и 0 гласова.

Олујни дани у Книну још трају
Објављено: 2. septembar 2015.     Има 1261 прегледа и 5 гласова.




















Skip Navigation Links