Борба за српски језик и ћирилично писмо за Србе у Хрватској одавно је попримила облик “борбе са ветрењачама“. Тражена права припадника, сада мањинског народа у већини места, прека су потреба само за појединце, за већину ипак тек пука формалност. Константно разбијање ћириличних натписа на зградама у Вуковару, непримерени графити и уклоњене табле на улазу у малобројне српске општине које своја права „конзумирају“ у Далмацији, чешће знају засметати од сопственог занемаривања и непоштовања властитог идентитета. Ако се узме у обзир тврдња да „прво себе мораш поштовати како би то и други чинили“ доводећи све у везу са језиком народа којем припадамо, неизбежно се намеће питање колико заиста радимо на томе да се наша права поштују?

Генерална скупштина УНЕСКО је 1999. године прогласила Дан матерњег језика, у знак сећања на студенте који су 21. фебруара 1952. године убијени у Даки у источном Пакистану јер су протествовали због тога што њихов матерњи језик није званични. Чињеница да овај датум у Далмацији, када се ради о припадницима српског народа, нигде није ни поменут, није толико поражавајућа колико заправо јесте сазнање да родитељи већине основношколаца не сматрају како је трагично што њихови потомци не владају „својим матерњим језиком“.

У разговору са неколико родитеља може се чути како је деци „напорно паралелно учити ћирилицу и латиницу, и како их не би требало таквим стварима додатно оптерећивати у ионако презахтевном школском градиву“. Да се не ради тек о малобројним појединцима који тако мисле, потврђују и показатељи бројности српске деце на часовима изборног, српског језика, или ситуација када иста та деца у руке добију текст на ћириличном писму.

Траг поражавајућег сазнања, у малој средини као што је град Книн, води и до просторија јединог СКД-а, пододбора „Просвјете“. Председник истог, Драгољуб Чупковић неславно помиње бројке од тек тридесетак редовних чланова, читалаца који повремено долазе.  Близу 4000 наслова, од чега око 500 искључиво дечијих, нису чини се довољно примамљиви у односу на јефтина штива која се путем модерних технологија све чешће нуде.

У последњих годину дана, Народна библиотека Србије поклонила је книнској Просвјети близу 1000 наслова, али ни један, на жалост, тражен попут неког извиканог бестселера, чији садржај не представља ништа до залуд потрошене тинте и папира. Дух прошлих времена, записи и трагови, сведоци заборављеног на мирису старе хартије, стоје тако удобно прекривени слојем прашине коју ни једно средство, изузев знатижељне људске руке, не може отклонити. Вук Караџић, Доситеј Обрадовић, Антић, Дучић, Шантић, Ракић и тако у недоглед, заузели су своје место на полицама, до којих погледи све ређе допиру, па се ређе празне од оних ужурбано напуњених дневном штампом, препуном речи којима неретко не знамо ни значење, а камоли порекло и припадност. Језик је, тако нас научише, део културног идентитета народа, тачка препознавања, различитости али и толеранције и разумевања. Брига о матерњем језику је начин доказивања свести народа о властитом идентитету.

А ко смо онда ми у ствари, срамно признајући непоштовање и незнање, не ценећи своје, тражећи и присвајајући туђе? У средини у којој се „све по закону“ дели у малим дозама, тако смо олако заборавили једно Завештање Стефана Немање које подсећа „Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу? Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију реч свога језика. Народ који изгуби своје речи престаје бити народ“.

И, да, не требају нам, у овом случају тек датуми који на то подсећају. Ако по опредељењу нисмо оно што постасмо по рођењу, ако већ не значе ништа ни разлике на писаним траговима хартије, и терет не могу носити нејака плећа, онда нам права која припадају и не требају, јер душу смо ионако решили да изгубимо.

Васка Радуловић
Извор бр. 112
4.3.2015.