Прећутана историја једне школе - www.zlocininadsrbima.com

10. јануар 2015.


Прећутана историја једне школе


Иако сам одрастао у Борову и са Борово насељем се сусрео тек када сам кренуо у средњу школу некако сам одувек за ово место имао посебно занимање. Наравно јако волим Борово и верујем да ћу и њему посветити доста страница ове рубрике Извора, али због свега што је фабрика „Бата“, а касније и њена наследница „Борово“ значила за све нас који живимо на ширем простору некадашње вуковарске комуне сматрам да оно заслужује да се о њему још пише. Тим више што је, посебно за последње две деценије, ово насеље некако скрајнуто на маргине живота. Прво, неправедно је, бар ја то тако видим, постало део града Вуковара и тако претворено у његово пасторче које увек задње задобија пажњу градских власти, а друго, оно као и Вуковар има много посебности о којима ваља и треба писати.
 


Школа Краља Петра II (лево) у Борову Насељу и Гимназија у Отроковицама (десно) у Чешкој, дело архитекте Владимира Карфика

 

Један од важних догађаја у историји насеља је изградња нове, Огледне народне школе која је свечано отворена и освећена 6. маја 1938. У овом тексту нећу се бавити тиме колико је ова школа кроз време имала ученика као ни другим статистичким подацима, него неким, данас, мање познатим чињеницама.

 

 

ДЕЛО БАТИНИХ АРХИТЕКАТА

Батино Борово имало је све што је било потребно тадашњем савременом човеку, па је у време свог настанка било пример „града будућности“. Уосталом, ни Бата није био обичан капиталиста, био је то човек који је сматрао да је најбољи радник, задовољан радник. Зато је своје запосленике и ословљавао као сараднике и чинио све да им живот у његовом индустријском Бата-вилу буде што угоднији. Батино Борово било је пример модерног новог насеља у коме је све имало своје место, у коме куће нису имале ограде ни баште, а све је било испуњено цвећем и зеленилом.

 

Цело Борово грађено је по узору на чешки град Злин чији је Томаш Бата био начелник, па је и Бата-вил, односно Борово такође изграђено тако да је његов индустријски део био јасно одвојен од зоне становања. Бата је и у Борову користио услуге и пројекте својих чешких архитеката Франтишека Гахуре, Антонина Витека и Владимира Карфика. Творац урбанистичког плана био је Гахура док су Витек и Карфик израдили архитектонске пројекте. Школа о којој је у овом тексту реч дело је овог потоњег.
 

Архитект Владимир Карфик рођен је 1901. године у Идрији, а умро је у Брну 1996. Био је један од најважнијих, најпознатијих и најутицајнијих чехословачких архитеката. Цео његов живот и рад обележиле су велике промене које су биле карактеристичне за ХХ век. Школа саграђена у Батином Борову била је иста као и Гимназија у Отроковицама недалеко од Злина. Обе су изграђене по нацрту Владимира Карфика па када гледате фотографије тешко можете да разазнате која је која.

 



СВЕЧАНО ОТВАРАЊЕ НА ЂУРЂЕВДАН

Нова школска зграда у Батином Борову довршена је и предана народу на употребу на Ђурђевдан 6. маја 1938. године. Ђурђевдан је у Борову био слава фабрике Бата, али и Празник рада. Онај Интернационални, односно 1. мај, у Борову није прослављан јер је сматран за марксистички па је замењен Ђурђевданом.
Нова школа крштена је именом „Краља Петра II“. Свечано отварање било је заиста за памћење, директно га је преносио Радио Београд, а о њему су извештавале и готово све новине тадашње Краљевине Југославије. Београдска „Политика“ и „Време“ о томе су известили већ дан касније у веома опширним извештајима.


Како и не би када је на њеном отварању било преко 25.000 људи, а присуствовали су и бројни угледни гости међу којима су били изасланик Његовог Краљевског височанства Кнеза Павла, мајор Нектаровић, изасланик Краљевића Томислава, капетан Бркић, изасланик патријарха српског Гаврила, епископ Платон, министар просвете Димитрије Магарашевић и изасланик ђаковачког бискупа Сиксто Сбил. Свечаности је присуствовао и власник фабрике др Јан Бата који је том приликом одликован орденом Св. Саве I степена док је директор фабрике, Тома Максимовић, одликован орденом Св. Саве III степена.


Школу је освештао епископ Платон уз саслужење три свештеника, а након тога је одржао и говор:
- „Православна наша црква са необичним задовољством и љубављу примила је учешће у овом слављу и светим молитвама освештала је данас ову зграду намењену школовању и просвећивању подмлатка и новог индустријског места. Као нарочити изасланик и викарни епископ Његове светости патријарха Госп. др Гаврила са радошћу Вам подносим честитање патријархово, господине Јане Бата и господине Томо Максимовићу молим да примите патријархову свесрдну захвалност и благослов за изванредну вашу љубав према нашем народу и за ваше посвећено старање око унапређења и школовања деце. Исто тако доносим поздрав и благослов његове светости патријарха и свим радницима и осталим учесницима у данашњем слављу“ - рекао је између осталог епископ Платон.

 

Први управитељ школе Фердо Клаћик у свом говору обећао је да ће кроз новосаграђену школу провејавати дух активног рада, да ће у њој владати љубав између деце и васпитача и да ће ова школа везивати свој рад са домом и животом.
- “Обећавам да ће из ње излазити омладина, која ће волети свога Краља, која ће умети да живи и ради за своју Отаџбину, обећавам да ће из ње излазити честити и ваљани људи“ - рекао је том приликом Клаћик.

 



25.000 ЉУДИ НА ОТВАРАЊУ, НАЈБОЉЕМ РАДНИКУ АУТОМОБИЛ

На свечаном отварању било је преко 25.000 људи, преко 500 званица, а у творничким просторијама приређен је ручак за преко 12.000 гостију. Раднику Момчилу Недељковићу, као најбољем у фабрици, на свечаности је додељен нов луксузни аутомобил. Остали су награђени златним сатовима. Директор фабрике Тома Максимовић обратио се присутнима преко микрофона из Друштвеног дома поздрављајући на тај начин своје сараднике. У исто време у Друштвеном дому организован је свечани банкет за званице. Након ручка настало је право народно весеље, пишу Боровске новине 15. маја 1938.
- „Читаво Борово претворено је у једну огромну плесну дворану, у којој је уз свирање десетине музика плесало десетине хиљада људи. Једни су плесали, други су разгледали творничка постројења, трећи су ишли у кино, али највише је било на аеродрому где су обављана „ваздушна крштења“ и на спортском стадиону на коме су одржавана разна интересантна спортска такмичења.“


Овоме треба додати још и то да је на боровском стадиону одиграна утакмица између италијанске Роме и Борова. Организована је и бициклистичка трка од Београда до Борова, а бициклисти су у боровски стадион стигли пред сам почетак утакмице.
 

Власник фабрике Јан А. Бата Југославију је сматрао идеалном европском земљом, а изнео је том приликом и једно занимљиво опажање које је врло актуелно и за данашње време. Читајући само један део његове изјаве стиче се утисак да се радило о великом визионару.
- „Управо је несхватљиво како може у оваквој земљи сељак да иде бос и подеран и како је могуће да у њој уопште има сиромашних људи. Човек као да има пред собом запуштеног, подераног и гладног тврдицу који стоји изнад хрпе злата. Тешко је наћи неку врсту природног богатства коју Југославија не би имала или која се у њој не би дала створити. Шта њој недостаје? Недостаје јој васпитања водећих људи за те велике народне задатке. Југословени су војници и политичари. Они покушавају да буду добри чиновници. А готово још и не покушавају да буду предузимачи. То је исти случај као и са Чехословацима. И ми имамо научника, политичара, чновника, учитеља, свештених лица и војника, али немамо предузимача, немамо хранилаца народа. Ми нисмо умели да их васпитавамо, већ смо много више умели да им завидимо. Да ли ће се то изменити или ћемо и једни и други продужити да живимо као сиромаси и бескућници?“
Одговор на Батино питање верујем да знате и сами.

 



ШКОЛА НАКОН ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

На интернет страницама школе која данас носи име вуковарског новинара Синише Главашевића, о овом догађају постоји само штур запис док се њено прво име, као ни чињеница да је школу освештао православни епископ и то на Ђурђевдан, не помиње. Као и у много чему другом данас је створена навика прећуткивања неких чињеница, као да историја почиње од 1991. године. Због чега је неком данас неугодно поменути да је школа носила име краља Петра II и све остало што је у овом тексту речено када то већ одавно припада историји, је нешто на шта је тешко паметно одговорити.


О томе шта се збивало са школом за време Другог светског рата нема прецизних података. Наводно је пред сам крај рата била и касарна. Након рата и ослобођења, 1956. године, школа је понела име истакнутог хрватског песника Ивана Горана Ковачића и од тада су је људи називали њеним краћим именом „ИГеКа“. И тада је имала звање експерименталне школе.

Избијањем новог рата 1991. године школа накратко престаје са радом јер је била оштећена гранатама и девастирана, а убрзо након што је обновљена у њој је настава настављена по образовном програму Републике Србије. Цео тај период школа је носила име српског песника Јове Јовановића Змаја, а са повратком ове територије под управу Републике Хрватске, односно током периода Мирне реинтеграције па све до 2007. године носила је неутрално име „Пета Основна школа“. Настава у овој школи данас одвија се и на хрватском и на српском језику.
 

Шта је Батино Борово за тадашњу државу значило, а шта ово данашње представља за ову видимо по свему овде написаном. Изгледа да нико, па ни Бата, није могао толико да изгради колико су каснија поколења била у стању да поруше. Иако је Бата још у оно време констатовао да нашем друштву недостаје хранитеља народа, на овим просторима, војници и политичари још увек су на већој цени.

 

 

СУДБИНЕ ТОМЕ МАКСИМОВИЋА И ЕПИСКОПА ПЛАТОНА

Са избијањем Другог светског рата Тома Максимовић је ухапшен и пребачен у усташки затвор у Загребу у ком је остао три месеца, а након пуштања одлази у Београд. Из Београда, уз одобрење немачких војних власти одлази у Злин, где му је предложено да за време рата буде директор „Батине“ фабрике обуће у Швајцарској. Максимовић то одбија и враћа се у окупирану Србију где је у влади Милана Недића постављен на чело комесаријата за избеглице. Само четири дана након ослобођења Београда, 24. октобра 1944. године хапси га и нова комунистичка власт, а Војни суд га је лишио слободе без принудног рада у трајању од четири године и на губитак свих грађанских и политичких права изузев родитељских, у трајању од пет година. Максимовић који је толико много урадио за своју земљу означен је као „народни непријатељ“. Конфискована му је и целокупна имовина, а породици је остављено минимално, тек колико се морало по закону. Казну је издржавао у Пожаревачком затвору, а годину дана касније је помилован и пуштен на слободу. Међутим, поново је ухапшен у фебруару 1946. године због тзв. „присне сарадње са немачким окупационим снагама“ и осуђен на пет година затвора, а ту казну издржавао је у Сремској Митровици. Кратко је радио и за владу СРБиХ и у словеначкој фабрици обуће „Планика“. Умро је у Београду, 18. фебруара 1958. у 63. години живота.

Епископ Платон дочекао је почетак II светског рата у Бања Луци где је био премештен 1939. године. Усташе су га ухапсиле и 5. маја 1941. заједно са протом Душаном Суботићем, архијерејским намесником из Босанске Градишке, убиле и бациле у реку Врбању. Свештеномученика Платона Бањалучког убио је усташа Асим Ћелић. Владичино изнакажено тело пронађено је у селу Кумсале 23. маја 1941. године. Сахрањен је на војничком гробљу у Бања Луци, а 1973. пренет је у бањалучку Саборну цркву. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве га је 1998. године прогласио за свештеномученика и тада је унет у Именослов светих Српске православне цркве. Српска православна црква слави га 22. априла по црквеном, а 5. маја по грегоријанском календару. Новоизграђена Црква Св. Стефана Дечанског у Борову насељу данас негује култ светог Платона. У њој се налази и део његових моштију, а сваког четвртка у част овом светитељу служи се и акатист.

 

 

 

Славко Бубало
Лист Извор бр. 108.
7.1.2015.





Оцените нам овај чланак:





Посећено је: 2133  пута
Број гласова: 25





Поделите ову вест, нека се чује истина...









Прочитајте још текстова од истог аутора:

Интервју са Милошем Ковићем: Наша историја је наш ресурс
Објављено: 11. novembar 2016.     Има 1343 прегледа и 0 гласова.

Изнуђене осуде више никога не импресионирају
Објављено: 6. maj 2016.     Има 1368 прегледа и 10 гласова.

Случај Хасанбеговић: Од извесне прошлости до неизвесне будућности
Објављено: 22. februar 2016.     Има 1375 прегледа и 5 гласова.

Случај Грубори: Ослобођени на поновљеном суђењу
Објављено: 3. mart 2016.     Има 1379 прегледа и 10 гласова.

Провокација усташким симболима
Објављено: 26. novembar 2015.     Има 1380 прегледа и 0 гласова.





















Skip Navigation Links