Наша мала варошица баш је била лепа и уредна и све је било на своме месту све до рата.

И свако је сваког поштовао и уважавао. Рекли би живело се ко у бајци. Становнике између железничке станице и раскрснице за Београд називали смо староварошанима. Они су били посебно цењени и уважавани као висока господа. Начелник Јован има кућу у горњем делу вароши. Поред супруге Живадинке има два ожењена сина и четверо унучади. Народ га много воли. Солунски је ратник и носилац ордена Карађорђеве звезде са мачевима. Миран је и сталожен и увек спреман да лепо саслуша човека. Многи су на изборима покушавали да га смене. Није ишло.

Прота Микаило и његова попадија Дуња су пар екцеланс. Имају две прелепе кћерке Миру и Драгу. Прота је свуда и на сваком месту и где је лепо и где је ружно. Све нас је он крстио и љубимо руку проти када дође да нам свети водицу. Заврши Богословију у царском Призрену.

Директор Школе Радован и његова жена Ружа наставница математике имају двоје деце кћерку Даницу и сина Обрада. Врло је строг и сви га се бојимо. Нед'о Бог да нас види у вароши после пола девет. Негину ти батине и рапорт.

Неки причају да је протин син из Горњег Милановца Др. Рајнпрехт беше једини доктор и у железничкој ординацији је примао пацијенте. Леп и хуман човек како и приличи једном доктору. Чех и он и његова госпођа Нада наставница у школи нису имали деце.

Вуновлачар Радан и његова жена Ленка били су врло строги и кћерку Јану ретко су пуштали саму у вечерњу шетњу. Нигде није било толико гужве као код њих у радњи. Сви сељаци из околине доносили су им вуну. Били су добри мајстори па су сељаци све од Ваљева долазили. Нико није тачно одакле су. Неки су говорили да су из Панчева.

Апотекар Давид и његова жена Лана били су леп пар и имали су апотеку у својој кући. Јосип и Анета син и кћерка лепо су се дружили са нашом Српском децом. Неки причају да су дошли из Беча у нашу варош.

У жандармеријској станици на спрату становао је њен командир наредник Милоје са женом Ђурђом и децом Миленком и Зорицом. Увек уредан нагланцаних чизама и строг изазивао је код нас једну врсту страха. Фотограф Ђура и његова жена Рада су нам били јако драги. Они су пустали филмове у нашем биоскопу а и сликали смо се код њих.

Било је стално отворено такмичење ко ће ући у биоскоп без карте. Такав сретник би нас касније почастио сладоледом. У центру је била и највећа продавница газда Ђоке. Он је продавао сву робу. У послу му је помагала жена Олга и синови Јован, Дане и Владисав. Код њих се највише и куповало. Сластичар Жућко нам је био и најмилији због колача и сладоледа. А поред сладоледа кремпите су биле наш омиљени колач. Жућко је био нежења па су га варошке девојке стално обилазиле.

Саиџија Манојло у својој маленој радњи поправљао је највише кухињске сатове и оне француске ручне што их наши донесоше из рата. Његова жена Милка је и најлепша у целој вароши и имају лепу кћерку Дану. Наш мали хотел држи господин Маринко са женом Милицом. Имају два малена сина који још не иду у школу. Најважнија свечаност у хотелу је прослава Српске Нове године. Ту се окупи сва градска господа. Остане се целу ноћ. Увек свира оркестар "Сомбреро" из Београда.

Највише волемо Петровдански вашар. Тада је на Вашаришту лепота. Рингишпил је права ствар. Потрошимо пуно пара возећи се у круг. Ту су и Цигани из Барошевца са мечком Гаром и мајмуном Шиљом. Шећерна вуна је наша посластица и шећерне бомбоне. Коло игра до касно ноћу. И ми улазимо у коло и учимо се. Волим да играм са Драганом из одељења. Он је супер играч. Свира музика из Петке Гаље Циганина.

*   *   *

Завршиће се рат и неће више бити ништа исто као што је било пре. Староварошани ће нестати. Њихове радње узеће држава под своје. Младићи из наше мале вароши пуно ће изгинути што у Чичиној војсци што на Сремском фронту.

Тек ће се мало повратити варошица почетком шездесетих. Тих година беше нешто више свадби и рађања. Црква Боже опрости тих година скоро да није ни радила. Дошао је нови свештеник Драгоја, а народ се бојао да иде у цркву. Проту Микаила убиће партизани по ослобођењу. Попадија се вратила са кћерима код оца у Јабучје.

Убиће партизани и наредника Милоја, власника хотела Маринка и газда Ђоку. Саиџију Манојла осудише на пет година робије. Жена Милка се преудала за Удбиног официра у Београду. Када се вратио из затвора Манојло је полудео и сместише га у Падинску Скелу у лудницу.

Сластичар Жућко се и најбоље снашао. Пред крај рата побегао у Италију а одатле у Америку. Има велику сластичарску радњу у Чикагу. Апотекарева кћерка Анета постала му жена.

Аутор: Радован Р. Јанковић
18.12.2020.