Када осјете да имају добре адуте за погађање с хрватском државом, а они су обично одраз тренутног односа снага у парламенту, српски преговарачи веома вјешто партнера у преговорима доводе на терен политичке трговине како би – чувајући се и педантно припремајући управо за такву прилику – првенствено намирили своје појединачне и групне каријерно-материјалне потребе, па у томе треба тражити и узроке због којих је у једном моменту и стамбени избјеглички комплекс као опћи српски интерес излетио са преговарачког колосјека у јарак у којем се и дан данас налази…

Још једна велика превара је успјела. Стамбено збрињавање. Ова синтагма звучи ужасно бирократски. Али кога то више уопће занима. Већ је толико удомаћена да би сада свако њезино накнадно терминолошко уљуђивање прије изазвало недоумицу о чему се ту заправо ради неголи што би допринијело бољем разумијевању перфидне игре хрватске државе са судбином најрањивије категорије својих грађана. Преговори који су претходили таквом рјешењу преферирали су државни сегрегацијски интерес умјесто праведног рјешења за Србе којима је држава за вријеме рата отела станове а да о томе мало тко говори. Ту и тамо се догоди понека трибина гдје позвани службеници владиних и српских институција пред превареним и ојађеним људима само слијежу раменима јер у вријеме када су у тајновитим политикатско-интересним смицалицама преговарачког процеса утврђивани критерији тог непроведивог стамбеног модела нити су лук јели ни лук мирисали.

Једино су добили задатак да проведу нешто што се не може провести. Поготово кад је ријеч о откупу таквих станова. Као што је недавно било у Карловцу када су службеници Владиног уреда за стамбено збрињавање и сличне послове те Српског народног вијећа требали одговорити на круцијално питање до очаја стамбено з(а)бринутих – какве су шансе да се смањи откупна цијена? Јер она у градовима попут Карловца износи између 500 и 600 еура по квадрату. Готово је равна тржишној цијени. Загребачка екипа је дошла чути то питање знајући да на њега нема одговор јер би недолазак на трибину њезиним члановима тешко опростили управо њихови претпостављени који су испреговарали високу откупну цијену. Гости су разговарали с уплаканим људима о њиховим фантомским становима на граници властитих суза. Није им било свеједно што се то пред њима догађа. Тако да би се њихово учешће на трибини могло схватити, без обзира доживјели они то тако или не, као усиљени допринос разводњавању неодговорности оних који своје сураднике шаљу на такве и сличне састанке како би их покушали вадити из гована у која су фамозни преговарачи ипак у далеко већој мјери увалили друге неголи сами себе.

„Добила сам у старој градској језгри једну собу без икаквог гријања са заједничким санитаријама на крају ходника. И сада би ја за квадрат тог ћумеза требала платити 500 еура по квадрату. Како сте нам могли тако нешто направити?“, јадала се на карловачком састанку једна постарија госпођа. Сада је ваљда посве јасно – мало тко ће моћи откупити стан, остаће људима најам, ако им се нетко од њихове родбине млађе доби (јер вратили су се углавном старији људи) једнога дана не придружи стан ће припасти држави. Или реално гледајући на цијели тај процес повратка Срба из избјеглиштва који је практички пропао јер је хрватска држава тако хтјела, а српске институције се нису довољно бориле да тако не буде, умјесто тврдих преговора са српске стране, сталне комуникације с јавношћу, отварања расправе на свим нивоима српске политичке самоуправе (вијећа националне мањине, странака, културних и других институција, избјегличких организација…) било о опструкцији повратка или рјешавању стамбених проблема, дијалог о тој теми био је у фокусу неравноправног преговарачког сучељавања, будући се српска страна показала слабијом јер је давно прије тога одбацила демократска упоришта унутар властите заједнице као темељни метод свог рада.

Када осјете да имају добре адуте за погађање с хрватском државом, а они су обично одраз тренутног односа снага у парламенту, српски преговарачи већ годинама веома вјешто партнера у преговорима доводе на терен политичке трговине како би поравнањем разних захтјева, добитака и одбитака – чувајући се и педантно припремајући за управо такву прилику – намирили своје поједначне и групне каријерно-материјалне потребе, па у томе треба тражити и узроке због којих је у једном моменту и стамбени избјеглички комплес као опћи српски интерес излетио са преговарачког колосјека у јарак у којем се и дан данас налази. Дакле, у околностима када се о преговорима не обавјештава јавност, уколико за слабе преговарачке резултате нитко никоме не подноси рачуне нити за неуспјехе сноси било какву одговорност. Хрватска преговарачка страна је у таквим ситуацијама ипак изложенија контроли па је сходно томе приврженија и својим опћим интересима.

Додатна карактеристика српске службене политике у Хрватској је у томе што овакви промашени модели не погађају српске политичаре у Хрватској као скукреаторе таквих модела и промашене преговараче већ искључиво припаднике њихове заједнице који су им дали мандат за преговоре. Бившим носиоцима станарског права држава је најприје за вријеме рата отела станове и онда им послије рата понудила илузију како им отето враћа. И то уз „само“ два преостала услова – око 40.000 отимачином раскућених – од чега је 11.000 молби прихваћено али нема реализације – који су затражили државне станове умјесто својих надајући се да ће и ти бити њихови требали би се изгледа стрпити још барем 100 година да те станове стварно и добију, а када би у њих уселили, што је шачица усељених већ искусила, морали би још једино ријешити математички задатак пред којим би поклекнули и математичари свјетског гласа, њихови славни земљаци Светозар Курепа и Данило Блануша – како од 1200 куна пензије или још мање социјалне помоћи издвојити 500 до 600 еура по квадрату за откуп таквог стана.

Почело је лоше од самог почетка преговора између српских представника и хрватске државе. И то зато што је српска страна веома брзо одустала од најбоље могуће варијанте. Нитко не зна да ли је на тој варијанти уопће инзистирала. Пошто није тражила јавност преговора вјеројатно је тај модел у то вријеме био исто што је и данас – теоријска поставка коју је једна Босна и Херцеговина провела враћањем свакоме управо његовог стана што је овдје Србима без крова над главом, због претјеране преговарачке галанције њихових представника, тј. без осјећаја солидарности са унесрећеним сународњацима, остао само санак пусти.

Проблем се могао рјешавати једино јавним и свеобухватним притиском и на хрватску државу и на међународне институције. Зато је несхватљиво због чега српска страна у преговорима није чешће иступала у јавности када је држава заступала становиште које преферира њезин национално сепаратни интерес а не интерес оштећених. Значи ли то да је српска страна од самог старта прихватила све што држава заступа или је наишла на снажан отпор? У првом случају је онда и разумљиво зашто је бјежала од јавности. Али ако је ово друго по сриједи онда је ваљда требала инзистирати управо на јавности преговора. Или су српски преговарачи тајно преговарали како би пред својим сународњацима сакрили своју неспособност да се изборе управо за рјешење које је у Босни и Херцеговини проведено без обзира на чињеницу што је тамо рат био много суровији него у Хрватској. Уколико се овдје ради о неспособности. Јер разлог игри скривача у овом случају са српске стране могу бити, као што већ рекох, првенствено интереси појединаца и мањег броја људи који их окружују.

Успјех у преговорима могао је овисити и о досљедном инзистирању српске стране на разлозима због којих су Срби морали напустити своје станове. Јер резултат свега тога је такав да испада како они нису имали никакав разлог за одлазак и напуштање своје имовине. Није ваљда исто ако је нетко добровољно отишао из свог стана или ако је отјеран. Увјерљиви докази о изгону који су у масу случајева имали драстична обиљежја (масовни откази на радном мјесту, физичке ликвидације, минирања имовине, медијска хајка, позиви на линч, телефонске пријетње убиствима…) једино као такви су могли евентуално омекшати другу страну у преговорима. Али поново користећи јавност. Што ће рећи опет уз помоћ притиска на хрватску владу и међународне институције. Пропуштена је прилика да се преговарачка позиција ојача материјалним доказима о првим одласцима Срба из Хрватске као почетку стратегије етничког чишћења коју је и први хрватски предсједник Фрањо Туђман много пута потврдио својом изјавом како Срба у Хрватској не смије бити више од 3 до 4 посто.

Није искориштена ни околност да српска мањинска заједница има своје представнике у хрватском парламенту. Да је у водству те заједнице превладало опредјељење, што би било најлогичније, о враћању људима њихових станова, у том случају саборски заступници СДСС-а требали су заступати управо такво становиште, или ако је већ прихваћен модел стамбеног збрињавања логично је било инзистирати на изједначавању статуса бивших носилаца станарског права са статусом који су исти ти људи својевремено имали у односу на своје одузете станове. Јер у том случају њихов откуп би износио 100 њемачких марака по квадрату. Усвојена цијена квадратног метра посљедица је несхватљиве неодговорности српске стране у преговорима која као да је хтјела тај проблем што прије скинути са свог врата.

Срби су годину дана пред улазак Хрватске у Европску унију имали свог човјека у хрватској делегацији која је стално била у контактима с европским институцијама. Али ни та прилика није искориштена да би затражили помоћ од ЕУ не само кад је ријеч о својевремено отетим становима и сталним настојањима хрватске државе да тај свој кримен умањи не осврћући се озбиљније на своје обавезе када је ријеч о надокнади штете, било у натури или финанцијским путем, онима којима је на тај начин уништен живот. Већ је управо са српске официјелне стране Хрватска, пред улазак у ЕУ, добила пролаз као држава која досљедно поштује права српске националне мањине. Бојим се зато да ће српски народ у Хрватској наставити са стрмоглавим кретањем према свом нестанку с ових простора и властитом кривицом; управо због својих неодговорних политичара, неспособности да их стави под контролу и демонтира један тоталитарни систем који влада унутар српске мањинске заједнице, због запрепашћујућег несналажења у околностима када се уз више храбрости унутар властитих редова може укључити у модерне демократске процесе, те на тај начин рјешавати своје проблеме.

Милан Јакишић
Извор: Идентитет бр.197
децембар 2014.