Испоруке хуманитарне помоћи угроженом српском народу који живи прогоњен, угрожен, одбачен, напуштен, издан, понижен и заборављен у гетима и енклавама Косовског Поморавља.

 

Многи од нас говоре: надамо се, даће Бог, милостив је Бог - опростиће, имамо наду.... Заборављамо да је нада велика врлина заједно са вером и љубављу, али да она има смисла само ако је утемељена. Ако сам уз Божију помоћ урадио или радим нешто добро, корисно, богоугодно - тада моја нада има основа и утемељена је, тада могу мислити, осећати и рећи: надам се, даће Бог, Господ је милостив, имам наду....

 

Драга браћо и сестре, имам потребу да са вама поделим моја осећања и део скромног искуства, па ако је некоме на корист - слава Господу Богу. Последњих година се сусрећем са појавом и лошом навиком која ни вама није непозната, а која је реална претња нашем српском, православном, светосавском духу, духу наших светих и честитих предака, духу богољубивом, братољубивом, слободољубивом, истинољубивом, правдољубивом, по коме се вековима препознаје наш српски род и наши славни преци.

 

Дела су нам млака или их уопште и немамо али смо први када треба да оговарамо, осудимо, коментаришемо из комфорне собе у виртуелном свету, празно критикујемо у електронском формату из фотеље поред компјутера или "на душеку лежећи". За Косово се боре они чија нога никада на Косово није крочила, нити су најмању ситницу учинили да Србима на Косову буде боље и лакше. О Цркви пишу и причају они који у свети храм уђу два пута у години. Свештенство оговарају они који ничим ни најмање не доприносе својој светињи нити учествују у црквеном животу своје заједнице, парохије, манастира.... Таквих је, на жалост, пуно било и међу Србима у Јоханесбургу, где сам служио Богу и српском роду више од једанаест година.

 

У овој виртуелној “стварности” поједини имају по 3-4 профила (са лажним именима, групама или непостојећим организацијама - удружењима...), пишу писма анонимна, шаљу мејлове, постављају коментаре, критикују, подмећу, клевећу, лажно се представљају, преносе информације, вести, у контакту су са свима, обавештени, шире отров духовни...., а да нису мрднули из своје собе, са душека или фотеље, а о делима да не говоримо....

 

Господ је рекао: “За сваку празну реч коју рекну, људи ће дати одговор” (Мт 12, 36), то јест за сваку сувишну и празну реч, а колико је тек злих, клеветничких и лажљивих речи које до нас дођу фејсбуком, мејлом, телефоном, смс-ом, вајбером, скајпом.... Колико се отров клевета и неистина брзо шири на овај савремен начин и колико људи се затрује. Замислите онда колико тешка и страшна осуда очекује оне који се тиме баве. Нека их Господ пробуди, освести, покаје и поправи, пре него што буде сасвим касно!

 

Када сам у Африци затекао српску светињу запуштену и духовно обамрлу, уздао сам се у Господа и засукао рукаве. Молитве Патријарха Павла, труд, жртва, посвећеност на делу и добра дела добрих људи преобразили су ту светињу и заједно и поносно је васкрсли. Свевидећи Бог види и зна. Шта мислите ко ме је клеветао и осуђивао до данас? Па наравно, они који нису мрднули малим прстом за ту светињу и поред којих је та наша светосавска богомоља на југу Африке могла да се потпуно угаси.

 

Света Црква ме затим послала у Јасеновац. Страшно и ужасно али свето великомученичко место натопљено крвљу српском и испуњено вапајима, уздасима, молитвама, сузама. После скоро пола године проведених на том светом месту, трудио сам се, радио, обилазио, трпео, слао фотографије и извештаје (нарочито последњих дана око манастирске славе и устоличења владике Јована, па читам да се опет јављају поједини свезнајући из топлих соба и удобних фотеља (који вероватно нису никада ни били у Јасеновцу), са виртуелним коментарима, празним надмудривањима....

 

Многи су данас патриоте и родољуби за паре. Има и верника из користи световних, материјалних или из потпуно баналних разлога.... То је зато јер нема вере ни здравог страха Божијег. Умоболни комунизам и атеизам нам и данас прети. Та његова доктрина и дух. Црвена куга. Недостатак вере у Господа Сведржитеља, живот вечни и одсуство здравог страха Божијег - доноси нам много зла. Страх Господњи је савршена узда која нас зауставља на путу злом и изводи нас на пут добра и вечног спасења. На пут утемељене, чврсте и основане наде.

 

Пребогата је наша историја предивним и богоугодним делима. Храбрим, јуначким, пожртвованим, несебичним. Наш народ је вековима одгајан на чистим изворима Речи Божије. Науку Божију, мудар народ је претварао у пословице и народне изреке: "Немој, па се не бој", "На муци се познају јунаци". "Човек се веже за реч, а во за рогове", и многобројне сличне изреке утемељене на светом јеванђељу.

 

У самом светом писму, које је Реч Божија, стоји: ”Познаћете их по њиховим делима”, и "Вера без дела је мртва" и "По плодовима ћете их познати".... Пре одласка уАфрику, провео сам седам година у епархији Рашко-приренској у нашим стародревним манастирима. Ту сам био и у најтеже време пакла кроз које је наш народ пролазио 1999. - 2002. Срце ми се цепало и кидало од бола гледајући народ и децу којима живот виси о концу. Уплашене, гладне, обесправљене, издане....

 

У том периоду (1999 - 2003.), са благословом епископа Рашко-призренског г. Артемија и мог црноречког игумана о. Николаја, уз Божију помоћ и помоћ многобројних истинских родољуба, организовао сам 7 (седам) конвоја хуманитарне помоћи, углавном сакупљене по Чачку и околини. Сваки конвој су предводила по 3-4 велика камиона, а садржај једног конвоја је био укупно по 30 - 40 тона. Од те хуманитарне помоћи која је пуно значила, много важнија је била подршка, љубав и осећање да нису заборављени ни напуштени, да браћа мисле на њих. То им је уливало снагу.

 

О овим акцијама у српским медијима није било ни помена (осим у гласилу епархијском). Недавно сам се чуо са браћом са Косова и рекоше ми да после тога нико није долазио. 2004. је на српским телевизијама објављивано на сва звона како је испред Сава центра кренуо један конвој са 20 тона помоћи за Косово.

 

Знам да данас има неколико организација у којима се српска омладина труди да прикупља помоћ и достави је на Косово и у Метохију. Нека им Господ буде помоћник и да Бог да, да се разгранају, ојачају и омасове. У овом писму имате прилику да видите 77 фотографија само са нашег последњег хуманитарног путешествија по Косову 2003. године (то ми је била уједно и прва година духовног и пастирског службовања по Африци).

 

"А ја, Боже сачувај да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашег Исуса Христа, којим се мени разапе свијет и ја свијету". Драги моји, не може свако да буде уметник, научник, светац, мудрац, војсковођа.... али свако од нас, у својој средини и својој свакодневници може да чини добро и уклања се од зла. "Уклањај се од зла и чини добро, тражи мир и следи за њим"(Пс.33,15). Ако се тако будемо трудили, тада ће наша нада бити основана, чврста и утемељена.

 

 

С благословом Господњим,

 

Архимандрит Пантелејмон (Јовановић), 
Србија, 23. септембар 2014. године

 

 

Овом приликом, 2003. године, хуманитарни конвој је обишао следећа села у општинама Гњилане, Косовска Витина, Грачаница, Косовска Каменица (ко је био - зна колико су ту тешки услови живота и колико је живот небезбедан): Церница, Горњи Ливоч, Понеш, Лабљане, Пасјане, Бинач, Партеш, Драганац, Мелци, Стрезовце, Одевце, Разановце, Божевце, Ново Брдо....)

 

Фотографије (светлописе - како он воли да каже), начинио ђакон Драган Танасијевић - садашњи фотограф Патријаршије Српске и Архиепископије Београдско-карловачке.