Почетак изградње новог храма на територији Епархије рашко-призренске финансираног парама тзв. „републике Косово“, по свему судећи представља и почетак изградње „косовске православне цркве“, посебно имајући у виду редовне међуверске сусрете и Теодосијево ангажовање у њима. 

 

Ова, слободно можемо рећи, политичка „црква“, посвећена је једном од најуспешнијих српских владара и једном од највећих бораца и државника за све време постојања Србије – светом Деспоту Стефану Лазаревићу.

 

Осим што је посвећена сину Кнеза Лазара, који је као што сви знамо, круну и живот овоземаљског жртвовао зарад задобијања вечног, небеског царства на пољу Косову, њени темељи су постављени у селу у коме је започео организовани мартовски погром 2004. године након којега су Срби одатле протерани страхом или новцем.

 

Без имало устезања наводи се да су почели радови на изградњи цркве „на парцели коју је Општина Грачаница доделила Епархији рашко-призренској, у Чаглавици…  Средства за прву фазу изградње цркве у Чаглавици обезбедила је Општина Грачаница“.

 

Дакле, нема места сумњи да ову цркву гради шиптарска сепаратистичка влада у Приштини. Средства од 30.000 евра, колико је обезбеђено, и те како морају бити одобрена из центра који их даје. Да подсетимо да је тзв. „општина Грачаница“ део шиптарских институција квази-државе „Косово“ о чему сведочи и њихов печат:

 

 

Читај као што пише – „Република Косово“ Општина Грачаница, на три језика.

 

 

А изглед овог печата одређен је „Статутом општине Грачаница“:

 

 

Уколико помислите да је ово старија верзија печата те да је „листа Српска“, чији је кандидат садашњи председник ове „општине“ Бранимир Стојановић, издејствовала рад „без симбола тзв. независног Косова“, прилажемо печат са документа новијег датума:

 

 

 

 

А на самом месту изградње ове цркве постављено је и обавештење о почетку грађевинских радова са свим потребним информацијама:

 

 

 

Уместо борбе за очување свести о месту које Косово и Метохија заузимају у српском националном, историјском и етнолошком смислу, у коме је и сама Чаглавица изузетно важан чинилац изузетних особености, данас имамо стање где се такво поимање руши изнутра. Наизглед градњом споља, српски корпус се разбија и разграђује изнутра. И све то – такорећи заветним речима.

 

“Наша намера да подигнемо цркву на овом месту, у овом селу, јесте од Бога. Градећи ову цркву, добијамо додатну нову снагу како не би посустали и поклекли. Није потребно само истрајати и опстати, потребно је сачувати своју веру, свој образ, и као што је говорио наш славни патријарх Павле, да останемо људи на првом месту, а исто тако да се не постидимо када будемо стали пред наше претке”, казао је тада Теодосије.

 

Да ли се грађевином сазиданом шиптарским парама, коју такође зидају шиптари (потписи у натпису о изградњи ове цркве), на парцели која је „добијена“ од шиптарске општине чувају вера и образ? А председник те општине, Бранимир Стојановић, рекао је окупљеном народу: “Сећам се година када је Чаглавица стајала прва пред најездом оних који нам нису желели добро“… Који ли су то људи били, запитаће се неко за коју годину. Како ће деца која ће се тек родити моћи да схвате да су ти људи били Шиптари ако ови који данас зидају заправо код њих раде и примају од њих плате? Јер зашто би неко при здравој памети, у борби за веру и образ, радио баш код оних који му нису желели добро и пробали да му све то униште?

 

Коме онда та црква највише користи?

 

И шта је (барем јавно) добио заузврат? Дан касније у службеној преписци коју је радник те „општине“, Владан Поповић, добио од свог колеге Шитара Рустема Пепшија, Србин је назван „шкињом“. Тај погрдни назив на српски језик је немогуће превести а у слободном тумачењу гласи „прљава свиња“ и то у службеној преписци!

 

Бранимир Стојановић, није „шкиња“…

 

Стојановић се одмах обратио Асоцијацији шиптарских општина чији су се представници одмах извинили, оградили и дубоко се захвалили „на датом доприносу у развоју активности асоцијације косовских општина, као и укупном колегијуму Општине Грачаница“.

 

Чину освећења у Чаглавици присуствовали су и остали представници листе „Српска“ поборници и људи задужени да на терену спроведу парафирани Бриселски споразум. Тиме је заокружена прича са учесницима, намерама, новцем и потребама зидара да спроведу ову идеју у дело.

 

На овај начин, Теодосије је обележио али и показао сву природу и право лице прогона епископа рашко-призренског Артемија чије је место у епархији узурпирао, такође уз помоћ Тачијеве полиције и заједничких пријатеља.

 

 

Данас се навршава четири године од Литургије која је у манастиру Дубоки поток изазвала саблазни, збуњеност али и раздрешила паучину привидног благостања и поштовања канонског поретка у епархији рашко-призренској.

 

О кривици епископа Артемија нема више ни нагађања ни помињања. Једина кривица која му се приписује јесте – непослушност овим људима из СПЦ.

 

О намерама оних који су пуч и прогон извршили такође више нема ни сумње ни збора у добро организовану, оркестрирану представу свих који желе да од Косова и Метохије створе нову државу, нови народ, нову културу… и нову „косовску Цркву“.

 

 

Извор: КМ Новине
19.11.2014.