“Лаж. Дволичност. Цинизам. Ништа као ова три зла, у комбинацији са неукусом и патетиком, не могу од велике трагедије направити оно што су они направили. Шараду недостојну људског страдања.”

Убиство 12 и рањавање 11 новинара француског листа “Charlie Hebdo” у Паризу 7. јануара 2015. године никог нису оставили равнодушним. Француска је била у шоку, сви светски медији су брујали о овом терористичком акту, разни државници су Француској упућивали телеграме саучешћа и изјаве о свом згражавању над свирепим злочином. Према наводима француске полиције његови починиоци су браћа Саид и Шериф Куачи, иначе рођени Парижани. Судећи по медијским наводима, мотив њиховог злочина била је увредљива карикатура пророка Мухамеда објављена у листу “Charlie Hebdo”.

Истог дана, у терористичком нападу у главном граду Јемена, Сани, погинуло је 30, док је више од 50 људи рањено. Међу жртвама су најбројнији студенти Полицијске академије и људи који су чекали у реду за упис.

Сутрадан смо са свих страна запљуснути, слободно можемо рећи, морем патетике, лицемерја и неукуса. Сви медији и друштвене мреже су преносили да се манифестације солидарности са жртвама терористичког напада одржавају малтене у целом свету. Са пострадалима у Јемену? Ма не, они једва да су споменути. Отворено је званично светско првенство у роњењу крокодилских суза за убијеним француским новинарима. Цео свет каже: “Ја сам Шарли“ – тако гласи наслов чланка са интернет портала једне београдске радио-телевизије са националном фреквенцијом. Из истог чланка можемо сазнати да је „напад у Паризу изазвао поруке солидарности широм света“, да се демонстрације одржавају „од Москве до Вашингтона“ и да је хаштаг #JeSuisCharlie  твитован “више милиона пута”.

“Стотинe људи изaшлe су синоћ нa улицe Вaшингтонa, Њуjоркa и Кaнaдe по вeликоj хлaдноћи узвикуjући слогaн „Ja сaм Шaрли“ у знaк солидaрности с убиjeним фрaнцуским новинaримa. Кaрикaтуристи и писци из цeлог свeтa рeaгуjу нa нajбољи нaчин коjи знajу – пишући и цртajући. Порукe сaучeшћa и гнeвa због нaпaдa ширe сe брзо свeтом, a хиљaдe људи су изaшлe нa улицe дa протeстуjу због злочинa. Многи од оних коjи су изaшли нa Трг Рeпубликe у источном Пaризу, близу мeстa jучeрaшњeг нaпaдa, носили су пaпирe, оловкe и пeнкaлa. Новинaри су прeдводили протeст нa комe су људи изрaжaвaли солидaрност и подршку слободи говорa. Сличнa окупљaњa, укључуjући нeколико бдeњa нa Трaфaлгaр сквeру у Лондону, испрeд Брaндeнбуршкe кaпиje у Бeрлину, у Мaдриду, Брисeлу, Ници, одржaнa су и у другим дeловимa свeтa.”

Исти портал нас обавештава да се и у Београду испред зграде Амбасаде Француске “спонтано окупило” педесетак људи “који су палили свеће одајући почаст убијеним новинарима магазина ‘Шарли ебдо’ ”. О масакру у Сани – ни слова. Нико није протестовао, “твитовао”, палио свеће или лио сузе за тим невиним жртвама.

Иако знамо да у данашњем свету људски живот, нажалост, не вреди свуда исто, чини се да нас увек наново изненади нека нова количина лицемерја, патетике и лажи која се пажљиво припрема и дозира у кухињама великих медија. Злоупотреба једне велике трагедије, прављење шараде и циркуса од људске несреће, уз непрекидно изазивање још већих широм света, уносан је бизнис људи који се баве овом нечасном делатношћу. Двојак однос према жртвама чини да многи од нас, након првобитне емпатије, осећају нешто друго. Нешто што је најближе озлојеђености. Посебно када такав однос имају људи који овакве несреће користе како би себе приказали као неке наводно велике хуманисте, које боли свако невино проливање крви. Питамо се, шта је то у њима што их тера да испољавају провидно лажну емпатију, лажну уцвељеност, најпосле, лажну хуманост…? Откуд та, готово патолошка потреба дела једног савременог човечанства да својим “активизмом” покаже да код њих још увек постоји савест…? Наводно су сви у жалости, армија професионалних твитераша непрекидно избацује постове у стилу “Јако сам тужан, сви смо ми Шарли”, а ниједан од њих реално нема појма ни ко је ни шта је тај “Шарли”. За пет дана ће се наравно све заборавити, до неког новог “Шарлија”. А ко је од њих избацио неки хаштаг поводом страдања великог броја деце у Ираку…? Да не говорим о Украјини, Авганистану, Либији, Сирији… Јасно је да су за њих неке жртве – жртве, а неке само пука статистика. Толико о њиховој хуманости.

Да се сада вратимо на медије. Магазин “Charlie Hebdo” је познат по томе што је врло често правио карикатуре које су код многих изазивале узбуркана осећања. На њиховој мети налазили су се Бог, Црква, хришћанство и нарочито, ислам. Изругивање са нечим што је многим људима светиња за њих не представља никакав проблем. Све се наравно правда, “слободом медија”, која подразумева да су медији малтене “свете краве” – посебна друштвена каста, они који имају ексклузивно право на пљување, вређање и исмевање свега и сваког. Поставићемо питање које ће многима у овом тренутку звучати јеретички: “Да ли ико од оних који контролишу медије некада помисли да сноси део одговорности за многе несреће у свету, укључујући и ову у Паризу…?” Шта су они учинили да се овакве трагедије спрече? Колико су пута својим радом доливали “уље на ватру” у многим сукобима? Како је могуће да је лаж постала основа њиховог занимања? Шта је са њиховом савешћу? Како је могуће да је производња несреће постала тако уносан посао, ако сви хрлимо у неку “срећну будућност”?.

Сви знамо да је током NATO бомбардовања у једном нападу убијено 16 новинара РТС-а.  Не сећамо се да је због тога неко много туговао. Број убијених новинара у ратном сукобу у Украјини је непознат, али се он свакако мери десетинама изгубљених живота. У Одеси је 2. маја 2014. године спаљено скоро 40 људи. Живи су горели. Наочиглед целог света. Зашто се нико није сетио да за њих упали барем једну свећу? Где су хаштагови, плакати подршке породицама жртава, сузе (макар биле и оне крокодилске)…? Док не добијемо одговоре на ова питања, нећемо бити “Шарли”. Je suis студент из Јемена, трудница из Либије, новинар из РТС-а, девојка из Сирије, дечак из Гораждевца, девојчица из Ирака, старица из Авганистана, беба из Бања Луке… Бићемо само људи. И то је нешто… Иако немамо ни постер, ни камеру ни твитер да то и докажемо.

 

Аутор: Јован Алексић
Извор: Српски Академски Круг
11.1.2015.