У време актуелних догађања, која су протеклих дана једина и неисцрпна тема што медија, што политичара у Хрватској, обичном и не претерано упућеном посматрачу, лако је закључити како се најмлађа чланица ЕУ бори са тек неколико нерешивих проблема. Годишњица пада Вуковара, повратак Шешеља у Србију, те сукоб између две водеће странке који је настао предајом хрватске заставе из руку книнске градоначелнице Јосипе Римац у руке ХДЗ-ове кандидаткиње за председницу Хрватске, били су Топ три најважнија догађаја.

СРБИ УВЕК СА ЛОШИМ ПРЕДЗНАКОМ

У вези прве две теме, како каже већина обичних смртника, не сме се ни причати. Србочетници, српски агресори, мучитељи, убице и силоватељи, како овај народ све не назваше ових дана, направили су изгледа толико зла да требају бити захвални на ваздуху који удишу. Српске жртве, убијени, нестали, спаљена и опустошена, необновљена села, нису толико „атрактивни“ да би завредили ни један јавни спомен. Како смо већ констатовали о чему не смемо да причамо вратићемо се трећој теми, Книну и заслугама његове градоначелнице која га је ових дана толико пута јавно презентовала. Да није било те „копије“ ослободилачке заставе Хрватске, коју је книнска градоначелница свечано предала ХДЗ-овој кандидаткињи за долазеће председничке изборе, као знак подршке и симбол победе, не бисмо ни ми имали прилику видети Книн на малим екранима, ни присетити се колико смо заиста „срећни“ што у тако „идиличном и великом“ граду живимо.

У Книну и његовој околини, свим селима која га окружују, а у саставу су книнске општине, Срби повратници требало би да су већ одавно утонули у „зимски сан“. Њих се питање заставе, одабир табора којем ће припасти ионако не тиче, имају они, како кажу, “и својих проблема о којима већ одавно нико не брине“.
- То што сваки дан гледамо како се препуцавају око неке заставе и тужно је и срамотно, али смо ми на такве ствари навикли. Све се врти око политике, манипулише се људима, игра на најпрљавије начине и зна се ко ту одлучује у корист кога и како. Добро је познато да се ми обични људи, који не седимо у фотељама већ се свакодневно боримо за живот, не питамо низашта или ако хоћете прецизније, немамо никаква права, нити слободу да иста захтевамо.

НАМЕРНО ЗАБОРАВЉЕНИ

Махање заставом је само параван за реалан живот какав ми овде водимо. Већина села нема воду, многа домаћинства још чекају на прикључак за струју, под изговором да нема новаца, за замену обичне сијалице од уличне расвете треба молити и чекати месецима. Православна гробља у селима која припадају книнској општини нико не одржава, иако спадају под обавезу одржавања Комуналног предузећа, у селима су срећни ако ту обавезу испуне само једном годишње. То су само неки од проблема са којима се ми свакодневно боримо, а за које више нико нема слуха. Ако неко каже да су мање битни и актуелни од те заставе, онда их ја позивам да дођу живети у таквим условима, у селима без струје и воде, без аутобуса којим се могу превести до доктора. Ово су ствари које нико не може оспорити јер су докази ту, пред очима. А шта ћемо са оним стварима о којим се нико не усуђује ни причати, о каменовању аутобуса, нападима на цркве, појединце, писмо...?

Ко ће и на који начин ослободити страха родитеље који своју децу, иако по закону имају право, не пуштају на часове српског језика, вероучитеље да исту ту децу слободно доведу у цркву на дан обележавања Св. Саве, или Покрова Пресвете Богородице који је њихова храмовна слава, а да не страхују од последица које би за то могли претрпити од самих директора школа? Превише је тога о чему ми морамо ћутати, а не би смели, јер ми ипак живимо на свом, у својим кућама, на својој дедовини, и ништа ничије нисмо отели ни заузели, огорчено прича једна од повратница (која не жели да јој помињемо име) у книнско приградско насеље у којем иако је само пар километара удаљено од центра града пута немају, а расвета је тек недавно стигла.

Исти став имају и они који живе у поменутим селима, а та веза коју су у срећнија времена имали са градом одавно је, кажу, пукла попут најтање нити.
- Док се они тамо размећу неким милонима, народ јадни нема ни за крув. Бориш се само да преживиш, а ни то ти не дају. Мени су укинули помоћ за издржавање од 500 куна, некима видим смањили или укинули социјалну помоћ, али зато рачуни редовно стижу. Па од чега живети цели месец а камоли рачуне плаћати? Није ме ни брига, нека искључе струју, бар нећу ни гледати ни слушати свакакве глупости, па кад умрем нека ме они сахрањују, каже немоћно Драгиња Р.

СРПСКА СЕЛА СЕ ГАСЕ

И њен први комшија, иако петнестак година млађи и још увек способан за рад, каже да је на делу намера да се живот у селима потпуно угаси, стављајући акценат на она са српским предзнаком.
- Нормално да мислим како се ради на томе да се српска села потпуно угуше. Зашто? Па зато што су нам ускраћени и најосновнији услови за живот. Зато што нас све више окружују приватна ловишта, на основу којих неко узима силне паре, а ми у време лова имамо ограничено кретање по кршу. Плаћамо пашарину за стоку, јер се крећемо по државној имовини, а други нико то не плаћа. Шума се све више шири и око нас ствара непроходни обруч и идеално скровиште свих врста дивљих животиња. Штету нам праве дивље свиње, лисице, чагљеви, вукови, а на надокнаду за исту или немамо право или предуго чекамо. Суво дрво не смемо отпилати ни за новац, а то се бар одувек могло. Неко овде диктира правила знајући да по њима нећемо дуго издржати да играмо, каже. И он не жели да му име јавно помињемо, јер и без тога каже, већ има довољно проблема.

Сваки други, или прецизније готово сваки од становника книнских села, у којима живи већински или стопроцентно српско становништво, на поменуте теме увек ће дати одговор сличан једном од написаних. Највећи проблем је пак, што нико од њих не може, због страха о томе и јавно говорити, сматрајући како је такво експонирање равно „прсту у око“ неистомишљеницима. Све је мање и оних одважних који су спремни заступати њихове интересе. Јасно је докле се тако може догурати, па се чини да су само набрајањем иза затворених врата достигли свој максимум. У међувремену, остаје им да слушају шта су све у протеклом рату били, шта све јесу и на шта су спремни, да се помире са тим и још ниже спусте главу, чекајући крај приче о томе где ће на крају завршити поклоњена книнска застава, копија која је вреднија од људи, града и живота.

Аутор: Васка Радуловић
Лист Извор бр. 105
26.11.2014.