Жегар: Мала школа великог срца - www.zlocininadsrbima.com

29. април 2015.


Жегар: Мала школа великог срца


Много пута изговорена реченица „све што се дели је мање, само љубав када се дели је већа“ свој прави облик поприма тек када се нађете у ситуацији где свака изговорена реч стоји на месту, и све што заправо треба да значи покажу вам они којима је не само пука дефиниција већ свакодневни начин живота. Управо такав осећај испуниће сваки делић тела ономе ко бар једном, случајно или намерно, сврати у подручну школу Основне школе „Обровац“ у Жегару.

            У јужном делу Хрватске, подно планине Велебит, недалеко од извора реке Зрмање, ушушкано у некада богатом жегарском пољу смештено је насеље Жегар. На путу који води ка оближњем граду Обровцу или мало даље ка Задру, кривудавом цестом украшеном оазом моћне природе и зеленила, савршено место за бег од градске ужурбаности, тај поменути Жегар није само идилично сеоце са потенцијалом за миран живот, већ бајковити расадник истинских, али занемарених људских вредности. Кроз крајолик препун остатака прошлости, порушених кућа које упорно сведоче о траговима бројности некадашњег становништва, одзвањају тек весели гласови, попут цвркута највеселијих весника пролећа и све сивило датог тренутка разбијају попут зрака најјачег сунца.

У другачијим околностима, и поређењу са другим крајевима, прича о једној малој сеоској школи не би била тема са посебним разлозима, а све наведено вероватно би се убрајало под оквире уобичајног. Уз чињеницу да су сеоске школе, бар када се ради о већем делу Далмације, већ увелико објекти из прошлости, запуштени, заборављени и често коришћени у неке сасвим друге сврхе, постојање једног оваквог привилегија је којој треба посветити и времена и простора.

Освртом у назад, треба рећи да је до 1995. године, свако село, па и оно најмање од неколико десетина становника, имало зграду подручне школе бар до четвртог разреда.  У Жегару је тако, сада већ давне 1989. године, сазидана садашња школска установа, јер је стара школа постала премала за тадашњи превелики број ђака. По причама домаћег становништва, у осмогодишњој школи тада је седело око 800 ђака, уз додатне три школе до четвртог разреда. О тачном броју школараца из тог доба могуће је тек нагађати, но зато је садашњу ситуацију у много чему једноставније одредити. И ту се прича враћа на почетак.

Подручна школа“Жегар“ која припада Основној школи „Обровац“ у истоименом граду, данас броји тек девет ђака у четири разреда.  Једна учитељица за први и трећи разред, друга за други и четврти, и један вероучитељ православног веронаука, довољни су за потребе једне овакве заједнице. На половини радног дана, иза веселих врата украшених речима добродошлице, учитељицу Ану Пилиповић

прекидамо у паралелном часу. Док прваке Јовану и Дејана учи првим словима и вежба тек склопљене реченице, Марко и Огњен већ подижу руке у вис чекајући слободан тренутак да поставе питања везана за градиво трећег разреда. Четири клупе за четири ђака, две табле за два школска рада, призори су који се, бар у овим крајевима, више не срећу тако често. Са осмехом на лицу, брижно се осврћући на свакога од њих, учитељица одваја пар тренутака дра-гоценог времена, у жељи да задовољи радозналост оних које знатижеља ту доводи.

- Ми смо један мали тим, и све што је другима можда необично, нама је нормално и свакодневно. Функционишемо по систему у којем су некада радиле све сеоске школе. Учионицу, таблу и градиво делимо на пола, али све остало умножавамо заједничким радом и љубављу. Искрено, није увек баш тако једноставно, сама чињеница да један школски сат делимо на пола, значи да је сваки разред истовремено ускраћен за двадесетак минута, али другог начина немамо. Док првачићима треба мало више пажње и рада, јер су тек на почетку, два ученика трећег разреда су самосталнији, и изузев ситуација када учимо ново градиво они углавном вежбају сами. Најбитније је да се добро слажу, то су све дивна и васпитана деца, и заиста је задовољство радити са њима, препуна речи хвале за своје ученике, каже Ана.

 

 

 

НЕ ЗНАЈУ ДА СЕ ДЕЛЕ

Да је дисциплина неопходна и неизоставна и сами су научили. Без много приче, испуњавајући оно што се од њих тражи, навикли су на тимски рад. У жељи да узврате љубав и пажњу свакодневно се надмећу знањем, а креативност и труд виде се на сваком делићу учионице која је овој деци попут другог дома.

- Ми нашу учитељицу не би никада мењали, добра је према свима нама, мало строга, али нас свему учи и има времена за све. Не смета нам што смо у истом простору са првацима, свако учи своје, а чим зазвони за велики одмор опет се сви заједно играмо, одаје нам Огњен Лазаревић форумулу сложног разреда.

Управо то је оно што најједноставније, али и најбоље осликава атмосферу у читавој школи. Свих деветоро малишана групица су која не зна за поделе. Они заједно одрастају, заједно проводе сваки слободан тренутак, заједно деле ужину, часове физичког, велике одморе у школском дворишту, заједно осмишљавају приредбе, изложбе и школске наступе. Тек неколико корака даље, низ ходник препун дечјих радова, у другој учионици седи петорка са подједнаком енергијом. Најстарији, усамљен у четвртом разреду, Александар Зелић, ниже последње петице пред одлазак у виши разред у Обровац. Нимало се, каже, не радује том одласку, навикао је на овакву атмосферу, на друштво које познаје од малена и са којим је провео протекле четири године. Преосталих четворо ученика другог разреда, међу којима је и Александров рођени брат, још не дели његове бриге.

- Није то ништа чудно. Ова деца су навикла једна на друге и нормално је да ће им растанак због тога још теже пасти. Ова школа је њихова друга кућа, њихово уточиште и бег од не тако лепе стварности. Сви они су путници, долазе из околних заселака где је деце или јако мало, или их уопште нема.

Имала сам прилику да обиђем њихове породице, и знам да углавном живе у јако тешким и оскудним условима. Родитељи су им углавном незапослени, живе од социјалне помоћи, а деца све те недостатке виде и осећају. Зато се, поред обавезног наставног програма, трудимо да што више радимо са њима, да им улепшамо сваки тренутак који овде проведу, и зато су ова деца у много чему другачија од других. Они имају мало, али дају пуно, они цене сваки осмех, сваку лепу реч, максимално се труде да у свему дају свој допринос, и ми се заиста поносимо што су такви, знајући да ће где год да их живот одведе, једнога дана постати добри, вредни и поштени људи који знају да цене праве вредности, поносно каже учитељица Маријана Пејчиновић.

 

 

 

НАСТАВА ПО МОДЕЛУ „Ц“

У подручној школи „Жегар“, ради се по моделу Ц, што значи да ученици поред наставе по редовном плану и програму Министарства просвете Хрватске, имају и неговање културе и језика српске националности. Три часа недељно подељена су на наставу из српског језика, музичке и ликовне културе. Уз читање и писање ћирилице, обавезне су и народне песме и игре буковачког краја из кога потичу, сакупљање традиционалних предмета и ношњи, везаних за завичај, које су недавно и изложили у ходнику своје школе, како би свима који сврате на најбољи начин дочарали лепоту и богатство које поседују. Заједничким залагањем труде се обогатити садржај у скромним условима. Од лошег стања у којем се школа по њиховом доласку налазила, разбијених прозора, без прикључка за воду и без кухиње, успели су створити мали рај у којем данас заједно деле тренутке радости.

- Нас троје учитеља смо релативно скоро дошли у Жегар, али смо од тада, на различите начине тражили помоћ како би овој деци пружили све што им је потребно за нормално образовање. Од црквене Општине Трст добили смо један пројектор и два компјутера, из организације „Срби за Србе“ у три наврата донирали су деци школски прибор уз материјалну помоћ њиховим породицама, а ту су и појединци и организације који повремено помажу у ситним стварима које су нам неопходне. У плану нам је да у скорије време оспособимо једну малу библиотеку, где ће деца моћи наћи неке занимљиве наслове у складу са њиховим узрастом. Битно нам је да ова деца имају образовање као њихови вршњаци у већим срединама, али још важније да знају шта су, ко су и да се тако са поносом представљају. Када смо већ код тога, онда морам да вам се похвалим како смо ми и једина школа у Далмацији која је ове године обележила Св. Саву као школску славу у својој школи, богатим програмом како то и доликује, каже вероучитељ Слађан Тубић, јереј обровачке Епархије.

А да је све написано тачно и непретенциозно показали су нам сами ђаци. Од момента када су вероучитеља са врата поздравили молитвом за почетак часа, до одласка у комби који их је чекао за превоз кућама, машући топло и искрено, са осмехом који само чиста срца умеју даровати, и радошћу која се на жалост, све теже препознаје под тежином наметнутих и искривљених вредности.      

 

                                                                                   

Васка Радуловић
Извор бр. 116
29.4.2015.





Оцените нам овај чланак:





Посећено је: 2357  пута
Број гласова: 45






Прочитајте још текстова од истог аутора:

Православна Далмација: Јединство и саборност најважније компоненте Богословије
Објављено: 22. februar 2016.     Има 1152 прегледа и 0 гласова.

21. годишњица оживљавања "Олује" у Книну
Објављено: 22. avgust 2016.     Има 1221 прегледа и 10 гласова.

Северна Далмација: Кише изазвале поплаве, помутиле изворе, потoпиле подруме
Објављено: 2. novembar 2015.     Има 1253 прегледа и 0 гласова.

Олујни дани у Книну још трају
Објављено: 2. septembar 2015.     Има 1361 прегледа и 5 гласова.

Четири века Православног училишта и долазак српског патријарха у Далмацију
Објављено: 3. septembar 2015.     Има 1368 прегледа и 0 гласова.




















Skip Navigation Links