Жена држи три ћошка куће, а мушкарац само један. Ту стару изреку потврђују и чланице Удружења „Теа“ које се у бјелобрдском Дому културе окупљају сваке среде. Ту уз дружење, разговор и песму проводе време израђујући златовез, штрикају, везу, хеклају све у намери да очувају обичаје и традицију свог села и да свој и живот својих сумештана оплемене и учине лепшим.
- Излазимо на сајмове ту на подручју наше општине, а идемо и у суседство, у Барању и по нашим селима где се сваке године одржавају сајмови ручних радова, старих обичаја и заната. Ту имамо прилику да покажемо наше радове, а све што израдимо чувамо за нашу децу јер хвала Богу све имамо унучад, каже једна од чланица удружења Богданка Богдановић.

Удружење је пре десетак година основала њихова сумештанка Нада Добринић и водила га све до смрти када је на чело ове женске дружине дошао Горан Вучковић. Сврху удружења његове чланице виделе су управо у оживљавању неких ишчезлих обичаја и заната па су већ на почетку свог деловања радиле на обнављању израде традиционалне ношње жена овог краја. Везле су прслуке и помагале свом Културно-уметничком друштву да употпуни изглед својих ношњи потребних за наступе.
- Радиле смо и златовез што је наш традиционални занат. Имали смо нешто старих ношњи које смо мало хтели да обновимо, а везли смо им и кецеље и прслуке, објашњава Богданка.

Највештија у златовезу је Љубица Мачкарић која своје знање радо преноси на млађе чланице удружења.
- Већином ирађујемо слике, златовезом украшавамо флаше, израђујемо брошеве, а направила сам и једну џегу онако, за своју душу. Џега је капа коју су некада носиле младе на венчањима, објашњава.

- 2012. године Српско културно-уметничко друштво Јован Јовановић Змај гостовало је у Истри на позив Заједнице Срба из Истре која је тада прослављала Дане Срба па смо и ми гостовале заједно са СКУД-ом. Излагале смо наше ручне радове и јако смо лепо примљене, каже Бојка Нешић.

Током боравка у Истри наишле су на одличан пријем како својих домаћина, тако и локалног становништва и туриста јер у Истри техника израде златовеза није толико позната. Сем тога ове симпатичне жене веште су и у припремању традиционалних јела па готово да и нема приредбе на којој се учесници не почасте специјалитетима из њиховог богатог кулинарског репертоара.
- Прошле године учествовале смо на нашем обичају пударења у Бијелом Брду. Направиле смо један старински кутак, односно кухињу, а сличну манифестацију направиле смо и на Доброј води у Вуковару тако да би сем што израђујемо ручне радове наше деловање прошириле и на припремање традиционалних јела. Због прописа који забрањују продају наших производа принуђене смо да их поклањамо, али то нам неће бити тешко и радићемо тако докле год будемо могле, прича Бојка Нешић.

Главни финансијер њиховог рада је општина Ердут, а за многе ствари сналазе се и саме. У Бијелом Брду општина им је купила једну кућу у којој ће ускоро прославити десету годишњицу постојања. Обележиће је разним дешавањима; изложбама, књижевним вечерима и сл. У међувремену наставиће да се друже где и до сада.
- Радимо, причамо о својим кућним пословима, о деци, о радовима у пољу и тако, описује њихово дружење Мирјана Љубојевић, а Бојка Нешић додаје.

- Одемо мало од куће, разменимо информације, рецепте, приче, појадамо се једне другима. Буде ту свега.

У време када људи трбухом за крухом беже у градове заборављајући да човек на селу не може остати гладан ове вредне жене показују да и на селу човек може имати садржајан живот који је ту много богатији, опуштенији и срећнији од оног градског прекривеног лажним бљештавилом.

Често потцењен, српски сељак у одсудним временима био је пресудан фактор опстанка и очувања целог народа јер је управо у тешке дане знао да је култура једини гарант његовог опстанка. Јачи од било какве силе, војске и политике.                      

Славко Бубало
Извор бр. 111
18.2.2015