Амерички председнички избори у свим земљама света одувек су готово једнако као и избори који су се одржавали на домаћем терену, ако не и више, привлачили пажњу не само политичара него и обичног народа. Није то никакво чудо јер Американци од свега знају да направе шоу програм, забаву за широке народне масе, циркус.

Тривијализовање политике и занимање за споредне ствари које су везане за приватни живот председничких кандидата дошле су до изражаја још 1981. године када је 40. амерички председник постао Роналд Реган, трећеразредна глумачка звезда такозваних "Б" филмова. Чињеница да председник може да постане било ко одразила се и на квалитет председничких кандидата. И онда је, као и данас свет захватила паника. Многи су прорицали како ће доћи до 3. светског рата, али америчка политика упркос катастрофичних предвиђања није се битније променила.

Између ере Регана који је био председник у два мандата па до Трампа који је управо изабран светом су дрмали Џорџ Буш Старији, Бил Клинтон, Џорџ Буш Млађи и напослетку Барак Обама. Сви они Америку су видели као светску силу која има своје интересе на свакој тачки кугле земаљске. Иако је географија за просечног Американца шпанско село своју демократију сматрају неупитном и напредном толико да је треба извозити и утеривати чак и силом, односно бомбама.

Иако су, као што сам већ рекао, све претходне председничке кампање у Америци имале великог одјека у целом свету ниједна не може да се пореди са овом последњом након које је Доналд Трамп изашао као победник над фаворизованом кандидаткињом демократа Хилари Клинтон. Ни један ранији амерички председнички кандидат није био изложен толиком медијском притиску каквом је био изложен Трамп. Називан је фашистом, расистом, сексистом, хомофобом, хватали су се за сваку његову реч, а стопостотну подршку није имао чак ни у редовима властите Републиканске странке. Томе је допринео и сам највише због недостатка такозване политичке коректности, која је, како се на крају испоставило, дојадила и самим Американцима.

По питању медијског оцрњивања Доналда Трампа, Хрватска се није много разликовала од остатка света. У водећим медијима преовладавали су углавном негативни текстови и коментари. Прогнозирана је победа Клинтонове, а и након њеног пораза нетрпељивост према Трампу потрајала је још неко време. "Ово су два најближа сурадника новог предсједника САД-а. С једне стране расист и екстремни фашист, а с друге за многе препристојни традиционалист", "Свијет пред тектонским промјенама", "Побједа Трампа је тријумф популизма" су само неки од наслова. Ређају се исповести жена које је Трамп ојадио. "Трамп је навалио на мене у авиону, зграбио ме за груди, пипао... Руке су му биле посвуда, био је као хоботница!", преноси Јутарњи лист.

Са друге стране Дунава, у Србији, дијаметрално супротно расположење. Медији су се просто утркивали у изношењу разних "истина" о томе шта је Трамп рекао и на сваки начин покушавали да га повежу са Србима и православљем. "Ватикан и запад у чуду: Трамп код православног свештеника!", "Доналд Трамп се извинио Србији због бомбардовања", неки су од најкарактеристичнијих наслова. После његове победе у Србији је завладала права еуфорија. "Срби донели победу Трампу", "Трампе Србине", , "Православац ће водити финансије америке!?", "Хрвати и Албанци у страху: Вучићев пријатељ постаје државни тужилац САД".

Убеђеност да ће Трамп променити однос Америке према Србији је заправо невероватна. У општу поплаву дивљења упрегнути су чак и чувени Тарабићи. "Доћи ће риђи човек", наслов је који је освануо у српском издању 24 сата у коме се тврди да су Тарабићи све већ давно предсказали и да ће риђи човек, односно Трамп свету па и Србији донети благостање.

У антитрамповском расположењу ни Хрвати нису много издржали па је у Јутарњем листу освануо наслов "Мој пријатељ Доналд Трамп" о једином Хрвату који је близак са новим шефом Америке и који се, како пише Јутарњи расплакао кад је чуо за Трампову победу. Ко ће о Трампу објавити што ексклузивнију вест, постала је нова занимација медија у региону.

Ни његова супруга Меланија пореклом Словенка, медијима није ништа мање занимљива. Шта једе, како се облачи, с ким се дружи, где иде. "Меланија Трамп плагирала говор Мишел Обаме" писали су пре избора не би ли преко ње дискредитовали њеног супруга, али након његове победе прича се мења па новинари пишу репортаже из њеног родног места Севнице у Словенији. "По њој су већ назвали колач од јагода, бенд је написао песму, а у школи ће добити музеј" и "Прва дама Америке данас је тако лијепа захваљујући и познатом хрватском хирургу", пише Јутарњи.

Ни Срби не заостају. "Меланији Трамп стигле ципеле из Бањалуке, ракија одузета на царини", преноси Блиц, "Омиљена креаторка прве даме Америке је Српкиња".

И тако, иако још није ни засео на место председника Америке свет, а посебно регион западног Балкана, се упорно забавља тиме какве је све аутомобиле Трамп возио и са којим је све женама током живота био. Светски државници се наводно утркују у томе ко ће бити први који ће се с њим сусрести, а аналитичари се баве предвиђањима у ком правцу ће Америка даље ићи, да ли ће се више бавити собом или другима и какав ће тим саставити њен нови председник.

Трамповање Америке и остатка света вероватно ће бити настављено све до 20. јануара када Трамп од Барака Обаме треба и формално да преузме управљање белом кућом и овалним кабинетом. Обама је, мало је то рећи, разочарао и Американце и цео свет. Пре њега политички дисиденти бежали су у Америку, а сада беже у Русију која је од Америке преузела улогу светионика демократије. Америка је данас та која ограничава и контролише слободу правдајући се наводном угроженошћу тероризмом. Русија под Путином постаје нада човечанства, чувар традиционалних вредности, хришћанства. Чак и папа Фрањо каже: "Само Путин и Русија могу да спасу свет".

Хоће ли се Америка под Доналдом Трампом променити на боље, остати иста или постати гора? Одговор на то питање нећемо дуго морати да чекамо. У међувремену било би нам боље да гледамо шта раде наши политичари који за разлику од Трампа на позицију долазе голи ко црквени мишеви, а са позиције одлазе добро поткожени и материјално обезбеђени. Властито двориште требало би да нам буде важније, а за Америку, као и увек, има ко да брине.

Славко Бубало
Извор бр. 155.
23.11.2016.