1992. година
У Њујорку, на заседању Савета Безбедности УН изгласана је резолуција бр. 757, према којој су тек формираној Савезној Републици Југославији (Србија и Црна Гора) уведене санкције, односно забрана свим чланицама да комуницирају или пак остварују трговинску (саобраћајну) размену. Ово се посебно односило на наше суседе.
Скупштина ОУН
Против тих санкција тог 30. маја глас су подигли делегати Румуније и Зимбабвеа. Остали који нису били уздржани, а много их беше, сви су по диктату англо-саксонских каубоја гласали ЗА увођење казнених мера против званичног Београда, који је окривљен за сва лоша дешавања бившег југославенског простора, почевши од разбијања федерације и наоружавања, преко ратова и разарања, па до прогона, масовних убистава и сл..
Ситуаиција на Балкану је заиста тада почела да бива застрашујућа... Али, прави кривци су били далеко од нашег поднебља. Заправо, процес разбијања Југославије је осмишљен годинама, ако не и деценијама раније, јер је најбројнији народ "Од Вардара па до Триглава" били управо Срби, са преко 45% учешћа у укупном становништву. Чак и катастарски гледано Срби су имали највише земље у свом поседу. Словеначки, хрватски и муслимански лидери су били просто речено "пијуни у туђој партији шаха".
Реган и Горбачов
Светски моћници су успели да сломе Совјетски Савез убацивањем Горбачова као противтежу Американцима, односно распао се Варшавски пакт који је парирао НАТО савезу. Југославија је била негде између... једина европска (континентална) земља која је створила и водила Покрет несврстаних. Вашингтон је желео моћ, а Москва је пливала у мору проблема, где је 'капетан' Борис Јељцин насукао брод на "пусто острво".
Током деведесетих година, Србија и Црна Гора су највећим делом биле управо под санкцијама, јер су носили терет за шта нису једни криви, или пак је њихова кривица најмања.
Јељцин и Милошевић
С друге стране, остале бивше југославнеске републике тј. народи нису кажњавани, ни изблиза као Србија... они су представљени као жртве. Филовање лажних вести које су послате у светске медије је било нешто сасвим уобичајено код њих, јер циљ оправдава средство. Никада ниједан ТВ прилог није послат из Београда, само Љубљана, Загреб, Сарајево, касније Тирана.
Није се ни могло очекивати другачије, јер србомржња није дошла тек онако, већ је резултат столећне индокринације, како Ватикана, тако и Медине. Американци су у Србима гледали "мале Русе", па су тако желели да почисте све што има везе са њима. Главни циљ је био докопати се Кавказа и Сибира, односно сировина: нафта, гас, руде, дрво, вода... све оно што материјално потрошачко друштво вапи.
* * *
Живот у Србији те последње деценије 20. века проузрокован управо санкцијама је био чемеран, ужасан, морбидан, девијантан, дегенеративан... како год то рекли, тешко да може да се у једној реченици, пасусу опише стање психозе страха, немоћи, неимаштине, беде која је проузрокована специјалним системом борбе тј. експеримента уперен против једног слободољубивог народа.
Све оно што су људи навикли да имају у дому, да може и да се лако купи, да се приушти деци на крају крајева, одједном је постало немогуће.
Монетарни систем је почео да се руши још пар месеци раније, пошто су југославенски динари из СР Словеније, СР Хрватске преплавили Србију и Црну Гору... за тај 'папир' су куповане девизе (марке и долари). Ситуација је погоршана, када је слично направљено са СР Македонијом и СР Босном и Херцеговином.
Увођењем санкција СиЦГ хиперинфлација почиње да дивља, прво на месечном нивоу, па на недељном, а на крају и дневном и то по неколико пута. Редови за бензин и основне животне намирнице (хлеб, млеко, месо, уље, јаја...) постали су део суморне свакодневнице.
"Хлеба, без игара"
Добро плаћени послови су били: дилери девиза, продавци бензина, гатаре и сл. Нико ту није био срећан... ни они који не раде, а ни они који раде. Читаво друштво је било препутшено само себи.
У државном сектору су плате биле невероватно мале... додуше и рачуни за комуналије, струју, воду су биле трагикомични. Многи младићи и мушкарци средњих година су слати на "војну вежбу". Прогнани прекодрински Срби су преплавили углавном урбана насеља у Црној Гори и Србији. Нико не бежи од добра, већ само од зла. Њима су пак склепани посебни избеглички центри који су опстајали деценијама.
На телевизијама се та криза није могла баш осетити, они су углавном трудили се да вештим манипулацијама то сакрију или пак минимализују. Али, медијски простор су добили ликови са сумњивим моралним квалитетима и још мутније прошлости, (квази)певачице и улични криминалци. Управо ти улични криминалци су постали посебна класа у друштву, неко ко је изигравао мале богове.
Аркан и Цеца
Иако би се сва та кривица могла свалити на странце који нам и дан данас држе лекције о "демократији", "људским правима и слободама"... бојим се да је мноштво проблема могло да се избегне рационалном политиком вођења државе.
На санкције свакако нисмо могли да утичемо, јер Запад није мрзео Слободана Милошевића, тадашњег председника Републике Србије, касније СР Југославије, већ Србе. Самом Милошевићу те санкције нису нашкодиле, ни њему ни његовој породици. Док је он своју децу љубоморно чувао у престоници, туђа деца су плакала за својим очевима или су пак родитељи оплакивали своју децу.
Најава тужних година
Када је потписан Дејтонски неспоразум крајем 1995. Милошевића су западни политичари називали "фактором мира и стабилности", да би само три-четири године касније прозван 'Балканским касапином'. Запад воли митове.
Како године све више пролазе, мени се некако у глави мота чињеница да је Милошевић за НАТО пакт одрадио гомилу прљавих послова: сабио је највећи део Срба у границе авнојевске Србије, а саме Србе је добрано осиромашио и припремио погодан терен за његове политичке наследнике у виду ДОС-а који су водили: Зоран Ђинђић, Владан Батић, Војислав Коштуница, Весна Пешић, Драгољуб Мићуновић, Горан Свилановић, Ненад Чанак, Жарко Кораћ, Небојша Човић и др.
Хвала вам што смо вас зафркнули
Да није било рата и санкција, тешко да би "Злоболеон Једнопарта" остварио и петину ових планова, режираних у Вашингтону и Лондону.
Написа: Чуле
30.05.2022.