Форсираним помирењем до нових сукоба - www.zlocininadsrbima.com

24. јул 2015.


Форсираним помирењем до нових сукоба


Након свих ратова, након све проливене крви и наталожене мржње зараћене стране на разне начине дођу до мира. Живот се поново нормализује, успостављају се раскинуте везе, обнављају стара пријатељства, успостављају нова или се забетонирају старе мржње. Мислим да не треба посебно да истичем колико је важно да се људи међу собом барем формално измире како би могли да наставе са животом и граде неку нову, заје-дничку будућност. Помирење је најбоље ако иницијатива за њега дође од оних који су до јуче једни друге гледали преко нишана, а ако се оно форсира са стране то зна да буде врло неискрено и не може да буде гарант некаквих нормалних будућих односа међу бившим непријатељима. Помирење треба градити полако, ситним корацима, гестама и препустити га обичним људима, народу.

Пратећи сву ову ујдурму око Сребренице, најпре око резолуције, а затим и око посете српског премијера меморијалном центру у Поточарима као и понашање неких од држава у свему томе, нарочито Британије, долазим до закључка да је њима више стало до тога да до помирења никада не дође. Брига коју Енглези показују за Балкан је заиста чудна и ако човек пажљиво прати шта се догађа онда дође до закључка да, народски речено, кера не лаје због села, него због себе.

Узмимо за пример њихово петљање у статус Косова и Метохије и њихово настојање да се Срби добровољно одрекну дела територије коју сматрају својом националном колевком. Не знам, колико се вас сећа приче о Фолкландским острвима над којима право на суверенитет полажу Аргентина и Велика Британија и рата који је због аргентинске инвазије на ова острва вођен од 19. марта до 14. јуна 1982. године. Фолкландска острва налазе се у јужном делу Атлантског океана 400 километара удаљена од аргентинске обале и миљама, тачније 12.700 км, далеко од Велике Британије која их сматра својим колонијалним поседом, али то Британце није спречило да војним путем поврате свој суверенитет над њима.

Није ми намера да спорим право Велике Британије на ова острва, али знате, питам се је ли баш природно да она припадају неком ко је од њих удаљен хиљадама миља. Како год, Велика Британија подигла је силу од 27.000 војника и 100 ратних бродова и веома брзо добила овај кратки рат у коме је погинуло 649 аргентинских, 255 британских војника и троје цивила са острва која данас имају око 3.000 становника и 1.200 британских војника.

Познаваоци верују да је Маргарет Тачер, која је на Фолкланде и послала војску, пре рата била спремна да са Аргентином преговара о томе да јој острва врати слично као што је то урадила са Хонг Конгом који је враћен Кини. Међутим, данашњи премијер Велике Британије, Дејвид Камерон једном приликом је рекао да би они (Британци) „Волели са Аргентинцима да преговарају о свему сем о суверенитету. Суверенитет није за трговину“.

Подржавам, суверенитет није за трговину и мислим да је Камерон у праву, али испада да суверенитетом не сме да се тргује једино ако се ради о његовој држави. Када су Косово и Метохија у питању ситуација је много другачија. Велика Британија је једна од многих држава које на Србију врше притисак да део територија који јој је силом одузет сада и добровољно, потписом преда у руке онима којима оно по међународном праву не припада.

Није ми познато колико Велика Британија на Фолкландима има манастира, цркава и колико је њихова историја повезана са тим острвима, али верујем да то није ни мрву од онога колико је историја Срба повезана са Косовом, па опет, они од Србије траже да га се одрекне или да тргује својим суверенитетом над њим у замену за пријем у ЕУ. Лицемерно, зар не?

Што се тиче резолуције о Сребреници, не бих се упуштао у то да ли је или није реч о геноциду, у сваком случају, оно што се тамо догодило никоме није пријатно, ни оном ко је тамо био жртва ни онима у чије име су те жртве побијене. Међутим, заиста је, у најмању руку чудно, да се земља која је по целом свету имала и још увек има бројне колоније толико трси да у „сврху помирења“ протури у Савет безбедности УН-а резолуцију о „геноциду у Сребреници“. Земља која, према истраживању свог држављанина Стјуарта Лејкока,  објављеном пре три године у књизи „Све земље које смо икада напали, и оних неколико које никада нисмо“, није ратовала само са 22 државе у свету и у свим тим ратовима проузроковала милионе жртава и највероватније починила низ геноцида сада има потребу да расправља о тој теми. Хм...

Док неки у Србији руски вето на ову резолуцију сматрају победом, а они други поразом Србије извесно је да сва та ујдурма није помогла ни једној жртви нити је допринела помирењу два народа. Све је само погоршало и онако лоше односе. Постоји пресуда Међународног суда правде и доношење резолуције ништа конструктивно не би допринело да се ствари поправе исто као што то не може ни њено одбијање. Нисам баш уверен да ће забрана порицања геноцида имати икакав утицај да се то не чини. Није ли најбољи доказ за то Јасеновац који је синоним за геноцид над Србима, Ромима и Јеврејима у Хрватској. Број оних који то поричу прогресивно расте.

Како се приближи, свака комеморација у Поточарима бива политизована и тако ће највероватније бити све док се други у то буду мешали. До помирења је могуће доћи, али и за рат и за мир потребне су две стране и потребно је да се оне саме о томе договоре. Мешање са стране ствари може само да погорша јер ако помирење зависи од снаге и утицаја разних ментора онда то и није помирење јер мржња и даље наставља да тиња. Треба се сетити и тога да су бивши председници Србије и Хрватске, Тадић и Јосиповић пре више година учинили тај гест, осудили злочине у Вуковару и Паулин Двору, упутили међусобна извињења. Да ли је због тога икоме лакше? Да ли се ишта ишта променило? У каквом су данас стању односи две државе, бољем или још горем? Сећате се, и један и други су тада говорили да их на то нико није натерао. Ако није, зашто би то уопште помињали? Тадићу су на Овчари људи којима се у име Срба извињавао окренули леђа и молили круницу. Дакле, извињење нису прихватили. Слично, али и много бруталније и горе догодило се и на комеморацији у Поточарима када је нападнут српски премијер.

О томе шта је то признање и шта је то опраштање људи се вековима споре. Док једни мисле да је људски опростити, други мисле да је то слабост. Док једни мисле да је врлина признати и извинити се за злочин који је неко починио у име његовог народа, други мисле да је то издаја. Сви памте чувену реченицу покојног српског патријарха Германа у Јасеновцу „Да праштамо морамо јер смо хришћани, а да заборавимо не можемо јер смо људи“. Међутим, амерички свештеник, друштвени реформатор и говорник Хенри Вард Бичер знао је рећи како је изрека слична тој само, други начин да кажете ‘не могу опростити’. Покојни амерички председник Кенеди био је много прагматичнији па је говорио: “Опростите непријатељима, али им не заборављајте имена”, док је Махатма Ганди тврдио да „слаби не могу опростити и да је опраштање одлика великих“.

Не треба изоставити ни ону Христову, „Опрости им Оче јер не знају шта раде“.

 

 

 

Славко Бубало
Извор бр. 122
22.7.2015.









Оцените нам овај чланак:





Посећено је: 1616  пута
Број гласова: 5






Прочитајте још текстова од истог аутора:

Интервју са Милошем Ковићем: Наша историја је наш ресурс
Објављено: 11. novembar 2016.     Има 1275 прегледа и 0 гласова.

Изнуђене осуде више никога не импресионирају
Објављено: 6. maj 2016.     Има 1288 прегледа и 10 гласова.

Провокација усташким симболима
Објављено: 26. novembar 2015.     Има 1297 прегледа и 0 гласова.

Случај Месић: Меморија треба само ако лажете
Објављено: 8. februar 2017.     Има 1299 прегледа и 10 гласова.

Случај Хасанбеговић: Од извесне прошлости до неизвесне будућности
Објављено: 22. februar 2016.     Има 1300 прегледа и 5 гласова.




















Skip Navigation Links