Питања каквих ће бити све више - www.zlocininadsrbima.com

17. октобар 2014.


Питања каквих ће бити све више


Две изјаве о којима смо протеклих месец дана могли да читамо и слушамо дубоко су протресле хрватску јавност и од стране неких кругова жестоко су осуђене, а богами било је и политичких па и других последица. Да подсетим, најпре је један од саветника председника Јосиповића, Дејан Јовић, у часопису „Политичка мисао“ објавио коментар под насловом „Само у митовима сваки народ жели државу. У стварности – не“, а нешто касније помоћник министра бранитеља Бојан Главашевић се на округлом столу у Вуковару о правима цивилних жртава рата запитао како то да они који су изгубили рат и не остварују никаква права, мисливши при том на Србе у Хрватској који су се борили на страни РСК, немају ПТСП.

Овај први, Јовић, поменути текст је објавио осврћући се на управо одржан референдум о осамостаљењу Шкотске који је оценио као потпуно демократски јер су и једна и друга страна имале једнак третман, односно могли су слободно да агитују ЗА или ПРОТИВ осамостаљења. Јовић је устврдио, како и сам наслов његовог текста каже, да народи нужно не желе увек стварање својих самосталних држава и да је то само мит који су измислили националисти или суверенисти, како их је назвао, који полазе од „аксиоматског“ закључка да је стварање независне државе неупитна и трајна жеља свих народа.

Како би појачао оно што је устврдио поменуо је и референдум о отцепљењу Квебека из Канаде 1995. Та два примера, каже Јовић, темељито су нарушла националистичку интерпретацију државе и показали да има нација које су својом вољом и у пуној слободи одлучиле да остану у већој и моћнијој заједничкој држави, односно да има нација које једноставно не желе своју државу. (На крају крајева зар учлањење у ЕУ не показује да и Хрватска ипак не воли да буде сама?) У исто време Јовић је устврдио и то да су референдуми о самосталности бивших југословенских република (сем црногорског из 2006.) били недемократски, односно да нису били либерални.

„Можда су били „демократични“ ако се под „демократијом“ подразумева само утврђи-вање кога има више, а кога мање. Но, либерални сасвим сигурно нису били – јер није било довољно слободе да би свако без оправданог страха од драстичних последица могао рећи тачно оно што мисли. На једној страни били су они који су сепаратизам унапред и без икакве потребе за објашњењем прогласили недопустивом опцијом и „издајом“. На другој страни, они који су кренули путем отцепљења, и који су прогласили оне друге – који су заговарали опстанак заједничке државе – „агресорима“ (ако се радило о припадницима неког другог народа) или „издајницима“ (у случају да се радило о припадницима истог народа). У неким случајевима, другу страну се готово уопште није могло ни видети ни чути, као да не постоји“ – рекао је Јовић.

Заиста не видим да је Јовић у овој анализи било где погрешио јер се и сам сећам да је код мојих сународњака сваки помен конфедерације која је на почетку помињана, а камоли отцепљења Хрватске из Југославије, дочекиван на нож и проглашаван за издају и напад на постојећу државу, односно СФР Југославију. У истом проблему били су и Хрвати који су, ако нису били за самосталност, проглашавани издајницима. Не сећам се да је тадашња хрватска власт одржала и једну једину политичку трибину у селима са српским становништвом и да је покушала да им објасни своје мотиве за осамостаљење државе као и да отклони њихове сумње и страхове да ће у самосталној Хрватској имати проблеме. Не, то се једноставно није догодило. Уместо тога свако је у својим (Срби у својим, Хрвати у својим) селима и градовима организовао митинге и народне скупове на којима су се слушали само аргументи једне стране. Хрватска и Србија су се просто надметале у оптужбама и док су са једне стране Срби у Хрватској нападани као петоколонаши и продужена рука Србије, са друге им је обећавана заштита „свим“ средствима. И једни и други тврдили су да су за мир, али су се сваки њихов ра-зговор и преговори завршавали још жешћом свађом и оптужбама, јер сви су се држали своје истине. До чега је то довело видели смо и доживели касније.

Ако је то проблем рећи данас и ако је Јовић због, по мени, истините констатације, јавно жигосан као великосрбин и отпуштен из Јосиповићевог кабинета, није тешко замислити како је то изгледало у време пре двадесет и четири године. Слично је прошао и Бојан Главашевић (иако још није добио отказ) јер се усудио да у Вуковару, симболу хрватске борбе за независност, постави питање како то да они који су изгубили рат и који немају никакве бенефиције због учешћа у њему немају пост трауматски стрес, односно ПТСП. Па зар то питање није логично? Рат је рат и једнако погађа све људе, делује на све независно од њихове националности. Сем тога и у Србији постоје борачка удружења и организације, али ни тамо ПТСП није толико раширен као у Хрватској. Зашто је постављање оваквих питања увреда и ко је то њима увређен? Зар се већ до сада нисмо уверили да постоје они који злоупотребљавају државну бригу о онима који су се за њу борили?

Колико год да се неки трудили да ућуткају људе који их постављају, оваквих питања ће у будућности, верујем, бити све више јер су дуго била забрањена и под ознаком табуа. Исто тако, њихово постављање по Хрватску неће изазвати никакве штетне последице, али ће барем бити знак да она коначно постаје демократска држава у којој није забрањено мислити, говорити и писати и оно што неком не одговара. Све док се због јавно изговореног мишљења ствара атмосфера линча и док људи због тога добијају отказе од демократије не постоји ни „д“. На крају, први пут се у нечему и слажем са лидером ХДЗ-а Карамарком. Јасно је да је Јосиповић отпустио Јовића само због свог рејтинга. То је показало да и сам није слободан. „Нова праведност“ испоставила се као празна парола јер, да није, творац те пароле побринуо би се да заштити право свог саветника на критичко размишљање.

 

 

Славко Бубало
Извор бр. 102
14.10.2014









Оцените нам овај чланак:





Посећено је: 2015  пута
Број гласова: 10






Прочитајте још текстова од истог аутора:

Интервју са Милошем Ковићем: Наша историја је наш ресурс
Објављено: 11. novembar 2016.     Има 1275 прегледа и 0 гласова.

Изнуђене осуде више никога не импресионирају
Објављено: 6. maj 2016.     Има 1288 прегледа и 10 гласова.

Провокација усташким симболима
Објављено: 26. novembar 2015.     Има 1297 прегледа и 0 гласова.

Случај Месић: Меморија треба само ако лажете
Објављено: 8. februar 2017.     Има 1299 прегледа и 10 гласова.

Случај Хасанбеговић: Од извесне прошлости до неизвесне будућности
Објављено: 22. februar 2016.     Има 1300 прегледа и 5 гласова.




















Skip Navigation Links