Ратни дневник Лазара Адамовића из Боботе - www.zlocininadsrbima.com

29. децембар 2014.


Ратни дневник Лазара Адамовића из Боботе


Читалац Милан Адамовић из Готингена у Немачкој послао је у нашу редакцију писмо следећег садржаја: “Поштовани пријатељи! Лазар Адамовић из Боботе оставио је пет мемоарских записа које је посветио својим унуцима. Ти записи се сада налазе код мене. Читајући их дошао сам до уверења да њихов садржај прелази породичне оквире и да би га требало на неки начин предати јавности. За ову прилику шаљем вам на увид опис доживљаја из Првог светског рата с обзиром на актуелност тематике. Надам се да ће и вама већ на први поглед пасти у очи уникатност описа и да ћете доћи до закључка да би се тим описом могао веома корисно попунити један од следећих бројева Извора. Објављивање описа није везано ни за какве услове осим да се ауторовом тексту не мења смисао. Овај опис аутор је посветио својој унуци Милици Адамовић, по мужу Вучковић. Лазар је рођен 1893. у Боботи, а умро је такође у Боботи 1978. године. С поштовањем Милан Адамовић!“

 


Лазар Адамовић био је мобилисан почетком августа 1914. године у аустро-угарску војску и након два месеца обуке послан у рат против царске Русије на Карпате. Одатле је као припадник Треће босанске регименте преко Пеште пребачен на Руско-пољски фронт и већ четвртог дана 21. новембра био заробљен од стране Руса. Пошто нисмо у могућности да објавимо цео запис објављујемо један његов део који говори о Лазаревом животу у Русији и његовим настојањима да преживи у тој великој земљи у којој је дочекао и Октобарску револуцију. У Русији је остао све до лета 1921. године и све време свог боравка тамо писао је дневник који му је у Марибору одузео командат логора и никада му га није вратио. Све је написао по сећању 1967. године у Боботи.


Уочи октобра 1915. стигне наредба да се концентришемо у Омск ради поласка за Србију. Ту нас се накупило око 3.000 разних Словена. Срба је било око 80 посто, остало су били Чеси, Словаци, Хрвати, међутим германофили који су били на команди у руској војсци уместо да нас упуте на југ Русије и даље у Србију, одвезу нас до града Тјумена и тамо искрцају изговарајући се да треба више да нас се накупи. Ми смо чамили у том логору чак до маја 1916. године, значи шест месеци. Из логора сам се јавио оцу у Америци и он ми пошаље пет долара које никада нисам примио јер су стигли у мају, а ја сам пре тога већ отишао у Одесу.


Како је српска војска напустила Србију, српски официри су у априлу 1916. године отишли у Одесу и организовали 1. српску добровољачку дивизију. Ја сам доспео у 4. пук Прве бригаде, Трећа чета, где сам вежбао и спремао се за борбу.


Концем августа 1916. објави Румунија рат Бугарској. Наша дивизија се одмах укрца на лађе на Дунаву и плови кроз Румунију. Искрцали смо се у Чорна Води и одмах ступили у борбу са Бугарима на Добруџи.
Борбе у Добруџи су трајале до новембра. У тим борбама сам одликован Георгијевским крстом и произведен у чин поднаредника. У новембру Румунија је окупирана од Немаца па смо били принуђени да се повучемо из Румуније опет у Русију, али ја сам у то време већ био у Русији на лечењу јер сам био рањен у главу. Лечен сам у болници у граду Тирасопољу у Украјини.

 

Зиму 1916/17. провео је мој пук у граду Возњесенску и околини, по два до три човека по кућама. Храна нам је била јако лоша, а официри су поступали с нама нечовечно, али трпело се. Почетком фебруара дошла нам је у посету кнегиња Јелена, кћи краља Петра. Ми смо стајали у строју при температури од -20°, воз је био закаснио, ми прозебли почели смо гунђати па чак и гласно викати неке социјалне пароле. У томе дође воз, кнегиња нас је поздравила, али официри нису били са нама задовољни. Од тога доба почела је мржња између нас и њих, а после је мржња постала још већа када је избила прва револуција.
 

Раздор је био све већи и почело је дезертирање нарочито оних који нису били Срби. У мају прими команду над свим добровољачким јединицама генерал Михајло Живковић. У међувремену је наш Добровољачки корпус добио дозволу од Керенскога да може изаћи из Русије за Солун пошто је тамо требао бити отворен нови фронт. Живковић није хтео да иде на Солун са тако деморалисаном војском па је наредио да сваки поједини добровољац даде изјаву хоће ли остати у Корпусу и ићи на Солун или ће остати у Русији. Тако је у јулу од 15.000 људи њих 7.500 иступило из Корпуса и ставило се Русима на располагање.
 

Ја сам са једном групом од 1.000 људи отправљен у логор Дарницу. Ту смо се постројили и чекали команданта логора који је био генерал. Када је видео да међу нама има и каваљера (витезова, прим.ур.) тј. оних који су одликовани руским Георгијевским крстом, рекао је да не може примити под своју команду руске каваљере, него ако хоћете идите на фронт у Руској револуционарној армији, не морате ићу с оружјем у прве редове него будите у позадини и помажите руску војску. Ми пристанемо и од нас се формира 110. инжењерна рабоћа дружина и одмах нас пошаљу на југозападни фронт против Аустро-Немаца.


По војном закону сваки Георгијевски каваљер имао је ренту од 3 рубље и 50 копејки на месец па сам и ја као такав примао исту све до револуције. Нестало цара, нестало и ренте. Наша дружина је помагала руској војсци све до конца фебруара када је руска војска бежала са фронта. Једни су отишли кућама, други се прикључили Лењину, тј. Октобарској револуцији, трећи белим генералима, а ми смо се разбежали по целој Русији.

 

Немачка војска је, видећи празне руске линије, продирала возовима у Русију. Пошто се ми нисмо смели предати немачкој војсци, ми смо такође возовима бежали у унутрашњост Русије, односно у правцу Сибира. У Ростову на Дону задржали смо се неколико дана радећи на пруги. Немачка војска је продирала све дубље у Русију. Ја одем код енглеског конзула и упитам га да ли бих ја са још четири друга могао некако избећи из Русије у Персију или Афганистан или у Енглеску, али он каже да са Енглеском нема везу већ три месеца и да му није пријатеља окружног начелника он би просто гладовао, те ми саветује да одемо код окружног начелника и објаснимо му да смо српски војници који су заостали иза српске војске која је отишла преко Владивостока за Солун па би нам он могао дати упутство и помоћ у храни, јер би Немци могли бити овде за 2-3 дана. Ми одмах одемо код окружног начелника који је имао ранг генерала. Мене самога пусте пред њега. Кажем му да смо нас пет војника случајно заостали иза српске војске, да немамо средстава да наставимо пут за нашима. Он одмах нареди да нам се сваком изда по пар веша, одело и 14 рубаља за пут до Чељабинска.
Ту у Ростову на обали Азовског мора постоје продавнице са печено рибом и крофнама тако да мирише цела околина, а све печено на уљу. Ми одмах купимо по једног печеног шарана од 2-3 киле и цео хлеб и хватамо воз бежећи за Сибир.


За пет дана стигнемо преко царинарнице у Чељабинск где покушавамо преварити и тог окружног начелника, али без успеха. Ту се моја група разделила. Марић, Ратковић и Миловановић хоће у Омск, а Бабовић и ја хоћемо у Тјумен где смо били у логору. Милан Бабовић и ја стигнемо за 2-3 дана у Екатаринбург, али нисмо знали да је тамо већ бољшевичка власт. Узео сам чајник и изашао из вагона по кипућу воду за чај, али видим постројен један вод бољшевика и то све самих гимназијалаца. Заборавио сам да имам Георгијевски крст на прсима. Један бољшевик притрча и рече: „Ево једног Георгијевског каваљера!“ - отрже ми крст са груди и оде. Нисам смео ништа да кажем него да се вратим у вагон. Један руски официр је видео мој случај па је рекао: „Да си протествовао они би те убили, ту су пре три дана побили сву цареву породицу. Ено тамо. Видите ли ону жуту зграду?“


У томе је воз полазио за Тјумен, а тамо је већ била црвена власт. Одмах кренем у заробљенички логор који је био удаљен од града километар-два. Тамо сам стигао преко пашњака и нашао једну дописницу која ми је стигла из Америке. Јављају ми да су ми послали пет долара, али је новац већ био враћен јер ме нису нашли. Мој џеп је скоро празан и морао сам се негде запослити да не гладујем.


Ту у логору постоји стражара са чуварима логора којих је било само четири човека и то Срба. Неки Милан Шепер, полуписмен човек са три војника, док је заробљеника било 3-4 хиљаде људи, већином Румуна. Они су имали кухињу, али је храна била јако лоша, тек таква да се не умре од глади.


У томе дође командант града, види мене и стражара и запита: „Ко си ти, и шта радиш овде?“ Ја му кажем. Он на то рече: „Пошто си подофицир и добро говориш руски постављам те за команданта страже. Ако можеш накупи још више људи и чувај тај логор да се заробљеници не разилазе. Добићете одмах кујну и пушке.“
За два дана накупио сам још петнаест људи, тако да сам логор довео у ред, а храну смо имали осредњу. Дође командант града, похвали мој рад, обећа ми плату и позове ме са мојим људима у Црвену гарду. Ја му кажем да ми Срби никако нисмо ради да се мешамо у руске послове, да хоћемо помагати колико можемо, али само без крви јер ја не могу убити руског човека. На томе је и остало.


Концем септембра те 1918. године једно предвече у први мрак видимо велики вод пешака долази према нама. Када су дошли на 200 корака развијају се у стрелце. Видим да имају пушке, али не могу да разаберем да ли су црвени или бели. Када су дошли на сто корака вичу: „Један од страже напред, али без оружја!“ Јако сам се уплашио, али ишао сам. Кад сам стигао на пет корака један из средине рече: „Ко си ти?“
 

„Ја сам командант страже!“ - одговорим.
 

„Колико имате пушака и људи?“ - упита.
 

„Људи имам двадесет, а пушака осам и то старе берданке и свега четрдесет комада муниције.“
 

Онај опет рече: „Ми смо белогардејци. Узели смо власт у граду и хоћемо да видимо кога све има у логору. Ако нађемо црвених ти ћеш бити први убијен, а и сви твоји људи!“
 

Прегледали су сав логор, али ништа сумњиво нису нашли. Један њихов ме похвали позове да сарађујемо са њима. Захвалио сам му на позиву и одговорио исто што и црвенима. Он ми је пружио руку и рекао: „Ви Срби, ако се одржите тако као што кажеш сачуваћете главе.“
 

Отишли су, а онда смо добили бољу храну, а и плату.          

Убрзо затим долазило је све више разбежалих Срба у мој логор. У новембру сам имао већ две стотине људи. Пређемо у град и сместимо се у велику кућу трговине Смирно, а директ преко улице у кућу барона Калмакова сместимо магацин хране, одела, кухињу и трпезарију.

 

У исто време дисиденти Прве српске добровољачке дивизије, а ту сам спадао и сам, оснују у граду Чељабинску Југословенски пук састављен од Срба, Хрвата и Словенаца. Дочују за нас и да смо без официра па нам пошаљу два потпоручника Словенца, Братину и Перка. Ми се нисмо противили. Престројили смо се. Ја добијем управу над магацинима и кухињом, а моји другови чету и водове и прозовемо се „Српски одред за чување града“. Сваки војник добије одећу и обућу, веш, постељину, кревет и савремено оружје. Једини задатак је био давање страже по градским установама. Поштовање су нам исказивали особито богатији грађани. Позивани смо на разне забаве по кућама богаташа, а ја сам већином ишао са официрима на забаве јер су они слабо говорили руски пошто су у Русију доспели тек 1917. године.
 

У граду Тобољску, удаљеном 240 километара северно од нас, налазиле су се три казнионе, свака на два спрата, а у сваку је могло стати 600 до 800 кажњеника. У једну од тих казниона затворили су 600 Красногардејаца које су заробили. Међу њима је био и један мађарски мајор са 200 Мађара. Од беле војске у граду је било само осамнаест Чеха који су пазили на ред. Мајор је то приметио и почео дизати устанак. Чеси су са бедема бацали бомбе на њих, али унутра нису смели ући јер је било тајног оружја у Мађара. Власти су позвале нас у помоћ телеграмом. Градови су имали путну везу једино рекама и саоницама. Један наредник и ја били смо против слања те помоћи. Ипак сам баш нарочито ја био заједно са потпоручником Перком одређен да са осамдесет људи хитно путујем у помоћ Чесима у Тобољск. Сваки добијемо одмах тулут (опаклија са рукавима), суву храну и одмах исто вече у седам сати кренемо са четрдесет и једном саоницом реком у правцу Тобољска.
 

Путовали смо 12 до 15 километара на сат. Мраз није био јачи од -25. На сваких четрдесет километара мењали смо возила, односно дочекивале су нас друге запреге и у свакој три добра коња и после 15 минута кретали смо даље. Ујутро око девет сати стигли смо у село Покровско где смо имали два сата одмора ради топлог чаја и хране и то по два човека у кућама. Перко и ја уђемо у најбољу кућу на спрат. Ја замолим домаћицу да нам скува чај и то одмах. Домаћица од 35 година запита знамо ли ми чија је то кућа. Ја кажем да не знам. „То је кућа мога оца Глигорија Распућина, сигурно сте чули за њега?“
 

„Јесмо чули, али да се ви не шалите?“ Она каже: „Док самувар не ускипи, ходите са мном да се уверите!“ Сиђемо у сутерен и видимо малу капелу са олтаром и неко старо Евангеље. Вратимо се горе, обавимо ручак и наставимо пут.
 

На циљ смо стигли око седам сати увече, али Чеси су већ угушили побуну. Ми смо добили просторије са креветима и добру храну, Крајем јануара 1919. године Чеси су отишли. Ми смо пазили на ред у граду. Руске власти су мобилисале нешто младића од деветнаест година, али подофицира нису имали (због пропаганде) тако да смо ја и неки моји другови морали сваки трећи дан водити један вод руских војника на чување казниона.
 

Почетком априла те 1919. године позове нас наша команда у Тјумен, одакле смо морали сви отпутовати у састав пука у Чељабинск. Почетком маја лед са реке се почео топити, тако да смо крајем маја лађом отпутовали у Чељабинск.
 

У јулу се Црвена армија приближавала Уралу. Наш пук добије наредбу да дочека Бољшевике и ступи у борбу с њима. Изашли смо ван града, али смо побегли. Сели смо на возове и путовали три-четири дана до града Краснојарска где смо се искрцали и настанили у некој гимназијској згради и чували град. Краснојарск се налази на Транссибирској железници. Видимо да Чешка легија одлази возовима и то журно у правцу Владивостока, а од пролазника чујемо да Црвена армија напредује у Сибир.
 

Имали смо у пуку четрдесет официра са једним капетаном на челу. Они су имали одвојену кујну и знатно боље снабдевање од нас. Ми смо протествовали и у свађи убије један потпоручник једног наредника, а онда смо ми подофицири хтели да убијемо потпоручника, али су га били добро сакрили.
 

Једнога дана, као и обично, био сам командир пуковске страже. Неки коњаници су били нешто скривили и командант позове њих четворицу на рапорт који је одржан у канцеларији јер је већ почела зима. Командант је једнога ошамарио, али један од њих, неки Хртковић Петар из Хртковаца тргне пиштољ и опали на команданта и још тргне сабљу и разреже чељуст команданту који одмах умре.
 

Ја утрчим у канцеларију и видим кроз прозор како коњаници беже, а капетан лежи мртав. Ађутант ми нареди да узмем осам људи и што брже да идем у потеру за коњаницима. Док сам сакупио људе и пошао за њима прошло је већ двадесетак минута, Кад смо стигли у коњичку касарну они су већ били побегли. Пошто смо били у саставу Треће чешке дивизије, они одмах пошаљу једног мајора који одмах преузме команду пука.
У децембру добијемо и ми једну локомотиву са четрдесет вагона, натоваримо се у намери да путујемо за Владивосток. Око средине јануара 1920. године полако кренемо.

 

Ешалони Чешке легије заузели су сву пругу на линији за Владивосток, тако да је наш ешалон био једна врста заштитнице. Снег је био дебео и до 70 цм, хладноћа до -40. Путовати даље не можемо јер смо за десет дана прешли само дванаест километара од града. За нама је ишао један воз Пољака.
 

Црвена армија је стигла већ под сам град. Ми смо некако дали на знање официрима да се ни под коју цену нећемо борити. Колчакова армија је побеђена у граду, а Црвена армија је већ стигла на два километра иза пољског воза. Наши официри су се искупили у вагон-ресторан и послали дежурнога по мене. Одмах сам отишао, а занао сам унапред шта хоће од мене. Командант ми рече: „Не можемо даље, видиш и сам, па је нужно да одеш Црвеној војсци и предаш пук без борбе. Услови какви буду, прихвати. Питам га зашто баш ја. „Зато што ти најбоље говориш руски!“
 

Узмем још два човека, скинемо с копорана и шињела нараменице и брже кренемо да црвени не би стигли до нас, односно до Пољака. За пола сата смо стигли до пољске страже. Могло је бити отприлике један сат поподне. Пољски официр упита: „Куда братци?“ Рекох: „Здаватсја без борби.“ Када смо прошли пољски воз већ се види локомотива Црвене војске и три војника који седе у њој.
 

За пола сата стигнемо до њих. Стража нас заустави и упита ко смо и куда идемо. Ја кажем: „Парламентарци Југословенског пука.“ Један од њих каже: „Ми вас већ чекамо, хајдемо до комесара!“ Пођемо до вагона, видимо да је то штаб. Војник нас пријави. Чујем где један женски глас рече: „Нека први уђе, али претресите га!“ Чим је изашао ја дигнем руке, он ме прегледа и пусти унутра.
 

Вагон је велик, простран, десно велик сто, а за њим седе четири човека који прегледају неке мапе. Лево се налази такође један сто, а испред њега стоји једна женска у кожном капуту са опасачем на коме виси велики револвер. Мала, ситна жена око 25 година, нема у њој ваљда ни 40 кила. Поздравим их војнички. Она упита ко сам и шта хоћу. Кажем да сам послан од Југословенског пука да предам пук без борбе. Она рече: „Па разуме се, даље не можете.“ Онда упита какве сам нације и професије. Кажем да сам Србин и радник. Онда је рекла да одем и јавим официрима да одмах изнесу све оружје из вагона и да сви седимо у вагонима и чекамо. „Ако нађемо у вас скривеног оружја или само један метак, одмах ће бити стрељан цео вагон. И не верујем да си радник, али то ћемо још видети. Ја сам учитељица и ево већ три године ратујем само да вас приведем разуму па да створимо велику руску социјалистичку државу. Сад одлази и пожури!“
 

Код последњег вагона већ ме чекала већа група људи знатижељних да чују шта је решено. Објаснио сам и они су без питања официра одмах износили оружје и слагали га пред вагон у гомиле. Официрима сам изјавио исто па су и они одмах износили своје оружје и били спремни на предају. Још до ноћи стигла је Црвена армија која је са нама поступала другарски.
 

Исте ноћи воз је враћен на станицу у Краснојарск, Официри су одвојени од нас и од нас је по нашој жељи формирана Прва Енисејскаја рабоћа бригада са четири чете, у свакој по 250 људи. Пошто смо имали код себе већу количину хране, њу су нам одузели, а нас су оставили у вагонима где смо се спремали за рад.
Након завршетка борби са Колчаковштином у граду и околини остало је око три хиљаде мртвих коња, а такође и већи број побијених и од тифуса умрлих људи. Било је јако нужно да се они што брже закопају бојећи се од епидемије пошто је до отапања снега остало још највише три месеца, Ми Југословени примили смо се да ћемо закопати коње, а Пољаци мртве људе. Одмах смо добили алат и динамит пошто је земља била смрзнута и преко један метар. Копали смо јаме дуге 100, а широке 12 метара. Околни сељаци су коњима довозили мртве коње до јама, а ми смо им резали главе и ноге и слагали их у каме. Рад је трајао непрекидно до почетка маја и онда је био завршен.

 

После завршетка радова око града искр-цани смо из вагона и пребачени у бараке осамдесет километара од града где смо резали дрва за градске и железничке потребе. Ту су услови рада били јако тешки, храна јако лоша, а рад јако тежак па сам се разболео. Кад сам отпремљен у град у болницу лекари су установили јако запаљење плућа. До моје постеље лежао је један апотекар, цивил, који ме замоли да пљујем у његову чашу, а он ће у моју па ако ја имам туберкулозу биће спасен и он, неће морати ићи на тешке радове. После двадесет дана посматрања њега прогласе здравим, а код мене лекарска комисија установи јаку малокрвност и изда уверење да не могу радити ни тешке послове ни пешачити. Тај документ чувам и данас. То је било јула 1920. године.
 

По доласку у бригаду постављен сам у виши чин као складиштар и снабдевач кухиње. Ту сам остао до демобилизације Црвене армије када сам у лето 1921. године враћен у отаџбину. Цело време у Русији водио сам дневник, али ми га је у Марибору одузео командант логора и није ми га никада вратио. Ово пишем по сећању од пре 55 година.


Зa све наведено јамчим да је истинито. Лазар Адамовић, у Боботи 5. новембра 1967. године.


Уредио: Славко Бубало
Лист Извор бр. 106 и 107
децембар 2014.





Оцените нам овај чланак:





Посећено је: 1750  пута
Број гласова: 10





Поделите ову вест, нека се чује истина...









Прочитајте још текстова од истог аутора:

Интервју са Милошем Ковићем: Наша историја је наш ресурс
Објављено: 11. novembar 2016.     Има 1342 прегледа и 0 гласова.

Изнуђене осуде више никога не импресионирају
Објављено: 6. maj 2016.     Има 1367 прегледа и 10 гласова.

Случај Хасанбеговић: Од извесне прошлости до неизвесне будућности
Објављено: 22. februar 2016.     Има 1373 прегледа и 5 гласова.

Случај Грубори: Ослобођени на поновљеном суђењу
Објављено: 3. mart 2016.     Има 1377 прегледа и 10 гласова.

Провокација усташким симболима
Објављено: 26. novembar 2015.     Има 1378 прегледа и 0 гласова.





















Skip Navigation Links