Страдање Доње Херцеговине у геноциду НДХ 1941-1945 - www.zlocininadsrbima.com

   

СТРАДАЊЕ ДОЊЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ У ГЕНОЦИДУ НДХ 1941-1945



Други свјетски рат је један од најтежих периода за наш народ јер смо током 1941-1945 изгубили скоро два милиона Срба од окупатора, завојевача и савезничких бомби. Такође је убијен велики број дјеце млађе од 14 година, односно мушкараца и жена 20-40 година старости који су били у најбољој репродуктивној доби. Ни православни свештеници нису ништа боље пролазили, јер су и они били мета истребљивача.

Независна Држава Хрватска је била клеро-фашистичка творевина која је настала током Априлског рата 1941. године када су Њемачка, Италија и њихови сателити: Бугарска, Албанија, Мађарска и Румунија извршиле агресију, а потом и окупацију.

Ватикан је благословио НДХ као своје чедо, док је Римска курија давала директиве и наређења за споровђење злочиначких активности. Тако је преко 1.300 римокатоличких свећеника и фратара учествовало у геноциду (србоциду) над Србима, Јеврејима и Ромима током четири ратне године. Носилац истребљења у НДХ био је двојац: поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац.

Доња (јужна) Херцеговина спада у најстрадалнија подручија не само окупиране Краљевине Југославије, већ читавог европског континента. Јер је управо ту код хрватско-муслиманских фашиста дошла до изражаја сва могућа бестијалност и умоболност коју људски ум не може ни да замисли.

Миленко Јахура, потомак недокланих Срба из Доње Херцеговине и оснивач СНД "Пребиловци" је написао 2021. године један фељтон у 12 наставака који говоре о страдању Срба у његовом родном крају, са циљем стварања културе сјећања, да се никада не забораве оваква злодјела и патње нашег народа, као и да покољењима остане трајно свједочанство.



СТРАДАЊЕ СРБА ДОЊЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ У ГЕНОЦИДУ НДХ (1. део)

 

Доња Херцеговина део српске државе још у доба Немањића

Доња Херцеговина је географско-историјска одредница која се код Срба за разлику од Хрвата, данас ретко користи код оваквах и сличних разматрања. Ово сматрам неоправданим заборављањем једног српског краја са несрећном судбином и многим националним, културно-историјским и другим вредностима на који освајачи данас полажу претензије.

То је простор ниске Херцeговине, који се назива и Хумином и припада му подручје Стоца (без Дабра, који му је донедавно административно припадао), Дубрава, Храсна, Чапљине и Љубушког. Сматрао сам да је оправдано да се, овде обради Доње Понеретвље, односно Метковић и Опузен, који су данас у Републици Хрватској, а изостави Љубиње, које је прелаз из Доње у Горњу Херцеговину.

Треба истаћи чињеницу, која се не може побити, али се често занемарује, да је ово историјски земља српског народа која је скоро до половине 14. века била у саставу немањићке државе, у којој су до тада живели само православни Срби. На српску несрећу, њен укупан, стратешки значај други одлично уочавају, за разлику од нас којима је, по свим обележјима требало да припадне. Зато су га се наши владари често одрицали „без по муке“ и уместо њега тражили излаз на море на неким другим обалама. Усудићу се да кажем да је и то, поред других несрећа, узрок судбине Србије као земље без мора.

Први турски попис Херцеговине 1474-1477. године овај простор означава као српску земљу. Имена сељака су чисто српска. Постоји тада тек понеки муслиман (као у Битуњи код Стоца). Прелазак на Ислам овде постаје масовна појава, већ за неколико деценија. Претходно, после продаје Стона са Стонским ратом и Приморјем, а затим и Конавала Дубровнику, настаје присилно католичење овог простора. Из Приморја католици постепено, првих векова веома споро, продиру дубље у простор Доње Херцеговине.

У 17. веку православни су још већина у Храсну, Бурмазима и Крушеву. Бискупски извештаји из тога времена говоре о мноштву муслимана и православних – „турака и шизматика“ у Дубравама, без католичког присуства. Тако је било и у долини Неретве на обе њене обале. Од 18. а нарочито у 19. веку, подстицани од Ватикана и Аустрије, католици се масовно насељавају од села Добрања, испод планине Жабе (које називају својом матицом) у Храсно,Бурмазе и Крушево и даље на простор око Стоца, затим у дубравска села Прењ, Црниће, Аладиниће, Ходово и даље. Тиме, са источне стране, потпуно окружују или улазе у многа, до тада компактнта српска или мешовита српско-муслиманска насеља у Дубравама и околини Чапљине.

Истовремено, надиру уз Неретву са југа, уз обе њене обале и са запада у Чапљину и правцем од Љубушког до Неретве и преко ње. Тиме су се стварале претпоставке у заузимање ове земље за шта је геноцид био коначно средство, опробаноудругим деловима света. Припрему маса за обрачун са православљем врше језуити који овде долазе у другој половини 19. века. Даље, после несрећне 1878. године, окупациона власт фаворизује католике, којима усађује хрватску националну свест и име, истовремено и успешно радећи на трајном раздору између муслимана и православних Срба.

За Србе у Доњој Херцеговини била је несрећна и 1939. година, са дугорочним погубним последицама. Тада су столачки и мостарски срез, а тиме ицела Доња Херцеговина и долина Неретве, укључени у Бановину Хрватску. Срезови су имали хрватску већину јер су у њих укључене компактне групе хрватских насеља око Неума и комплетна западна Херцеговини.

Са српске стране било мало њих да се заинтересују и изборе да се граница Бановине (кад су је већ стварали) не црта по границама срезова, већ по национално-верским линијама унутар њих!? Тиме су, уз резултате априлског рата 1941, створени услови за успјешно спровођење хрватског геноцида над Србима у Доњој Хереговини 1941-45. и касније.

 

Објављено: 25.06.2021.



СТРАДАЊЕ СРБА ДОЊЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ У ГЕНОЦИДУ НДХ (2. део)

 

Погубно стварање Бановине Хрватске

Успостављањем хрватске Бановине 1939. године су уз резултате Априлског рата 1941. године створени услови за спровођење хрватског геноцида над Србима у Доњој Хереговини 1941-1945 и касније.

За извршиоце геноцида то је био успешно остварен национални, историјски циљ, а за жртве неизазвана и неправедна историјска катастрофа са пуно бола у вечном памћењу. Сматрам да је исправније користити појам „хрватски“, него „усташки“ геноцид, због аналогије код других сличних ситуација у свету и због просте чињенице да многи непосредни извршиоци злочнина над Србима и нису били усташе, већ су у злочине ишли као цивили, често наоуружани само кочевима и својим ножевима.

Поред тога, злочине су чинили и припадници домобранства и оружништва (жандармерије) и полиције НДХ, Хрвати у немачким формацијама итд. И муслимани који су у тим формацијама убијали Србе, чинили су то тада као Хрвати муслиманске вере и у име тадашње хрватске државе.

У хрватским масама, а добрим делом и муслиманским, истребљење Срба је имало општу подршку због већ дубоко усађене мржње према њима. Има много доказа о учешћу жена и малолетника у злочинима. Иза НДХ је отворено стајала римокатоличка Црква у Хрвата. Дијецезантски свештеници, фратрии бискупи су били чланови усташке организације и усташки фунционери. Учествовали су у геноциду као подстрекачи, организатори, а неки од њих и као непосредни извршиоци прогона Срба и њиховог убијања. Ретки су случајеви заштите Срба, који су сви страдали на правди Бога.

Зашто је баш на овом подручју геноцид над Србима извршен у толиком обиму и са таквом мржњом, бруталношћу и садизмом, без осећаја за патње жртава, међу којима је било и много деце?

Поред општих разлога за истребљење свих Срба у НДХ, овде имамо и додатне. Ово подручје је од посебне стратешке важностиза све оне који желе да владају јадранском обалом и њеним залеђем, али и Босном, па и шире. Долином Неретве, која је на простору Чапљине и Метковића широка и плодна, иде једна од важнијих балканских комуникација. Она, као најпогоднији правац, путем и железничком пругом спаја са Јадранским морем не само Сарајево и Босну, већ средњу и северну Европу.

Од Чапљине се крак пруге одвајао на исток, спајајући Босну, а преко ње (источну) Србију и Хрватску са Дубровником, Боком Которском, Требињем и Никшићем. Преко Чапљине са запада, према Стоцу и источној Херцеговини, иде други важан пут. Све ове комуникације пролазе кроз српска насеља, практично испред српских кућа. Овде ово нису само путеви војски и роба, већ и правци надирања и одступања вера. Од њих је већ три века у територијалној експанзији само католицизам.

За даљи продор према Дрини и (источној) Србији, сметња су била српска насеља, посебно она која су груписана на левој страни Неретве преко пута Чапљине, али и она у национално и верски измешаним Дубравама и околини Стоца српских сељака. Православни Срби су у Стоцу и Чапљини били бројна интелектуална, културна и привредна елита коју је требало уништити и отети јој материјална добра. Исте похлепне жеље биле су и према богатом земљишном и сточном фонду.

Срби су у овом крају имали дубоке историјске корене, традицију, старе цркве и манастире.

Из Првог светског рата изашли су као победници са кључним доприносом рушењу Аустроугарске монархије, главног ослонца Ватикана у овом делу Европе. Тој величанственој победидали су допринос и многи српски добровољци из овог краја. Само из села Пребиловаца било их је 18. Успеси Краљевине Србије, која је опростила својим непријатељима и примила их у заједничку државу, вредности и богатство српског народа у Доњој Херцеговини, само су појачавали комлексе инфериорности и спремност комшија других вера да истребе све српско за сва времена.


Подршка хрватском геноциду: Мусолини и Хитлер

За то се указала идеална прилика после Хитлеровог и Мусолинијевог разбијања Краљевине Југославије и успостављања Независне Државе Хрватске, мрачне злочиначке творевине. Хрватске масе су је дочекале са еуфоричним одушевљењем. Муслиманске такође, у нешто мањој мери.

О каквом се расположењу ради говори и чињеница да је у Чапљини, под вођством католичких свештеника Јуре Врдољака и Илије Томаса, предратних чланова усташке организације, проглашена Независна још 8. априла 1941. године, два дана пре негоје исту Кватерник прогласио у Загребу!

Опијене шовинистичке масе нападају и разоружавају југословенску војску, пљачкају српску имовину и заустављају саобраћај на железничкој прузи и путевима. Тиме прекидају виталну везу између војних команди и јединица. Војска која је била у Чапљини, састављена добрим делом од Хрвата, распада се и делом прилази побуњеницима којима стално пристижу појачања из западне Херцеговине. Тамо се све било узбунило и подигло на ноге. На свим католичким црквама звона су позивала на оружје. То чине и жупници са пушкама у рукама.

У руке Хрвата пада и стотине војника и регрута, посебно морнара, који нису ни стигли до својих ратних јединица, као и избеглица, цивила из Србије. Њихова судбина није до данас разјашњена, а не зна се да ли је и истраживана? Сасвим је могуће да су сви страдали у јамама западно од Чапљине?

 

Објављено: 26.06.2021.



СТРАДАЊЕ СРБА ДОЊЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ У ГЕНОЦИДУ НДХ (3. део)

 

Подмукли напади Хрвата на Југославенску војску

Но, убрзо усташе у Чапљини доживљавају и свој први пораз, у једној од ретких успешних операција југословенске војске у Априлском рату. Она је овде била далеко од фронтова и борбеног додира са страним агресором. Али, суочила се са отвореном издајом хрватског фактора у војсци и становништву.

Дефетистичке харанге, дезертерство, саботаже, диверзије и друго из арсенала подмукле борбе, прелазе у оружане нападе из заседа и отворену побуну и преузимање власти за рачун освајача још док су његове трупе биле удаљене стотинама километара. У тој борби против југославенске краљевине Хрвати у почетку поступају под фирмом Мачекове “Сељачке заштите“, паравојне организације, која се преко ноћи претапа у Усташки покрет.

После преврата у Чапљини одред југословенске војске у чијем су саставу били и питомци подофицирске школе из Билеће, пребацује се 13. априла 1941. возом до Габеле и врши противнапад у циљу ослобађања Чапљине и деблокаде виталних саобраћајних комуникација. Борбе су трајале два дана уз велике жртве на обе стране. Хрвати су поражени и одбачени према Љубушком, а југословенска војска је у ушла у Чапљину 14. априла 1941. увече. У уличним борбама, било је и неколико случајних, цивилних жртава.

Колона војске нападнута је и у Дубравама, из заседе великог броја хрватских побуњеника, од којих су двојица погинула пошто су војници одговорили на ватру. Хрватска оружана побуна избила је и у Метковићу. На њеном челу био је католички свећеник Дон Владо Билобрк. Нападнута је жандармеријска станица. Њен командир, часни поручник Карабег, муслиман из Мостара, извршио је самобиство, не желећи да се преда. Хрвати су заробљеног жандарма Србина Симу Чалију, мучили, убили и потом мртвог обесили. То је прва српска жртва хрватског геноцида у овом подручју.

У Метковићу Хрвати већ 15. априла 1941. године хапсе и затварају Србе из тог места. Хрвати су изазвали сукобе, а оружаном побуном и злочинима погазили су важећи кривични закон. Тиме на њих пада сва одговорностза жртве на обе стране.

Међутим, хрватска пропаганда, у коју се укључио и мостарски бискуп Алојзије Мишић, одмах је оптужила војску и Србе „за напад на цивиле и злочине над Хрватима  у Чапљини“, представљајући погинуле побуњенике као недужне грађане. Југославенска војска се повукла из Чапљине у ноћи 16/17. априла 1941. године.

Сутрадан су у Чапљину ушле јединице италијанске окупаторске војске и одмах продужиле пут према Метковићу, Стоцу и Мостару. У времену од повлачења југословенске војске до уласка Италијана, у град су поново ушле претходно разбијене наоружане хрватске банде. Проваљивали су у српске куће и радње, палили и пљачкали. Секирама су убили две српске жене. Почела су и затварања и пребијања Срба, без било каквог повода са њихове стране. Тако је, првог дана власти у Чапљини, нова хрватска држава показала своју крваву и злочиначку природу.

Насиље је убрзо прекинуто новим доласком Италијана, који су се задржали ту до до краја маја месеца 1941. По Римским уговорима, закљученим између Краљевине Италије са НДХ 18. маја 1941. године, Италијани су преузели обавезу да се повуку из II окупационе зоне и да власт предају Хрватима. До повлачења Италијана, живот за Србе је на овом подручју био сношљив. Чак су у Чапљини. 29. маја 1941. прославили Спасовдан, славу цркве, уз песму момака у порти. Хрвати, чекајући да Италијани оду, нису губили време у припреми геноцида, већ су помно све пратили.

Зато ће они који су започињали песму, као Спасо Шијак из Клепаца, бити међу првим жртвама покоља. Спасина ћерка Сена, посмрчe, рођена 1941. године, написала је потресне стихове на споменику оцу-мученику, чије је тело са хиљадама других однела хладна река Неретва:

„Спасовдан памти твоју
посљедну пјесму,
А ја ни лика ни гроба,
Само бол што са овим
каменом дијелим“

У Чапљини се по окупацији формира усташки апарат. На челу усташког стожера за Херцеговину био је адвокат Павао Цанки, каснији хрватски министар правосуђа и богоштовља. Усташки повереник за столачки срез (по неким изворима и за целу Херцеговину!) био је Дон Илија Томас.

За саму Чапљину, која је била среска испостава, а у НДХ срез, повереник је био трговац Перо Јукић-Геринг. Саму предају власти усташама спровео је свештеник Дон Томас, први по рангу Усташког покрета у Чапљини. То је учинио наредбом Ивану Драгићу, општинском бележнику да: „У име поглавника и усташког покрета, по наређењу Дра Цанкија, шефа усташког стожера, сву власт предате Пери Јукићу!“.

Поред Томаса и Јукића, чланови Усташког стана били су и фра Тугомир Солдо, Мирко Ловрић, Марко Јелчић, Марко Видић, Ахмет Капетановић, Дане Вего- Гвардијан, Јанко Вего, Берислав Павић, Никола Грепо, Иван Ребац- Апел, Јуре Мрчић, Ешреф Зухрић, Миле Остојић, Славко Сушак и други.

Први хрватско-усташки логорник био је Фрањо Вего, студент права. Заменици логорника били су Нико Филиповић, који је био и таборник и Ахмет Капетановић. Касније су логорници били Рудо Врдољак, Ахмет Капетановић, Вид Џајић и Мартин Пркачин. У свим општинама формирани су усташки табори, а у селима усташки ројеви.

Усташка организација није формирана само у Пребиловцима, великом и пространом српском селу са преко хиљаду становника, у коме су живеле само три муслиманске породице са око тридесет чељади. Сарадници, преко којих су усташе добијале информације о Пребиловчанима, били су сеоски муктар Мурат Шоше и његови синови-фашсисти: Халил, Ахмет, Рамо, Мујо и Мехо.

У Чапљини је постојао и тајни саветодавни одбор, који је на седницама решавао о судбини, односно истребљењу Срба. У њему су били Перо Јукић, дон Илија Томас,Мирко Ловрић, Берислав Павић, Фрањо Вего, Дане Вего, Јанко Вего, Иво Габрић и други. Главну реч водили Јукић и Томас.

Усташки повереник за Столац био је Фрањо Смоле. У усташком одбору били су Омербег Ризванбеговић, католички поп дон Марко Зовко, Илија Рагуж, Станко Рагуж, Божо Пуљић, Станко Обрадовић, таборник и председник општине Аладинићи Мартин Маслаћ, Петар Марић,  Хамид Хрле, Виде Паламета, Миховил Секо и други.

Логорник је био Марко Ћорић. У општинама формирани су усташки табори, а у селима усташки ројеви. Одушевљење за стварање НДХ и спремност за злочине над Србима била је општа и иста као у Чапљини. Ипак, може се рећи да је најјача злочиначка организација била у селу Прењ. Њу је предводио Нико Јеринић.

 

Објављено: 28.06.2021.



СТРАДАЊЕ СРБА ДОЊЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ У ГЕНОЦИДУ НДХ (4. део)

 

Покољи Срба на велике празнике

Хрватски злочини над српским народом у Доњој Херцеговини спада у ред најгорих и најсрамнијих догађаја у људској историји уопште.

Хрватска државна политика је 1941. године покушала, а 1992. године и потпуно успела да долину Неретве, Дубраве, Храсно и Столац очисти од Срба и свега што је на њих подсећало. Како је и зашто дошло до ситуације да се у значајном делу једног народа накупи толика мржња, моћна да га покрене на сурово убијање и потпуно истребљење другог народа? Уз то још и својих познаника и суседа који им лично ништа нису скривили, који су им до рата били пријатељи, а некад и кумови па и рођаци?

Одговор не може дати само историја, негои медицина, етно и социјална психологија и можда неке друге научне дисциплине.


Поглавника НДХ благосиљају фрањевци

 

Злочина је било у свим ратовима и после њих. Они су се могли очекивати на српску штету и после априла 1941. Више од Немаца, Бугара, Арбанаса, Мађара, него од Хрвата. Не зна се да је неко предвиђао толику трагедију Срба у хрватској држави, ако она буде створена. То се није могло ни у сну сањати. Српски народ је био потпуно неспреман за ситуацију у којој се нашао у НДХ.Није изгубио само државу већ је био обезглављен у сваком погледу. Преко ноћи је остао без свих права: на име, на језик и писмо, на посао, на веру, на имовину, на живот и на достојанствену смрт...

Могао га је мучити и убити ко је хтео, а да за то никоме не одговара. Изгледало је да нова хрватска држава, за коју су говорили да је хиљадугодишњи сан и створена само зато да убија, понижава и пљачка Србе. Срби у то нису веровали. Неки ни онда када су везани били већ на губилишту и видели смрт око себе. Како ће држава убијати народ који у њој живи и то без суда и кривице?!

 

КАКО УБИЈАЈУ БРАЋА

Тако, испред јаме Гавраница, када су плотуни већ засули везане Србе из Горњег Храсна, Јован Ђого још не сумња у комшије па виче:

- „Браћо Хрвати, неко нас поби!“

Срби дуго, а чини се многи и данас, не могу просто да схвате да има тако подлих особа, који те зову да дођеш негде, кунући се и у своју децу да ти се ништа лоше неће десити, а онда те вежу и млате, вређају у таквом стању и на крају воде на јаму? Како се може бездушно лагати и лажно клети, реч газити, а сваке недеље ићи на мису и молити се Богу? Или, како те кумможе изневерити ипод нож одвести дете, његово кумче, које си му поверио да га чува од злочинаца?

Нису баш сви Срби били толико наивни да иду као овце на клање, посебно када се сазнало за прве злочине. Било их је спремних да беже и расположених да се боре. Али, старији су у томе спречавали млађе, говорећи им да се ништа неће десити, јер нису криви ни за шта, а бежањем и отпором могу само изазвати губитак својих и других глава. Мајке су звале синове да изађу из шуме и пођу за комшијама - хрватским усташама који су по њих дошли, дајући реч да им се ништа неће десити. Нису ретки случајеви да са оцем мирно оде на губилиште по пет синова, или петеро одрасле браће са својим одраслим синовима.

На подручју ДоњеХерцеговине није било лако да се спасу, било шта да покушају. Били су сви одсечени од источне Херцеговине ланцем хрватских и муслимански насеља око Стоца. Поред тога, већина насеља је била мешовита, па и многе улице и махале, тако да су шансе да се извуку поред стража и заседа биле минималне. Поготово, то није било могућецелим породицама. Већина покушаја извлачења завршавала је погибијом.

Оружани отпор био је веома ризичан, не само због потпуне блокаде већ и због давања повода за истребљење нејачи и свих Срба у мешовитим насељима. Ситуација блокаде, забрана кретања и опасност од хватања и страдања утицали су на то да Срби не иду нигде даље од својих кућа и њива. Тако нису знали ни шта се дешава у суседном селу, а камоли у источној Херцеговиниили даље. То све, али и други разлог утицали су да усташки учинак у истребљењу Срба буде знатно већинего у другим крајевима.

 

(НЕ)РЕДОВНО СТАЊЕ

Уз успостављање своје организације, хрватска власт, осећајући историјску прилику, разрађује старе планове и врши припреме за спровођење геноцида над Србима. О томе се, без сумње, размишљало и раније, а прогони Срба у Првом светком рату показали су се као увод или генерелна проба истребљења. Од Срба се прво тражи да предају оружје, под претњом смртне казне. Под видом уписа у војну евиденцију, ради утврђивања броја и животне доби будућих жртава и припреме спискова за ликвидацију. Постепено јачају дискриминаторске мере и изричу се разне забране.

Затим у првој половини јуна 1941. године почињу хапшења виђенијих Срба и свих оних који би да воде народ у отпор против будућих злочина.

У то време у Источној Херцеговини, око Невесиња, Гацка и Љубиња почињу масовни покољи Срба, због којих избија оружани устанак Срба ради одбране голих живота. Отпочињање покоља у крајевима где су Срби већина у односу на муслимане имао је своју логику у завађању Срба и муслимана и потпунијем везивању ових других за хрватску власт.

Даље, планирало се да се ови, традиционално устанички крајеви превентивно, кроз масовне злочине пацификују ради лакшег истребљња Срба у Доњој Херцеговини. Очекивани отпор Срба, који се и десио, требало је да послужи као оправдање за интензивирање злочинаи потпуно истребљење свих Срба у долини Неретве и Доњој Херцеговини. Срби у овим крајевима, због изолације изазване потпуном блокадом нису имали сазнања о масовним убијањима Срба у јамама у источној Херцеговини, што је и њих убрзо чекало.

Непосредна упутства за почетак злочина дао је сам Павао Цанки, који је крајем маја дошао у Чапљину. На железничкој станици поздравио га је постројен вод наоружаних фашиста тј. усташа.

На рапорт: - “Стање редовно!“ љутито је одговорио: „Шта је редовно, кад још никог нисте убили?!“

И половином јуна почело је и убијање ухапшених. Прве жртве били су Миле Витковић, младић из Чапљине и Огњен Ждракановић, углени домаћин и старешина соколске чете из Пребиловаца. Они су просто подлегли мучењу, које је непрестано трајало данима. Миле је издахнуо у згради Гимназије, а Огњен на улицама Чапљине. Гробови им нису нађени, вероватно су им тела бачена у реке: Милино у Неретву,а Огњеново у Требижат. Тако су убијени и други, њих десетак. Измрцварени и испребијани одвезени су камионом до Витине, код Љубушког, где су убијени у једној месари.

 

ДВА ПОКОЉА: ВИДОВДАНСКИ И ИЛИНДАНСКИ

Железничара Славка Дучића одвели су возом до Хутова и тамо га убили. После ових првих убистава, долази до првог, добро испланираног масовног убијања Срба, познатог као Видовдански покољ. Други масовни покољ који је кренуо почетком августа назива се „Илинданским“.

У Видовданском покољу (који је за усташе значио одмазду за сарајевски Видовдан 1914.и ново, крваво, понижење Срба за овај велики празник), после подмукло изведеног хапшења и везивања у жицу и ланце увек лаковерних Срба који су се уздали у,,комшијску реч'', на бројним јамама и другим стратиштима убијени су скоро сви одрасли Срби, мушкарци,из села: Габела, Драчево, Дубравица, Кљенак, Колојањ, Церовица, Грабовина, Горње Храсно, Крушево, Бурмази, Попрати, Ошањићи, Дабрица, Козице, Пјешивац, Шћепан Крст, Љубљеница, Прењ, Пјесци, Локве и Речице, као и велики број Срба из Тасовчића, градова Чапљине, Стоца, Љубушкоги других насеља.

Највећи број је убијен у Опузену у Далмацији, у Видовомпољу, код: села Струге, Могорјела и „Бријеста“ у Чапљини, у којима су жртве затрпаване у ископане јаме, затим у крашкимјамама: Ржани До, Бивоље брдо, две јаме Кукауше код Маслина, Јасоч, по две јаме у Хутову, Прењу и Поплату, Видоњи у коју је бачено братство манастира Житомислић, јами Барев до код Шћепан Крста, Гавраници код Храсна, Хумцу, Церном и Витаљини код Љубушког, те код железничке станице Крупа код села Драчева, потесу „Опузен“ код Габеле, на мосту у Чапљини...

Највећи гробови Срба су реке, посебно Неретва, али и Буна, Требижат и Брегава.Срби суклани или убијани из пушака на мосту у Чапљини или поред железничке пруге у селу Шурманцима. Тела су им бацана у Неретву. Поред тога тела многих Срба су довожена камионима из Дубрава на чапљински мост и одатле бацана уводу. Лешеви су вађени из воде испод Метковића и ту покопавани у земљу. После протеста Италијана због загађивања реке Хрвати почињу да жртве са железничке станице Шурманци гоне на брдо до јаме Голубинке и да их у њу живе гурају. Велики број Срба са подручја Доње Херцеговине је 1941. године страдао у хрватским логорима, посебно Госпићу са губилиштима: Јадовно и Паг.

 

УПАДИ У КУЋЕ И ЛОГОРИ

Покољ је био припремљен до 22. jуна. Тога дана и претходне ноћи, на простору Чапљине и Стоца, блокирана су сва села у којима су живели Срби. Истовремено су почела хапшења Срба, старијих од 15 година, а појединачно и млађих. Хапшења су вршена под изговором спречавања могуће побуне српског народа за Видовдан. Талас хапшења заобишао је Пребиловце, највеће српско насеље у овом крају. Мештани Пребиловаца, са великим атаром у залеђу, посакривали су се у шуме, пећине и шевар Хутова блата, а усташе још нису биле спремне да нападну ово село.

Такође, није нападнут ни Поплат, највеће српско село у околини Стоца. Хапшења су вршена по кућама и становима, а најчешће су се Срби сами одазивали позивима да се окупе на неком месту, ради разних изговора. Потом су затварани, везивани и испребијани гоњени на губилишта. Затварања се врше у општинским затворима у Чапљини и Стоцу, дуванској станици у Домановићима, читаоници и соколском дому у Габели, путарској кући у Драчеву, основној школи у Горњем Храсну, крчми усташе Петра Марића на Пилети (Аладинићи) и на другим местима.

Формиран је и сабирни логор за Србе у житном магацину „Силосу“ на брду Модрич изнад Тасовчића. Ту је доведена већина похапшених из Тасовчића, Речица, Почитеља, Клепаца, Чапљине и других места. Одатле су, упућивани на места ликвиције. О томе где ће ко и када бити убијен одлучивало се, изгледа без неког нарочитог система, већкако су ком тренутку решавалеусташке главешине, пре свих чапљински логорник Фрањо Вего. Тако су се често сусретали и укрштали путеви жртава.

 

ПРЕЖИВЕЛИ ОСТАВЉАЈУ СВЕДОЧАНСТВА

Масовна погубљења почињу у ноћи 24. јуна 1941. године „код Бријеста“ у Чапљини стрељањем око 80 Срба. Највише их је било из саме Чапљине и села Грабовине. Они су претходно ухапшени и затворени у општинском затвору. Сељаке из Грабовине у затвор су спровели уз батинање и присиљавање да улицама певају хрватаку химну „Лијепа наша“. Увече су их све, везане у ланац, истерали на улицу па су их камионом, аутобусом и једним аутомобилом упутили у силос на Модричу. Али, одатле су враћени у Чапљину, после договора усташа испред силоса. „Код Бријеста“ је већ била ископана дубока јама, испред које су мештани усташе и хрватски жандарми ватреним оружјем убијали Србе.

Директор дуванске станице у Стоцу Десимир Михић успео је да се ослободи ланца и са својим сапатником Максимом Андрићем, судијом из Љубушког, побегне. Андрић је сутрадан опет пао у усташке руке и убијен у Опузену. Михић је други дан препливао Неретву. Скривао се неколико дана у близини Клепаца и потом пешке уз реку Брегаву пошао ка Стоцу. Усташе су га ухватиле, али био је наступио привремени престанак убијања Срба по прогласу хрватског подмаршала Лаксе, те је некао извукао живу главу и убрзо се пребацио у окупирану (Недићеву) Србију.

Оставио је драгоцено сведочанство, о злочину „код Бријеста“ и извештај о другим злочинима над Србима у столачком срезу. Током скривања у Клепцима искусио је и усташко лицемерје, свога доброг познаника дон Илије Томаса, које је Михића замало главе коштало. На четердесету годишњицу овог злочина, у оближњем Међугорју, проглашена је појава Госпе. Очигледно је тиме обележена годишњица почетка покоља Срба, чији датум тако постаје значајан за хрватску историју и Римокатоличку цркву. Истог дана почеле су и масовне ликвидације Срба у губилишту Јадовно хрватског логора смрти Госпић и на многим другим местима.

 

ПРОСЛАВА УЗ ХАРМОНИКУ

Наредног дана, 25. јуна 1941. године, Хрвати из Драчева, села на левој страни Неретве испред Метковића, преко пута Габеле, похапсили су све своје комшије Србе, одрасле мушкарце и затворили их у путарску кућу. После два сата пребацили су их у подрум жељезничке станице Крупа. Ту су довели и затворили и Србе из херцеговачких Глушаца, Кљенка, Вишића и Србе који су ту били на дужности чувара жељезничке пруге, тако да су укупно затворена 44 Србина.

Хрватима из Драчева придружила се и група из усташког врха у Чапљини и двојица злочинаца из села Хотањ. Настало је стравично мучење и пребијање немоћних и недужних људи. Кундацима, коцима, ногама и другим, ломљене су им кичме, вилице, зуби, носне кости... Чупали су им бркове и браде, бацали их на гомилу и по њима газили. Убијања су вршена у непосредној близини. Пуким случајем преживели су Вукан Лојпур и Јово Ћорић из Драчева. Хрват Ребац Томо довео је Вукана на гомилу убијених и полумртвих Срба и пуцао у њега два пута, али ниједан метак није погодио тело жртве. Ћорић Јово је био тешко рањен у главу. Јово и Вукан су се притајили међу лешевима.

Злочинци су после убијања отишли у оближњу биртију Хрвата Боже Крвавца где су пили и веселили се уз хармонику. Вукан и Јово су то искористили и побегли. У току ноћи Хрвати су се вратили на место злочина. Убијене и оне који су још давали знаке живота су затрпали у ископану рупу. Сутрадан су тај терен, заједно са затрпаном рупом, преорали и на њему засејали сирак, потом похапсили Србе са подручја Доњег Храсна - Колојања, Дубравице и Церовице и још неке.

Наредне ноћи су их све поубијали. Прво су дио њих поклали на десној страни Неретве, на локалитету Опузен близу Габеле. Потом су се вратили до жељезничке станице Крупа и преостале Србе камионима одвезли до варошице Опузен испод Метковића и тамо их убили. Са њима је убијен и Страхиња Тохољ (Лазара) из Чапљине, који је претходне ноћи побегао са јаме у Хутову, али је ухваћен негде у Поповом пољу па возом спроведен до Крупе. У поменутим злочинима убијено је више од 70 Срба из Драчева, Сјекоса, Кљенка, херцеговачких Глушаца, Дубравице, Колојања, Церовице, Вишића и појединаца из других места.

 

 

Објављено: 04.07.2021.



СТРАДАЊЕ СРБА ДОЊЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ У ГЕНОЦИДУ НДХ (5. део)

 

Хутовске јаме и Горње Храсно

Из „Силоса“ у Тасовчићима усташе су током ноћи 24/25. јуна 1941. одвојиле групу од око 40 Срба (најмање 36) и везане жицом одвезли их аутобусом до Хутова. Путовање ових мученика до губилишта трајало је више сати по макадамском путу преко Стоца и Храсна. Били су то углавном угледни и образовани људи, као и они које је хрватско-усташка власт сматрала „опасним Србима“. Највише их је било из Чапљине и Тасовчића.

Доведени су до јаме зване Градина, изнад Хутова. У пратњи аутобуса било је више аутомобила са крвницима из Чапљине. У Хутову их је дочекала велика група Хрвата, на челу са таборником Иваном Мустапићем. Везане Србе су страховито мучили, посебно свештеника Љубомира Хајдиновића, православног пароха чапљинског, коме су очи ископали бајонетом. Потом су их стрмоглавили у јаму. Са ове јаме неколико Срба је успело да побегне, али су сви касније похватани и убијени.


Панорама Горњег Храсна

СПИСАК ИМЕНА КРВНИКА

Поред јаме Градина, Хрвати су у Хутову гурали Србе и јаму Хаџибегов бунар, углавном оне које су хапсили по возовима. Поред Ивана Мустапића у злочинима у Хутову и Горњем Храсну су се истакли:

  • Виде Обад
  • Балдо Раич
  • Шћепо Превишић
  • Мишо Маслаћ
  • Бошко Вукореп
  • Лука Вукореп
  • Мато Коњевод
  • Спасоје Раич
  • Илија Мустапић
  • Иван Бутиган
  • Никола Раич
  • Јозо Раич
  • Мијо Раич
  • Анђелко Раич,
  • Антон Рајван
  • Илија Рагуж
  • Марко Рагуж
  • Мато Рагуж
  • Митар Марчинко
  • Виде Пркачин
  • Перо Вујиновић
  • Стјепан Рагуж
  • Грга Вујиновић
  • Стојан Рагуж

Јаме Градина и Хаџибегов бунар су есхумиране у јесен 1990. године, а кости мученика пренете у село Пребиловци. Споменици над њима су минирани, а реч "усташе" је избијена са споменика.

Током теренског истраживања 2007. године, наишли смо на више необележених и незаштићених јама, које су биле приступачније и погодније за ликвидације Срба од јаме Градина. Није познато да ли су икада истраживане.

 

ЈАМА БОДИРОГИНА КАО СТРАТИШТЕ

Из Бурмаза је познато 20 имена српских жртава хрватског злочина геноцида. Већина је убијена 26. јуна 1941. године у Видовданском покољу испред својих кућа у засеоку Проказићи, од комшија Хрвата. Командовао им је Грга Вујиновић, таборник из Бурмаза. Тада је убијено из пушака укупно 14 лица. Неки су успели да одмах побегну, други су преживели рањени или неповређени испод лешева побијених.

Велико српско село Поплат, код Стоца, има процентуално мање жртава од других насеља Доње Херцеговине. Мештани Поплата су у ноћи 2. августа 1941. организовано напустили село и избегли у љубињски крај. План хрватских власти био је да их истребе исто као Пребиловчане. Већ су били добили наређење да се припреме „за исељење у Србију“. То је у усташкој пракси значило убијање у некој од јама. Позната су имена 44 жртаве. Највише их је страдало у Бодирогиној јами, у самом селу, у току августа 1941. Остали су страдали у Видовом пољу, Ржаном долу и а другим местима.

Приликом ноћног бежања, део народа је залутао и пао усташама у руке који су их побацали у Бодирогину јаму. У селу је остало тридесетак житеља, углавном стараца, жена и деце. У ноћи 30/31. августа, већина их је похватана од домаћих усташа и поведена према истој јами. Неки су успели да се успут сакрију и побегну. Њих 14 је гурнуто у јаму, од којих четверо живе деце, из које је сутрадан спасено троје, док једну девојчицу нису могли да извуку па је ту остала и умрла у мукама.

 

ПОУБИЈАНИ СТАРОСЕДИОЦИ

У Горњем Храсну, старом српском селу,у више заселака, живеле су познате староседелачке породице, помињане и у средњевјековним изворима: Буквић, Ћук, Ђого, Комад, Медан, Вукосав и Жарковић. Горње Храсно од седамдесетих година ХХ века припада општини Неум, а налази се недалеко од пута који води од Стоца до овог места на мору. До оснивања неумске општине припадало је Чапљини, од које је удаљено 16 км.

Од Стоца, у чијем је срезу некада било, Горње Храсно је далеко око 11 км. Хрвати, углавном њихове комшије 27. јуна 1941. су на превару, позивом скупили све Србе мушкарце преко 14 година из Горњег Храсна и затворили у основну школу у центру села. „Разлог“ за затварање био је сутрашњи Видовдан и тобожњи страх од српског устанка. Под изговором да их воде привремено у Столац мирно су их повезали у конопце по двојицу. Ноћу су их повели према Стоцу, али козјом стазом која води према јами Гавраници, у брду Козарица.

Зауставили су их измучене, многе и босе испред јаме и после команде: - “За дом спремни!“ запуцали на несрећнике. Многи су пали на земљу мртви илирањени. Али, случај је хтео да усташе, нехотице, убију и једног од својих. Ухватила их је због тога пометња, па су прекинули паљбу. Захваљујући томе 39 Срба се успело ослободити конопаца и побећи у брдо. Међу њима је било и рањених.

У зору су усташе дотукле преостале рањене Србе који нису могли да беже. Тела њих 66 Срба су гурнули у јаму и затрпали их грањем и камењем. У марту 1943. хрватске усташе су убиле још 5 жена и деце из породице Ђого.

 

Објављено: 08.07.2021.



СТРАДАЊЕ СРБА ДОЊЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ У ГЕНОЦИДУ НДХ (6. део)

 

Видовдански покољ

На простору Дубрава, између реке Неретве на западу до планина Хргуда и Снијежнице на истоку, у последњој декади јуна 1941. одигравао се најкрвавији пир над Србима. Највише жртава је прогутала јама у Бивољем Брду. Она се налази стотињак метара од пута који од Мостара води на Домановиће,одакле се одваја један крак пута према Мостару, а други према Стоцу. По броју страдалих то је друга јама у Херцеговини.

Процењује се да је у њој у мукама скончало око 1.500 Срба, највише са подручја Чапљине, Стоца и Мостара, али и многих других места Босне и Херцеговине. Из села Локава убијено је најмање 69 Срба, од којих је већина у Бивољем Брду, а остали у Опузену, Пилети, Видовом пољу и другим местима страдања. Из села Речица до сада су позната имена 65 жртве. У јами Бивоље Брдо страдао је мањи број, иако је ова јама само неколико километара удаљена од Речица.


Ексхумација из јаме Бивоље Брдо 12.12.1990.

Мученици из овог села углавном су одведени у „Силос“ на Модричу и одатле у Опузен, где су поубијани рукама својих комшија Хрвата и муслимана, под вођством монструма Стојана Рагужа, ројника из Домановића.

 

ПРЕВАРА И ХАПШЕЊЕ ПА У РЕКУ

Из села Пијесака поименично је познато 35 жртава. На превару су похапшени. Већи део је спроведен до насеља Буна и тамо поубијан. Тела су им бачена у Неретву. Други су, углавном, спроведени до Домановића, а одатле на јаму Бивоље Брдо, гдје су их живе гурнули. Село Житомислић без манастира, има најмање 33 жртве хрватског геноцида. Скоро сви су похапшени дан пред Видовдан и возом одвезени до хрватског логора смрти Госпић. Побијени су на Велебиту или на Пагу? Уколико је неки дочекао италијанску реокупацију, одведен је у Јасеновац и тамо убијен. Тада је овај логор био у формирању.

Братство манастира Житомислић, од три монаха, два искушеника, два богослова, са још једним ђаконом из Мостара, такође на превару, спроведено је преко Неретве. Тамо су их Хрвати мучили и понижавали. После тога спровели су их до јаме Видоња, код села Близанаца и ту их живе гурнули и после затрпали камењем. Видоња је само једна од jама у окружењу Међугорја, у којој су убијани Срби у НДХ.

Срби су скоро потпуно истребљени у селу Прењ. Ту су били мањина у хрватско-муслиманском окружењу у селу које је дало најокорелије злочинце. У Видовданском покољу поубијани су одрасли мушкарци, највише у Пилети (Аладинићи). То је било у крчми Петра Марића, једног од највећих крволика српског народа у Дубравама. У њу су дошли по позиву усташа, заједно са Србима из Тријебња, Пјешивца и других села.

У крчми су били цео дан, чак и пили, а неке од њих усташе су слале кући да донесу новац. Увече су их побијали ножевима, маљевима и хицима из пушака. Тела су натоварена на камионе и одвезене до Чапљине, удаљене двадесетак километара и са моста бацили у Неретву.

Постоје подаци да је део лешева са Пилете превезен до Бивољег Брда и бачен у тамошњу јаму. Други су тада поубијани у јамама у самом Прењу: Вучковој или Вучјој јами, Голубинки и Рудинама. Српске жене и деца из Прења су поубијани последњих дана априла 1942. године. То је учињено секирама, ножевима и хицима из пушака. Потом су бачени у поменуте јаме. Из села Прењ позната су имена 53 жртве, највише из породице Андрић, затим Покрајчић, Бркљача и Пухало.

 

УБИЈАНИ СУ И ДЕЧАЦИ

Из села Пјешивац (Ривине),где су Срби били у великој мањини, познато је 13 жртава, поименично. Од тога њих 9 су убијени у Пилети, један у Стоцу и по један у јамама Јасоч, Кукауша и Бивоље Брдо. Из породице Пичета је 7 жртава, међу њима и један дечак од 13 година. Међу 6 жртава из породице Пударић је и један дечак од 14 година.

У Видовданском покољу тешко су пострадале пострадале и Козице, чисто српско село, у коме су живеле познате породице Шотра, Шакота, Пудар и Ћорлука. Део ових породица живи и у оближњем насељу Тријебањ, где се налази једна од најстаријих православних цркава у Херцеговини. За разлику од Козица, Тријебањ је мешовито насеље.

Из Тријебња и Козица убијено је око 130 Срба, углавном мушкараца преко 16 година, али међу жртвама има и жена и деце. Хрватски таборник и српски крволок Мартин Маслаћ позвао је Србе из Козица да се 26. јуна обавезно јаве у општину Аладиниће. У позиву је писало да се Срби морају покоравати клеро-фашистичкој Независној Држави Хрватској и њеним законима и наредбама и бити мирни. На овај позив одазвало се више од 80 Козичана. Маслаћ им је рекао да их мора задржати док не прође Видовдан. После неког времена саопштио је да их мора да спроведе у Домановиће и да има наредбу да их веже, али да то неће учинити ако ће бити мирни и неће бежати.

Срби су му то обећали и спроведени су у Домановиће у пратњи 20 наоружаних усташа. Затворени су у Дуванску станицу где су везани и страховито ударани кундацима пушака од којих су пуцале лобање. Тако убијени лежали су међу живима, који су чекали даљу судбину. Већини је то била јама Бивоље Брдо. Ту су довезени на четири камиона и везани по двојица скидани са њих и вођени до јаме у коју су живи гурани. Успели су да се одвежу и да побегну са јаме четворица Шотри: Никола, Бранко, Лазар и Ристо.

 

ОДВЕЛИ ИХ ДО КАТОЛИЧКОГ САМОСТАНА

Усташе су прекинуле убијање када су двојица везаних Козичана зграбили иса собом у јаму одвукли злогласног усташу јамара Меху Делића из Речица, заједно са његовом пушком. Србе које нису стигли да гурну у јаму вратили су у Домановиће и после два дана одвели их до католичког самостана Хумац, код Љубушког, поубијали их и гурнули телау јаму. Део Срба из Козица страдао је у јами Кукауша и на другим местима. Срби из Тријебња су углавном убијени у Пилети, а тела им довезена до Чапљине и са моста бачна у Неретву.

Из села Дабрице убијено је око 60 Срба у хрватском геноциду у време НДХ. Злочини су извршени на разним местима, а највише на јами Кукауша (Вреуша) код Маслина, са које је 11 Дабричана успело да побегне. Остали су поубијани у јами Јасоч (Прокоп) у Црнићима, Видовом пољу и самом селу Дабрица.

Са јаме у Јасочу побегао је један Србин из Дабрице. Видовдан 1941. године је датум смрти већине. Убијања су вршена маљевима, ножевима, секирама, а ватра из пушака и митраљеза је отворена на оне који су кренули у бекство. После хапшења и довођања Срби из Дабрице су неко време били затворени у штали гостионичара Бошка Перутине, који је убице частио вином. Ликвидацијом на Кукауши руководио је злогласни Балдо Бошковић-Кракић са својих 60 кољача.

 

ЗЛОТВОРИ МЕЂУ КОМШИЈАМА

Убице су биле и комшије жртава: Мато Папац, Хамза Бајгорић, Мато Медар, Халил Бајгорић, Омер Зукановић, Авдо Беговић, Мумин Жугор, Ибро Шетка, Мехо Бошкаило, Иван Рагуж, Петар Пролета, Иван Радић и други. Ови последњи су ухватили једног Дабричанина, Хербеза, који је био побегао са Кукауше и поново га довели на јаму на сам Видовдан.

Сустили су га у јаму да извуче Вељка Хербеза, који је био још жив. Када су их извукли обојицу су убили и поново бацили у јаму.

 

 

Објављено: 26.07.2021.



СТРАДАЊЕ СРБА ДОЊЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ У ГЕНОЦИДУ НДХ (7. део)

 

Затирање читавих породица

И у селу Љубљеници, у којој су живеле породице Гело и Вукосав, усташе су 1941. поубијале скоро сав српски живаљ. Позната су имена 44 жртве, од којих 23  Гела. Они су потпуно истребљени, а презиме угашено. Из породице Вукосав је 21 жртва . Одрасли мушкарци су поубијани 27. јуна 1941, углавном у јами Барев до.


Славојка Вукосав-Дулаћ (1932-2016)

Жене и деца су живи запаљени у једној штали у Љубљеници 28. августа исте године на православну ВеликуГоспојину. Из пламена је искочила и побегла дванестогодишња девојчица Славојка Вукосав.

У свом сведочењу из 1990. године, које је снимљено ВХС камером, Славојка поред осталог, сведочи како су хрватске девојке, поред штале у којој је горела српска нејач, играле у колу и певале.

 

ПОКОЉ УЧИНИЛЕ КОМШИЈЕ

Са тешким опекотинама била је преживела и Спасенија Гело, али је после неког времена умрла. Злочин су извршиле усташе: Балдо Бошковић-Кракић, Смајо Ризванбеговић, Стојан Маслаћ и пуно других.

Срби из села Шћепан Крст, из породица Рупар, Ивковић и Вуковић, поубијани су такође у Видовданском покољу, од комшија Хрвата и муслимана. Места страдања су јаме Барев до, Кукауша, Јасоч и Видово поље. Позната су имена 18 жртава.

Из села Попрати, које се налази испред самог Стоца, идући од Мостара и Чапљине, познато је 19 српских жртава- мушкараца од 20 до 54 године. Скоро све су из породица Ђурић и Јокишић. Похапшени су 27. јуна 1941, повезани у жицу и спроведени у столачки затвор. Поубијани су, после страховитог мучења у близини свога села, у Видовом пољу, на сам Видовдан.

Истоветна ситуација је и са Србима из старог српског села Ошањића. Позната су имена 15 српских жртава, углавном младића из породица Милутиновић, Вујиновић и Чалија. Поубијани су такође у Видовом пољу, испод самих Ошањића.

Истребљење Срба у граду Стоцу и околини било је потпуно знаку великог српског празника.На Видовдан, на Видову пољу, на локалитету Црквина, поред реке Брегаве, која се у средњем веку звала Видова ријека или Видовштица, испод Стоца, некадашњег Видовског или Видошког града, убијено је око 200 измучених Срба и затрпано у две ископане јаме из којих је после извирала крв. Жртве су биле највише из Стоца и околних места: Попрати, Ошањића, Дола, Комањег Брда, Поплата, Драговиља, дубравских села, али и из Чапљине и околине, те Дабра...

После рата су ексхумиране и пренете на православно гробље у Узиновићима. На месту страдања никада није постављено било какво обележје.

 

УДОВИЦЕ И СИРОЧИЋИ НА ЗГАРИШТИМА

Као некада, после давног косовског Видовдана, у српским селима некадашњег столачког среза, остале су само српске удовице са нејачи. Пре овог, највећег злочина, терор над столачким Србима почео је одмах по успостављању хрватске власти. Скинути су ћирилични натписи, Србима је забрањено да буду у друштву више од двојице. Одмах је почело и затварање појединих Срба, под изговором да су чланови четничке организације.

Почела су и прва убиства у околним јамама. Поједници су пуштани из затвора и поново затварани. Масовно хапшење, одвођење и убијање на јами Ржани до између Љубиња и Попова поља десило се од 22. до 24. јуна 1941. Међу жртвама је био и млади свештеник Душан Благоје, родом из Чапљине. У јаму је бачен са својим најугледнијим парохијанима- интелектуалном столачком елитом. Жртве су страховито мучене у затвору. Његови зидови остали су крвави после одвођења Срба на губилиште.

У току јула 1941.године, после Лаксиног акта, било је мање масовних злочина над Србима у овом крају. Међутим, злочини су вршени над Србима из других крајева који су допремани возовима и камионима и убијани у јамама Шурманци и Бивоље брдо. До железничке станице Шурманци, возовима стизали сутранспорти Срба из Сарајева и околине. Сачекивали су их мештани Шурманаца, Међугорја и Бијаковића, добро организовани у злочиначку групу тзв.јамара и гурали их у најстрашнију и најдубљу јаму Голубинку, у горњим Шурманцима из које нико није преживео.

 

ФРАТРИ НА ПРЕДВОДЕ КАМПАЊУ ЗЛОДЕЛА

У истом периоду, католички свештеници, у свим жупама, започињу кампању католичења застрашених српских удовица и сирочади. Прелазак у католичанство није спасавао животе већ је био у функцији умиривања преосталих Срба да би наредног месеца и они, као овце на клање, отишли у јаме.

Тако је и било па је опет је безазаленост, честитост и наивна вера у речи комшија Хрвата и муслимана била кобна за Србе. Зато је Илиндански покољ по броју,старосном и полном саставу жртава био страшнији од Видовданског. На ред су дошла највећа српска насеља Пребиловци, Клепци, Опличићи, остатак Тасовчића и друга.

Злочини су углавном извршени у двема јамама „голубинкама“, у Шурманцима и Бивољем брду. Оне су и два највећа губилишта херцеговачких Срба. Илиндански покољ у Чапљини је почео 1. августа покољем 31 Србина из околине Требиња, у вагону на железничкој станици у центру града. Они су вероватно били упућени на ликвидацију у Госпић... Истог дана по Стоцу и Љубињу похапшене су бројне српске породице и упућене у поменути хрватски логор смрти и његову испоставу на острву Паг.

 

Објављено: 27.07.2021.



СТРАДАЊЕ СРБА ДОЊЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ У ГЕНОЦИДУ НДХ (8. део)

 

Пребиловачка трагедија

У зору 4. августа 1941. усташки ројеви са подручја Чапљине, Стоца, Љубушког, Дубрава, Крушева и Бурмаза, поступајући по брижљиво припремљеном плану, у густим стрељачким стројевима су опколили пространи терен богатог села Пребиловци. За злочиначку акцију у Пребиловцима било је организовано око 3.000 Хрвата и муслимана, од којих је бар 1.500 са оружјем упало директно на терен села.

Хрвате из Гњилишта предводили су Никола Мерџан-Шкопигуда, Бошко Родин, Шарац Ловро, Мирко Пажин и Матићи: Никола, Марко-Сандро, Мирко и Дамјен. Пред Лозничанима су ишли Дамјен Матић и Иван Томић. Чељевчане су предводили Рагуж Јаго и Ђевеница Перо, Вишићане: Блажевић Перо-Бектуран, Љиљанић Грга, Блажевић Драго и Караматић Лука-Доко. На челу Хрвата из Драчева били су Лука Булум, Иван Концул и Анте Јурица.

 

КО СУ БИЛИ ПРЕДВОДНИЦИ

Габељане су предводили Славко Шушак, Мијо Ћорић, Мато Катанић, Иван Шиљег и Миле Остојић. Из Струга главни су били: Живко Драгичевић, те Остојићи: Казимир и Јозо. Из Клепаца-Брајковићи: Винко, Рудо и Рафо. Колону из Стоца и Крушева предводио је таборник Рагуж Станко, а на Кошћели им се прикључио Никола-Крехо Марковић. На челу злочинаца из Почитеља били су Хрњица Бегић и Иван Чутура, а хотањских Јараци Андрија, Михо и Рафо, као Паво и Станко Бено.

Усташе са Домановића, Речица и других дубравских села предводили су окорели кољачи и јамари: Мато–Вук Андрун, Осман Лизде, Стојан Рагуж, Маријан Милановић, Петар Марић, Перо Далматин, Мартин Маслаћи Нико Јеринић. Ништа мањи злочинци наступали су из села Тасовчића: Ивица Бутковић, Ђуро Перван, Јусуф Муминагић, Кнежевић Мирко,Касим-Ћосо Кудра и остали. Дретељане су предводили Никола Грепа, Звонко Јукић  и Лука Пажин. На челу усташа из Чапљине, Требижата и Грабовина ишли су Фрањо Вего, Нико Филиповић, Ахмет Капетановић, Андрија Буљан, Јанко Вего, Перо Матић, Иван-Ђондро Боровац, Дамјен Брајковић, Мирко Брајковић, Жарко Сторели, Салко Шуко ...Усташе из Студенаца, Стубице, Прћеваца и Звировића предводио је дон Јуре Врдољак- Бишчевић, жупник жупе Студенци.

Становништво села је ту ноћ преспавало у брду, али у свануће жене и деца се враћају својим кућама, не очекујићи напад. Претходног дана неке жене из Пребиловаца су ишле у Клепца код дон Илије Томаса-Думилије и на Хотањ, код усташког главара села Пере Бене, тражећи заштиту. Ова двојица су потанко знали за план уништења свих Срба и за напад заказан за сутрадан. Као учесници злочиначког плана нису им рекли да беже и спасавају главе, већ да мирно бораве код својих кућа, чак да се окупе у центру села!

 

КРВАВА ЗОРА

Ипак, становништво села је ту ноћ преспавало у брду, али у свануће жене и деца се враћају својим кућама, не очекујићи напад. У том тренутку, мимо плана, усташе отварају ватру око села, пошто су у кањону Брегаве налетели на неке Пребиловчане, који су били изашли из пећине у којој су се скривали.

Како је пуцњава почела пре него што је потпуно затворен обруч са источне стране, велики број одраслих мушкараца из села успео је да умакне у Хутово блато, где су многи у шевару преживели. Усташе прикупљају жене са децом и затварају их у учионицу сеоске школе. Око 11 часова дотле прикупљене, у колони по четворо, уз батињане, спроводе надомак старог моста на реци Брегави. Претходно су испред школе, кундацима и гажењем, поубијали старице које нису могле да пешаче.

Оне који су стигли до моста, потрпали су у четири камиона и одвезли у „Силос“, у суседним Тасовчићима, који је тогалета био сабирни логор чапљинских Срба на путу за јаме.Ту је, без воде и хране, ова група пребиловачких несрећника преноћила, уз стално узнемиравање усташа, који су упадали са батеријским лампама, тражећи лепше девојке за силовање. Одавде је, у свануће, када је усташки стражар, накратко, отворио силос, успела да побегне Јока Екмечић, једина од многих девојака које су усташе повеле ка Шурманачкој јами. Из сеоске школе спасиле су се Мара Булут, жена Гојка и Јела Екмечић,жена Марка, са две њене девојчице.

Поподне 4. као и 5.августа 1941. ујутро, усташе по Пребиловцима хватају и доводе у школу преостале жене и децу, којима говоре да ће их преселити у Србију. Јадан народ је у ово поверовао, па су се облачили у најлепше што су имали, носећи са собом завежљаје.Ови су били изложена још стравичнијем иживљавању, посебно над девојкама, док су ухваћени мушкарци, после мучења,убијани у долу испод села.

Ова група је 5. августа после подне, прво пешице, а затим камионима, спроведена правоу центар Чапљине, на железничку станицу, где је потом довезена и група из силоса. Та нејач, њих око 600, окрутно је потрпана и затворена у шест сточних или G вагона, на температури од преко 40 степени. Ово се дешавало пред очима хрватског и муслиманског становништва, које им није пружило ни кап воде, а камоли да покуша да их спасе. Предвече су одвезени седам километара на север, до Шурманаца, где у остали на колосеку, закључани у вагонима до јутра 6. августа.

 

БАЦАЊЕ У ЈАМЕ

У њиховој пратњи била је велика група усташа из Чапљине и околине, на челу са Андријом Буљаном, монструозним таборником из села Дретеља и замеником логорника у Чапљини Рудом Врдољаком из Дриноваца. Сачекала их је исто тако велика група злочинаца, већином ненаоружаних сељака, из Шурманаца, Међугорја и Бијаковића,на челу са злогласним Иваном Јовановићем Црним, усташким главарем села Шурманаца.Било их је укупно вишеод три стотине, а тачан број није пред судом утврђиван.

Ови нељуди, опремљени дрвеним коцима од 2 метра „поузицама“, на које су везивани венци дувана за сушење, истерала је из вагона пребиловачки народ и потерала га узбрдо. Зауставили су их на километар од јаме Голубинке, на месту Вранац. Ту су их претресли и опљачкали, а затим подељене у мање групе почели водити ка понору.

Злочинци су добили различит распоред у току ликвидације пребиловачке нејачи. Једни су чували народ, други су стражарили около да неко не побегне, трећи су спроводили групе жртава према јами, пети су около прикупљали камење, шести су после то камење бацали у јаму. Посебна група је била испред саме јаме и око ње, са улогом да гура жртве у понор.

Сви су они били учесници истог злочина и од сваког од њих је зависило његово потуноизвршење. Групе од по 30 мученика, заустављали су под једним дрветом- смрдљиком, на око 50 метара од јаме. Одатле су одвајали њих 5-6 и водили ка понору и предавали злочинцима који су их у јаму гурали или бацали. У току ликвидације злочинци су се смењивали на самој јами. Када би се који уморио, замењивао би га други.

У јаму су их гурали кочевима, а мању децу су садистички бацали у вис изнад ждрела јаме, широког око 4 метра. Неке од пребиловачких девојака нису дале злочинцима да их гурају, већ су саме скакале у јаму. Злочинци су после причали да је Љубица Булут, супруга Манојла, загрлила своје троје дечице и рекла им: „Анђели моји, хајде да летимо!“

Оне који си се у очају хватали за камене ивице, ударали у кочевима по рукама и глави, све док не попусте и падну у понор, чији је вертикални пад од 27 метара, да би се после спиралне стрмине јама завршила великом галеријом, на дубини 66 метара од отвора. Пошто је у јаму гурнута последња жртва тога дана, Иван Јовановић је над јамом одржао говор, а злочинци су отишли на ручак. После три дана, сви су мирно отишли на недељну мису у међугорску цркву.

Само из Пребиловаца у ову јаму је живо бачено око 600 жена, девојака и деце.

Врховни суд СР Босне и Херцеговине помиње број од 570, усташе јамари 520, а Окружни суд у Мостару 470 жртава из Пребиловаца страдалих у Шурманачкој јами. Већина њих је преживела пад са преломима или без њих, као икамење које су после тога усташе гурале у јаму.

Наиме, пребиловачка нејач је падала на гомилу лешева претходно бачених сарајевских Срба, што је ублажавало удар чије су последице лакше преживљавала деца. Иван Јовановић Црни је сутрадан бацио две бомбе у јаму, вероватно зато да у околним кућама мештани неби слушали крике паћеника. Ово је свакако, било без ефекта, јер су се бомбе морале распрснути знатно пре пада на тло јаме па су јауци из ње чули још 7 дана.

Сведоци, муслимани и Хрвати, тврде да је у овој јами убијено око 2.000 Срба. Искази радника на железници исведока из Алипашиног Моста, код Сарајева, наводе да је из ове железничке станице упућено у Херцеговину око 15 вагона Срба ухапшених по Алипашином Мосту, Илиџи, Рељеву, Рајловцу, Новом Сарајеву и Храсну. Поред њих, познато је да су према Херцеговини, на губилиште у Шурманцима, упућивани вагони са Србима из Коњица и Зенице.

 

Објављено: 28.07.2021.



СТРАДАЊЕ СРБА ДОЊЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ У ГЕНОЦИДУ НДХ (9. део)

 

Лов на Србе се наставља

Наредних дана и недеља, све до 28. августа 1941. у Пребиловцима усташе организују хајке на преостале Србе, у којим падају многе жртве. Масовна убијања су вршена на Краварици код Меданових кућа, поред језера Шкрка, у Долу испод села, на Гостиљцу и поред бунара у Брегави, засеоку Брдо, сеоском гробљу, Ораховом долу...

У Долу је убијено више од 50 Пребиловчана. Поред одраслих мушкараца, ту су побијене и жене и деца из породица Надаждин и Медан, које су становале близу школе. Милева Медан, супруга Богданова, тадасе управо порађала. Зликовци су јој распорили стомак бајонетом, извукли живо мушко дете и назвали га Јован. Потом су га убили бајонетоми после вратили у утробу несрећне мајке која је у мукама умирала.


Извађене кости српских мученика, 1990.

Драгутина Надаждина жива је дерао и солио му месо Хрват Перо Ђевеница из Чељева. Лазара Надаждина су живог закопали у земљу. У Долу је заклан и Трипко Ћирић звани Ћиро. Претходно су му у наручју заклали најмлађе дете, трогодишњег Слободана. Трипкова супруга и свих девет кћери скончале су у Шурманачкој јами.

Учитељецу Стану Арнаут и Славицу Булут супругу Жарка, Словенку, сатима су мучили и силовали, да би затим ножевима унаказили и убили. Девојке Кову и Јоку, ћерке Обрена Сухића, силовали су у долу испод њихове куће у засеоку Брдо и ту их убили гвозденим вилама. На Краварици, испред својих кућа заклана је баба Мара Медан, са своје 4 снахе и 14 унучади, садвоје пребиловачке деце из породица Булут и Шарић.

 

ЛАЖНА ДОЈАВА О ПОМИЛОВАЊУ

Убијена су и 4 Марина сина, један у Чапљини, а тројица у Морином отоку. На локалитету Орахов до, поред Хутова блата, стрељане су жене и дјеца, највише из породица Булут и Драгићевић. Стрељање је преживео 13-годишњи Ћетко Драгићевић, који је пао на земљу изрешетаног капута, поред мртве мајке. Њих су издали Хрвати са Кошћеле, где су се били склонили, а поубијали су их Хрвати из Гњилишта.

На локалтету Морин оток, крај Брегаве, заклано је 50 Пребиловчана, који су се на позив и обећање о амнестији предали усташама, утучени сазнањем да су им целе породице страдале у Шурманачкој јами. Били су то углавном одрасли људи, са својим синовима и унуцима. Тако се ту, поред моста на Брегави из 16. века, угасило десетине пребиловачких огњишта.

После мучења у сеоској школи, пешачили су везани 2,5 километра, да би им ту главе одсекао Циганин Ибро Мехић, ковач из Тасовчића. Главе су закопане у једну, а тела у другу рупу. Мехић, који је због овог злочинаодлежао неколико година у Зеници, после покољаје задивљено причао да је Аћим Драгићевић, обезглављен,скакао50 метара. Са Аћимом је заклан и отац му Ђоко и деветогодишњи син Вукашин...

Последњи упад усташа у Пребиловце био је на Велику Госпојину 28. августа 1941. када су се преживели Пребиловчани били већ вратили кућама, а хрватски колонисти напустили село. Убијена су три млада Булута испред села и група стараца, жена и деце код бунара у пољу поред реке Брегаве.

 

КОЛОНИЗАЦИЈА ПРЕБИЛОВАЦА

Стару идеју, претворенуу план и одлуку о колонизацији Пребиловаца хрватским породицама, власти су почеле да примењују одмах по упаду у село и почетку истребљења његових српских житеља. По том плану требало је за сва времена затрти и назив Пребиловци и свако сећање на њега. Испред села је стављена табла са натписом „Ново Село“, а на врата сеоских кућа закуцан је натпис: „Забрањен улаз – усташки стан!!“, са потписом Јозе Јелчића, послератног високог функционера.

На колонизацији Пребиловаца „ради рјешавања горућих економских и социјалних проблема хрватског народа Западне Херцеговине“, највише је радио дон Јуре Врдољак-Бишчевић, римокатолички жупник из Студенаца. Са пушком на рамену, под хрватском заставом, водио је камионе, натоварене хрватским сељацима, у Пребиловце, где су им додељиване куће побијених и још живих Пребиловчана.

Ови колонисти, укључујући њихове жене и децу, учествовали су у правим хајкама по сеоском атара, тражећи измучене и изглдњеле Пребиловчане да их убију. Село је потпуно опљачкано, укључујући и сточни фонд од 10.000 грла ситне и 1.000 грла крупне стоке.

 

ШОШО ХРАНИ ЗЛИКОВЦЕ

Хрватске власти доводе у Пребиловце раднице Дуванске станице у Чапљини да беру и нижу на конце дуван са пребиловачких њива. У време највећих покоља селом одјекује њихова песма. У кући Мурата Шоше отворена је кухиња у којој су се хранили злочинци. Извјештаји крилног оружништва Метковић, које је потпадало подзаповједништво у Дубровнику, сапочетка септембра 1941. говоре да је у Пребиловцима од усташаубијено „око 800 људи, жена и дјеце у колијевци“, додајући цинично да то „опет не представља толику грозоту, колико представља то што су село до посљедњег ексера опљачкали...“.

Констатује се да Пребиловци представљали „узор богатства, али све је опљачкано до посљедње ствари. Још нешто неопљачкане стоке: коња, мазги, свиња, оваца и осталог лута без надзора по пољу, једе засијане плодове, ништи такорекућ у овим тешким условима милујунске вриједности. Дуван, више тисућа струка труне необран на трсу, поред пута мртви људи, само мало засути земљом. Дакле стање очајно које може вјеровати само онај, који је на означеном мјесту био.“

Из 57 пребиловачких породица није било преживелих. Укупно су преживела 172 житеља Пребиловаца српске националности, од којих су њих 15 жене, девојке и девојчице и 16 дечака млађиход15 година, од којих су само двојица рођена после 1930. године. Већина је преживела у шевару Хутова блата, неки у пећинама, шкриповима и на другим местима.

Хрвати су прилично тачно наводили да је преживело 156 мушкараца, што значи да су достадобрознали и број убијених и број предратних становника села. Преживели, који су били затворени у школи, сведочили су да су их пребројавали сваких 10-15 минута. Две девојке су биле присиљене да се удају за усташе, једна на Хотањ, а друга у Почитељ. Преживеле су покољ и чим су прилике дозволиле вратиле су се у Пребиловце.

 

СЛАВЉЕ ЗА УГАШЕНЕ СВЕЋЕ

Хрвати су трјумфално певали:

,,Павелићу,шта ћемо од Срба?
Веж' у ланце, бацај у Шурманце!'' и

,,Српске су се погасиле свијеће,
Упалит' се више никад неће!''

Дубравско село Опличићи, које се налази поред пута Чапљина-Столац, било је мета усташке акције кад и Пребиловци. Из овога села убијено је око 160 Срба, углавном мушкараца старијих од 15 гoдина, али је међу жртвама било и жена и мале деце. Већина је убијена у Илинданском покољу 1941, али их је доста убијено и о Видовдану на разним местима. Многима место страдања није ни утврђено.

Како је у овом селу биопреостао велики број Срба, хрватске власти су се припремиле да их све истребе. Пред напад на Опличиће злочинци су сами, на јаблан у центрусела, окачили црвену заставу, што су приписали Србима да би оправдали злочине. За покољ Опличићана организовано је преко 2000 Хрвата и муслимана из околних дубравских села. Једни су имали пушке, авећина је кренула у покољ наоружана ножевима, вилама, косама и другим хладним оружјем. Они су 3. и 4. августа 1941. непрестано претресали терен и хапсили Србе. Неки су одмах убијани, а већина је затворена у зграду Дуванскестанице у Домановићима.

После понижавања и премлаћивања, везани жицом по двојица, камионима су спроведени до јаме у оближњем Бивољем брду. Како се јама налази само стотињак метара од пута за Мостар бацање је вршено ноћу у мањим групама. Злочинци-јамари били су комшије, познаници жртава. Бацање у јаму преживелису: Мирко Ијачић и Јово Пелкић-Кнез, пошто су пре бацања успели да ослободе руке и њима се задрже за камењеи корење, при отвору јаме. У јаму је добровољно отишло и неколико девојака и жена, желећи да тако поделе судбину са браћом и очевима,односно синовима и мужевима.

 

СТРАДАЊЕ ДУБРАВЕ

Мањи број Срба из Опличића је, у овом периоду, убијен у јамама Кукауша и Звекалица у Дубрави код самог села, у Аладинићима и на другим местима. Монструм из Шурманаца Иван Јовановић звани Црни, са својим јамарима, преузео је групу Опличићана одњему равног монструма Стојана Рагужа из затвора у Домановићима и одвео их на неутврђено место, где су поубијани. Девоточлана породица Ђоке Пеша поубијана је у самом селу.

За све ове злочине најодоворнија је поменута група окорелих злочинаца из Аладинића, Прења и других дубравских насеља  уз усташе Хаџиомеровић Хајру, Жаркушић Сулејмана, Капетановић Сафета, Ноголица Ивана, Ноголица Ђуру, Матић Миху, Звонић Ахмета, Шетка Ибру, Ђулић Шаћира, Ђулић Дурана,Бабић Ивана, Прце Спасоја, Милановић Маријана, Милановић Јозу,Чилић Јозу, Беговић Халида, Павловић Миху, Павловић Мату, Бобета Мату, Клепо Салку, Пенава Мују, Пенава Јусуфа, Хоџић Ибру, Шута Смају, Разић Османа, Чевра Омера, Бараковић Етхемаи стотине других.

 

КРВОЛОК ДОН ИЛИЈА ТОМАС

Клепци и Тасовчићи, из којих је о Видовдану већ било убијено доста Срба, са усташама на кућном прагу и под перфидном и крвавом прозелитском мисијом дон Илије Томаса, жупника жупе у Клепцима, заклетог усташе од 1937. године и усташког повереника за столачки срез, мирно су чекали дан свога погубљења.

Дон Илија и остали из усташког стана одлучили су да то буде понедељак, 11. август 1941. пошто претходног дана, овај жупник - усташа буде превео Србе у римокатоличку цркву. План је био да се тога дана потпуно истребе Срби у чапљинској општини. Из кућа су истерани у свануће. Старије жене које нису могле да пешаче,њих девет, убијене су одмах у Клепцима, па је свима постало јасно шта их чека.

Жене и деца су задржана пред школом, у коју су одрасли мушкарци и дечаци преко 13 година затворени и везани. Затим су сви заједно, у тужној колони, спроведени у „Силос“, где су затворени заједно са српским народ из Тасовчића, Чапљине, Почитеља и других места. Мушкарце су ту одвезали, али увече их поново везују жицом, са рукама на леђима.

Познати крволок Мато Андрун-Вук из Домановића, уврће жицу, док се не уреже у месо, азатимје по жици и рукама ударао клештима. Када су везани Срби тражили да им врате капе, које су им пале са глава приликом везивања, усташе су почеле да им се гласно смеју и подругују: “Шта ће вам капе, када вам иду главе!“

 

Објављено: 29.07.2021.



СТРАДАЊЕ СРБА ДОЊЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ У ГЕНОЦИДУ НДХ (10. део)

 

Замрачивање истине након рата

Више усташа крвнички је тукло младића Косту Мандрапу, из Клепаца, пред пет његових сестара, које су покушавале да заштите брата јединца, те су без страха насртале на усташе. Коста се јуначки држао, псујући усташе, а славећи Србију и Русију, па му је усташа Иван Боровац-Ђондро кроз уста зарио бајонет у грло.

Усташе, личним интервенцијама, ослобађају из силоса неке одрасле Србе из Тасовчића, а затим из неразјашњних разлога и све жене и децу, већ осуђене на смрт. Задржали суи присилили на удају 19 српских девојака, што због лепоте, што због богатог мираза. Све одрасле мушкарце и старије дечакеиз Клепаца, Лознице, Гњилишта, Почитеља, Чапљине, као и већинуиз Тасовчића, камионима, везане, одводе до јаме Бивоље брдо у коју их живе бацају. Побегао је само младић Никола Пухало (Страхинић) из Лознице.

Он је сведочио да су их у камионе слагали, хоризонтално, као заклану стоку, слажући их по 4-5 једног на другога. На њима су седели крвници, тукли их кунадацима и боли ножевима свуда око себе. На Домановићима их је дочекало хрватско и муслиманско становништво, са псовкама и увредама,бацајући камење на немоћне Србе од којих су се неки већ били угушили. Као и у другим случајевима, злочин су починили најближи суседи жртава из: Гњилишта, Чељева, Вишића, Клепаца, Лознице,Тасовчића, Почитеља, Хотња и других насеља.

 

РЕДОВИ СРПСКИХ КОСТИЈУ

Те ноћи у јаму Бивоље брдо бачено је између 200 и 300 Срба. Број злочинаца који су учествовали у овом покољу је врло велики, јер су већину Срба морали да носе на рукама 100 метара, од камиона до јаме. Муслиман Кудра се после хвалио како се на јами рвао са Павлом Марићем, младићем из Клепаца.

Само у акцији у Клепцима учестволао је око 300 усташа. За своје злочине, мало ко од злочинаца је суђен после рата, или су добили симболичне затворске казне. Сама јама Бивоље брдо дубока је око 40 метара, са више слојева људских костију и земље и камена набачених на њих. Прве људске кости биле су на дубини од 28 метара.

 

ЈЕЊАВАЊЕ ПОКОЉА

Убрзо су Италијани поново окупирали Херцеговину, што је донекле зауставило усташке покоље Срба у овом крају. До краја рата усташе су убиле још више од 400 Срба из Доње Херцеговине, већином деце и жена. Почетком маја 1942, осим покоља у Прењу и другим селима и по збеговима, треба поменути и убиство једног млађег човека и петорице дечака из Тасовчића. Они су ножевима искасапљени, а тела су им бачена у јаму Баба, у брду Модрич.

Пет жртава међу њима је из породице Бекан, а једна из породице Мисита.

У септембру 1944. године око 150 жена и деце ухапшено је и возом одвезено у логор смрти Јасеновац. Највише жртава је било из Глушаца, Лознице, Клепаца, Гњилишта иЛокава.Насеље Лозница тада је скоро угашено. Ово мало село, поменуто у повељи кнеза Мирослава из 12. века у геноциду је изгубило 80 својих српских житеља, што је преко  80% од њиховог предратног броја.

У Видовданском покољу изгубило је одрасле младиће и њихове очеве.

 

НЕМА ПОВРАТКА ИЗ ЈАСЕНОВЦА

У том периоду у јасеновачки пакао одведене су мајке, сестре и супруге са децом. Након упућивања у Јасеновац, о њиховој судбини се више није било шта сазнало, осим што је јасно да нико од њих није преживео. Приликом упада у Лозницу 1944. Хрвати су пре хапшења народа силовали две српске девојке, заклали их и запалили у једној штали.

Срески народни одбор Столац, у свом извештају бр. 2492/45, упућеном Обласном народном одбору у Мостару - Комисији за установљење злочина и штете од 12.06.1945, извештава да је на подручју тога среза установљен број злочина извршен од „окупатора и његових помагача“ и то 4.280 убијених, 4.534 несталих и 499 за рад онеспособљених. У извештају се констатује да су „преко 80% свих злочина у овом срезу извршиле хрв(атске) усташе“, као и да у овом срезу није било насељених Јевреја па тиме ни злочина над њима.

Овде ваља констатовати, да су усташе учествовале и у неким злочинима који се приписују немачком окупатору. Извештај, практично, потврђује нека сведочења о 4,000 од усташа убијених Срба из столачког среза у Другом светском рату. Толико је, најмање, убијених Срба из Доње Херцеговине, ако се изузме подручје Дабра из столачког среза, а дода љубушки и метковачки срез, као и два дубравска села из мостарског среза. Поред српских жртава из столачког среза хрватске „постројбе“ су на ово подручје довеле и ликвидирале и велики број Срба из других херцеговачких и босанских срезова.

 

СТАТИСТИКА СЕ РАЗЛИКУЈЕ

Југославенска земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и његових помагача за Босну и Херцеговину, у „Службеној потврди“ Д. бр. 3478, издатој у Сарајеву 23. октобра 1946. године, „званично засвједочавa да је

  1. У масовном покољу Срба, који је извршен, између 22-28. јуна 1941. године изгубило живот око 105 лица из Чапљине, 43 лица из села Пребиловаца, 8 лица из села Почитеља, 1 лице из села Гњилишта, 49 лица из села Клепаца, 8 лица из села Лознице, 3 лица из села Вишића, 26 лица из села Драчева, 44 лицаиз села Глушци Кљен, 52 лица из села Речица, око 40 лица из села Тасовчића, 147 лица из Габеле.
     
  2. У масовном покољу Срба, који је извршен од усташа у аугусту 1941. изгубило је живот око 800 лица из села Пребиловаца, око 209 лица из села Клепаца, Тасовчића, Лознице и Гњилишта, 29 лица из требињског среза.
     
  3. У масовном покољу који је извршен од усташа и Нијемаца у септембру 1944. одведенои убијено 45 лица из села Лозница, 10 лица из Гњилишта и 10 лица из Клепаца.

Ова потврда издаје се на основу списка жртава и записника који се налази код ове комисије...“

 

(НЕ)ПРИЗНАВАЊЕ ГЕНОЦИДА

Са подручја данашње општине Чапљина хрватске снаге убиле су око 2000 недужних Срба, што је око 55% њиховог тадашњег броја. Злочини над Србима у Чапљини и целом срезу столачком, као и на целом подручју клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске, имају обележја геноцида, извршеног на најужаснији начин, са вишеструким и трајно негативним последицама по српски народ.

Због политичких планова, како међународних, тако и домаћих (међу њима и српских!?) снага, овај геноцид до сада није званично потврђен и прилике су да неће ни бити.

Уместо тога води се специфичан подли рат против самих жртава, што се најбоље може показати на примеру села Пребиловаца. Ово, по свему кључно српско село, у долини Неретве и Доњој Херцеговини, у хрватском геноциду у лето 1941. изгубило је 85% својих српских становника.

По истраживањима јапанског дневника "Asahi Shimbun" Пребиловци су најстрадалније село у Европи у Другом светском рату, односно 4. најстрадалније село на свету у истом рату. За исти лист, трагедија Срба у НДХ је заиста једно од обележја глобалне историје 20. века. Све ово, није било довољно да село Пребиловци и његове жртве буду уважени и поштовани после рата. Напротив,страдање села се наставило, управо због страшне истине о његовим жртвама, која је за многе била и остала опасна.

 

ШЕГАЧЕЊЕ СУДСКЕ ПОРОТЕ

Преживели Пребиловчани су после рата имали снаге да обнове село. Поново се женећи и дајући, добијали су другу децу. Због лажног „братства и јединства“ , прву децу нису смели да ваде из јаме да би их сахранили. Били су под сталним притиском УДБЕ (тајне полиције), а Титове власти су им разним реформама и арондацијама одузеле најбољу замљу.

У многоме, Савез Комуниста Југославије био је на линији усташких циљева, прилагођених времену, а на крају је довео земљу до разбијања и новог страдања српског народа. Већина јама 1961. године је забетонирана, а поред њих је удружење СУБНОР (Савез удружења бораца Народноослободилачког рата) подигао споменике у виду белих, гранитних стубова са натписима на латиници, на којима је писало да су ту убијене жртве фашиста или усташа у лето 1941. године, без помињања броја и националности жртава, чак ни села из којих потичу.

Овим су били зацементирани и сви српски захтеви да се кости жртава изваде из јама и људски и хришћански сахране. За злочине на јамама мало ко је одговарао пред судом.

 

СУДСКА ФАРСКА ИЛИ РУГАЊЕ ЖРТВАМА

После 16 година од извршеног злочина и 12 година од ослобођења УДБА је 1957. године организовала судску фарсу извевши пред Окружни суд у Мостару само 14, од бар 300 јамара из Шурманаца, Мећугорја и Бијаковића и других места, на челу са Иваном Јовановићем Црним који је дотле скриван у околини Суботице.

Члан судског већа био је као поротник Јозо Јелчић који је својевремено 1941. године насељавао усташе у празне српске куће у Пребиловцима. Од ових тешких ратних злочинаца само су шесторица осуђена на смрт, а остали на временске казне. Један је осуђен на само три године затвора, што је ругање правди и жртвама српског народа.

 

ВАСКРСЕЊЕ ПРЕБИЛОВАЦА

Пребиловци, који су после рата наставили да живе, захваљујући надљудској снази и вољи очева који су се поново женили девојкама или удовицама из суседних српских села и са њима добијали нову децу, неки и у седамдесетим годинама живота, нису се предавали нити су заборављали своје жртве. Њиховим примером ишла су и друга села.

На сеоском гробљу су скоро сви направили породичне гробнице и на њима подигли споменике на којима је била написана пуна истина. Наведена су имена и годишта жртава, од кога су и где страдали, често са стиховима и порукама, које су сметале и властима и Хрватима, али нико није смео да их дира.

Од 1974. године родбина жртава је почела да организовано на датуме страдања, у колонама аутомобила, посећује јаме, пролазећи притом кроз усташка села. Ипак, током 1947-1990 није било дозвољавано свештеницима да на јамама служе парастосе.

Пребиловчани су 6. август узели као датум страдања нејачи у Шурманачкој јами, почели да поштују као празник. У пољу тога дана не би радили ништа, а запослени су узимали слободан дан.

 

КАД ЈАМЕ ПРОГОВОРЕ

Када је пред неизбежним сломом, Титоистичка власт ослабила Пребиловчани су крајем 1990. године поднели захтев за отварање Шурманачке јаме и покренули акцију за изградњу спомен-цркве у селу у чијој би се крипти сахраниле кости жртава. Придружила су им се ускоро и друга села, захтевајући да се отворе и остале јаме и да се све жртве сахране у Пребиловцима.

У правом спонтаном и ненасилном устанку, уз изузетно добру организованост и пожртвовање, крајем 1990. и почетком 1991. године, отворене су јаме: Голубинка и јама у Бениној огради, обе у Шурмамцима, Бивоље брдо, Кукауша доња и горња, Хаџибегов бунар и Градина, обе у Хутову, Јасоч, Поплат, Голубинка и Рудине, обе у Прењу, Звекалица у Опличићима и Видоња.

Јама Гавраница није била бетонирана, а кости жртава су неколико година раније извађене и сахрањене у Горњем Храсну. Остале су неотворене јама Барев до код Шћепан Крста, Бодирогина јама у Поплатуи више јама у западној Херцеговини: Хумац, Витаљина, Служањ, Церно...

Мошти монаха и искушеника, пренете су из Видоње у манастир Житомислић, где су у фебруару 1991. године свечано сахрањене. Извађене кости усташких жртава из других отворених јама, су опране и пренете у Пребиловце, где су уз даноноћно дежурство, боравиле у згради Дома културе више од 8 месеци. За то време изграђени су темељи Спомен-цркве посвећене Сабору српских светитеља и пребиловачких мученика са криптом и великим мермерним ћивотом у њој.

 

Објављено: 30.07.2021.



СТРАДАЊЕ СРБА ДОЊЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ У ГЕНОЦИДУ НДХ (11. део)

 

Жртве постале кривци

Уз служење Патријарха Павла, епископа Иринеја Буловића и Атанасија Јевтића и свештенства, на 50. годишњицу страдања, тачно 4. августа 1991. темељи нове цркве и крипта су освећени и мошти мученика су после литургије и опела, положене у крипту. Овом дирљивом догаћају присуствовало је око 10.000 Срба, претежно из Херцеговине и велики број истакнутих личности српског народа из БиХ, Србије и Црне Горе.

Али, све је било под сенком претећег ратног сукоба, који је најмање био потребан Србима, а који они нису могли да избегну. Око Пребиловаца, наоружани Хрвати већ су држали страже, а те вечери "Радио Ватикан" је у емисији на хрватском језику злослутно оптужио Србе да у Пребиловцима граде своју тврђаву у долини Неретве.

 

РАЗБИЈАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ НА СРПСКУ ШТЕТУ

Отварање јама, сахрана усташких жртава и градња спомен-храма у Пребиловцима, посвећеног новомученицима, поред старих и нових усташа сметало је и другима у земљи и иностранству чији је главни циљ био разбијање Југославије по авнојевским шавовима на српску штету и несрећу. Ови догађаји откривали су дотле сакривену или замагљену истину о ужасном страдању Срба у усташкој Независној Држави Хрватској, чију су обнову многи тада спремали.

Кости из јама су упозоравале да би такви планови били, не само оправдани него и опасни. Такође, тек развијеном култу Међугорја одједном је запретила потпуна срамота. Испало је дасе мноштво ходочасника из целог света клањало селу чији су мештани, у јами поред села, затрли све мајке са децом једног другог села, само због разлике у вери, а још су Павелићу дали 80 усташких старешина и најокрутније кољаче у логору Јасеновац, какви су били Мато и Станиша Васиљ.

Отварање јама нервирало је и утицајне припаднике авнојевско-титовских и удбашких кругова у Београду. Свима њима није ишло на руку то што су мученичке кости из Пребиловаца отварале очи српском народу, мотивишући га на отпор разбијању државе. Зато се често из медија и са политичких говорница чуло да отварање јама подстиче српски национализам, тобоже квари међунационалне односе и наводно узнемирава јавност, све до лажи да кости у Шурманачкој јами нису само српске, до разних других увреда и претњи.

Жртве су проглашене кривцима, објављен је рат мртвој деци и Пребиловци су поново, од истог злодуха, осуђени на погубљење.

Срби из долине Неретве најбоље су осећали опасност која је претила српском народу, после политичко-економских промена у источној Европи и самој Југославији. Ипак, ни они нису могли да предвиде догађаје који ће се ускоро десити. Од српских политичара, са обе стране Дрине и од ЈНА, засипани су изјавама да неће бити заборављени и незаштићени. Показало се да је све то било без покрића, као и веровање у цивилизацијске тековине, савест западног света, снагу јавности, мећународно право и слично.

 

ТУЂМАН И БОБЕТКО ПОКРЕЋУ НОВУ АГРЕСИЈУ

СР Босна и Херцеговина је међународно призната 6. априла1992. године, када је почео и рат. Југославенска Народна Армија се повукла из нове државе 19. маја 1992. а СР Србији су уведене санкције 31. маја исте године. На малобројне, слабо организоване, деморалисане и саме себи препуштене Србе у долине Неретве, Хрватска је одмах затим покренула офанзиву. Операција је носила назив „Чагаљ“.

Одобрио ју је лично Фрањо Туђман, а изведена је под командом генерала збора Хрватске војске Јанка Бобетка. Он је детаље у вези с њом изнео у својој књизи „Све моје битке“. Поред ове књиге, драгоцен материјал о овој офанзиви је и видео трака коју су снимили нападачи, а која је истог лета доспела у Београд. Генерал Бобетко открива да у нападу на Пребиловце, Клепца и Тасовчиће учествује 156. бригада регуларне хрватске војске и 1. гардијска бригада ткз. Хрватског Вијећа Одбране, као и четири диверзантске групе регуларне Војске Хрватске и низ других јединица.

Из видео-материјала уочљиво је и значајно учешће ткз. Хрватских Ослободилачких Снага (ХОС) под командом Добросава Параге и муслиманских ткз. Зелених Беретки. Ове снаге биле су распоређене у две борбене групе и требало је да из два правца упадну у Пребиловце, самученичком спомен-црквом као главном метом коју Бобетко назива костурницом.

Офанзива је почела у недељно праскозорје 7. јуна 1992. страховитим бомардовањем поменутих српских насељa из више десетина разних оруђа које је трајало сатима. На простор ових села, од свега неколико квадратних километара, пало је за неколико сати око 7.000 пројектила. Истог јутра српски територијалци и већина цивила су се уз мале губитке повукли прво у Дубраве, а затим даље.

 

СПОМЕН-КОСТУРНИЦА ЈЕ МИНИРАНА

Хрвати тек сутрадан улазе у напуштене Пребиловце и Тасовчиће, а за неколико дана у њихове руке пада цела лева обала Неретве са Мостаром, дубравски плато и Столац. Затечене српске цивиле, махом старије жене, одмах брутално убијају, а затим почиње обрачун са материјалним и духовним добрима Срба. Спровођен је бесомучно, систематски злочин у огорчењу што нема у рукама више живих Срба. Трајаоло је недељама.

Требало је да нестане све што је било српско и што је на Србе подсећало, па је уништавана и природа, а пејзажи су добијали други, осакаћени изглед. У првом налету српска добра, која су могла да горе, спаљена су. Наредних дана и недеља, инжњеријске јединице хрватских снага и познате грађевинска предузећа „Бетон“ из Метковића и „Конструктор“ из Сплита, експлозивом су рушили српске куће које су у себи имале армирано-бетонске елементе, цркве, манастире, гробнице, домове културе, школе, системе за снабдевање струјом и водом и друго, све до камена поред пута на коме је неко ћирилицом уклесао своје име.

Манастир Житомислић, духовни центар херцеговачких Срба и мостарска Саборна црква, највећи српски храм до изградње цркве Светог Марка на београдском Ташмајдану претворени су у гомилу камења.

Док је у њиховом завичају све претварано у прах, пепео и дим, Срби из долине Неретве развејали су се по целом свету као бескућници. Био је то историјски лом и национална трагедија, незабележена од турског освајања Херцеговине у 15. веку. Затим је око српских села, на земљи коју су комунисти својевремено одузели, изграђено више насеља за хрватске избеглице из средње Босне.

 

Објављено: 31.07.2021.



СТРАДАЊЕ СРБА ДОЊЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ У ГЕНОЦИДУ НДХ (12. део)

 

Понављање историје

Одмах по уласку у село јуна 1992. године, окупатор је скоро ритуално спалио Пребиловце. На фасади последње куће, паликућа из некаве јединице зване „Мравоједи“, оставиоје графит: „Средија сам што сам стига“. А лако им је било свуда да стигну у злочиначком послу у напуштеном селу, коje је остала да „брани“ само Драгиња Медић, стара 64 године. Она је била једна одчетири пребиловачке девојчице које су преживеле покољ 1941. године. Одбила је напусти Пребиловце, у којима је скоро поново оплакала мајку и сестре, страдале у Шурманачкој јами.

Мученички је страдала од унука оних од којих је 1941. године избегла, а за гроб јој се још не зна.

Окупацију и спаљивање Пребиловаца, Клепаца и Тасовчића није прославила само западна Херцеговина већ и Далмација, а највеселије је било на сплитској риви. Овај догаћај Хрвати и данас обележавају, под називом: „Липањске зоре“.

 

УДРУЖЕНИ ЗЛОЧИНАЧКИ ПОДУХВАТ

Објављивањем у својој књизи десетерачког хвалоспева њему самом, под називом „Бобеткова гарда“, хрватски генерал Збора је, заједно са својом државом и председником, стао иза вандалских злочина у долини Неретве. Уз одушвљење због уништења српских трагова „народни пјесник“оптужује Србе да су покрали хрватске кости и изазвали зло позивањем Патријарха у Пребиловце.

Наводимо део:

„Док је сунца Срби ће га клети,
 Што им стуче војску на Неретви,
 Спржио им Клепца и Гњилишта,
 Била села, сада нема ништа,
 Пребиловци село на злу гласу,
 Сад по њему дивље свиње пасу,
 Од Храснога па до изнад Стоца,
 Све спржио, не оста ни коца.“

Хрватски видео-снимци показују да су им сеоске куће, а поготово гробље и зидови спомен-цркве са криптом у Пребиловцима, пали у руке неоштећени и да је над овим селом, његовим покојницима на гробљу и новомученицима у цркви, смишљено извршен монструозан злочин без примера у историји. На поменутом снимку, после приказа усташа испред цркве, како псују Србе и прете да ће ускоро избити на Дрину, види се архитекта из Чапљине Зденко Вего, потомак Фрање и Јанка Веге, злогласних усташких логорника из 1941. како седи у крипти у униформи официра ХВО, са руком на макети спомен-цркве.

Тако су, на српску и људску срамоту уопште, пребиловачка деца и други мученици из јама поново пали у руке усташких злочинаца, овога пута унука оних који су их, једнако беспомоћне, бездушно бацили у јаму пре пола века.

 

УКЛАЊАНИ ТРАГОВИ ЗЛОЧИНА

После тријумфалног сликања и иживљавања над костима жртава својих дедова, савремене усташе су приступиле уклањању свих трагова цркве и крипте. Како су биле масивно грађене, рушење им је успело тек из трећег пута, а експлозија се чула до Мостара, удаљног 30 км. Механизација је после одгурала 50 метара даље део смрвљених остатака храма, а терен на коме се он налазио је насут земљом и поравнат.

У истраживањима извршеним 2007. и 2008.године утврђено је да су кости смишљено уништаване пластичним експлозивом и постављеним авионским бомбама, тако да је пронађено само 7 сандука смрвљених и постављенихкостију, од 156 сандука, са очуваним костима, колико их је сахрањено 1991.

Непознати аутор „Клетве“, исклесане на споменику Огњену Ждракановићу, првој усташкој жртви из Пребиловаца у 1941. години, пре последњег рата завапио је:

„... У беле тврђаве мермера
закључајте нам добро кости!
Могле би и мртве усташе
да нам се напију здравља.
Не, не верујте тишини
што се уместо нас јавља!“

Заиста, пребиловачко гробље, на чијим је споменицима била исписана истина о усташким злочинима и мртви у њему, било је мета умоболног пира. Многе гробнице су отворене, а кости неких покојника некуда однете, других избачене и разасуте испред гробница, а трећих спаљене у гробници. Код спаљивања заостали су делови нагорелог скелета и месингане ручке сандука покојника.

 

СПАЉЕН ТРИПКОВ ГРОБ И КОСТИ

Трипко-Трише Екмечић, као одложена жртва усташких злочина, умро је поред Шурманачке јаме, приликом изношења костију из ње у новембру 1990. године од инфаркта, што је својевремено било приказано на телевизији. Усташе су 1992. године пронашли Трипкову гробницу, минирали је и у њој спалили његове кости, као и кости његовог четверогодишњег унука, умрлог 1984.

Спаљене су и кости Мирка Булута, Раде Медана, Ристе и Манојла Шарића... Споменици који су остали,„стрељани“ су усташким рафалима, а све фотографије покојника су однете.

Читав атар Пребиловаца је на разне начине оскрнављен и опустошен. На простору где се налазила спомен-црква и на делу самог гробља заснована је депонија најразличитијег отпада, која је 2002. уклоњена. Осујећена је обнова села тако да се у њега вратило само око 25% предратних становника.

За злочине над Србима на простору Доње Херцеговине и целе долине Неретве, Српско Национално Друштво Пребиловци је поднело 2007. обимну кривичну пријаву Тужилаштву за ратне злочине БиХ, поводом које оно није до данас реговало.

 

ПОВРАТАК НЕИЗВЕСТАН

Сада у Пребиловцима стално живи 60 становника тј. повратника, а двадесетак борави повремено, у значајном делу године. Међу житељима села има 15 деце. До села је стигао водовод, али није стављен у функцију, сва домаћинства имају фиксне телефоне, обновљен је сеоски Дом културе. Обнова спомен-храма, посвећеног Васкрсењу Христовом, по благослову владике Григорија започела је 2013. године. Камен темељац је освештао и положио владика Атанасије 3. августа 2013.

Потом је служена литургија на којој су први пут певани тропар и кондак Светих пребиловачких мученика у чији је спомен принет славски колач и жито. Пребиловчанима се и даље ускраћује право на обнову и опстанак, а невиним жртвама поштовање и право на истину о страдању.

Нажалост, ни српске државе са обе стране Дрине до сада нису препознале Пребиловце, као вредност коју треба заштити и сачувати тако да, без праве подршке, судбина села остаје неизвесна.

Долина Неретве, Столац, Дубраве и Храсно су данасу знаку победе злочина и потпуне експлоатације геноцида над Србима. Само уз памћење и поштовање својих светих мученика, љубав према своме народу и завичају, уз спремност на одређену личну жртву Срби могу да се обнове и опстану у овом страшном, али и дивном крају.

 

Објављено: 01.08.2022.



Оцените нам овај чланак:




Tags:
STRADANJA STRATISTA
JUZNA HERCEGOVINA
PREBILOVCI TASOVCICI
MANASTIR ZITOMISLIC
NEZAVISNA DRZAVA HRVATSKA
KRALJEVINA JUGOSLAVIJA
CAPLJINA GABELA
MILENKO JAHURA
USTASKI ZLOCINI
DRUGI SVETSKI RAT
OPILICI KLEPCI
IVAN JOVANOVIC
PRAVOSLAVNA CRKVA
VATIKAN POKRSTAVANJE
SLAVOJKA VUKOSAV
ANDRIJA BULJAN
BIVOLJA JAMA
GOLUBINKA SURMANCI
FRANJO TUDJMAN
JANKO BOBETKO
OPERACIJA CAGALJ
LIPANJSKE ZORE
JEDINICE HVO

























Skip Navigation Links