Десетог децембра, напунило се 60 година од потписивања Новосадског договора о језику потписаног од стране групе писаца и лингвиста којим је закључено да је народни језик Срба, Хрвата један језик са два изговора, ијекавским и екавским. Те 1954. године језик је добио два имена, српско-хрватски и хрватско-српски, договорен је јединствен правопис, а ћирилица и латиница проглашени су равноправним писмима.
Резолуцију је потписало 25 писаца и лингвиста. Седам их је било из Хрватске, петнаест из Србије и три из Босне и Херцеговине. Између осталих ту су били Иво Андрић, Александар Белић, Мирко Божић, Милош Ђурић, Марин Франичевић, Крешимир Георгијевић, Јосип Хам, Мате Храсте, Људевит Јонке, Јуре Каштелан и Михаило Стевановић, а касније им се придружило још 64 културна и научна радника, међу којима је био и Мирослав Крлежа.
Андрић и Крлежа
О последицама Новосадског договора, потискивању ћирилице и борби за очување српског језика у Извору говоре председница Друштва за српски језик и књижевност у Хрватској проф. Мара Бекић-Војновић из Боботе, књижевник Ђорђе Нешић из Бијелог Брда и председник Друштва за српски језик и књижевност проф. Александар Милановић из Београда.
СРБИ СУ ПРЕВИШЕ КОМОТНИ СА ВЛАСТИТИМ ЈЕЗИКОМ
И многи српски лингвисти тврде да ставови садржани у Новосадском договору никако нису били у сагласности са српском филолошком традицијом, нити да је било у актуелном интересу Срба да се њихов језик са било киме дели. Зато је право питање како се онда десило да управо најстарија српска институција организује нешто што је против српских националних интереса.
- Комунистичка партија је имала обичај да критика немилог догађаја крене из средине у којој се догађај десио, или да иницијатива неке промене дође из средине којој та промена не одговара. Једина партија је националне институције сматрала леглом реакције и национализма. Тако је овај деликатни задатак поверен Матици српској и најугледнијим српским лингвистима Александру Белићу, Павлу Ивићу и Михаилу Стевановићу. Пошто је рад на језику капиталне природе и траје деценијама, последице осећамо и сада кад више нема ни партије, ни државе, ни језика, главних актера приче, објашњава књижевник Ђорђе Нешић.
Професор Александар Милановић поново полази од идеје југословенства, јер је евидентно да су скоро сви водећи научници из области друштвених и хуманистичких наука почетком 20. века били ватрени заговорници те идеје, на челу са Александром Белићем.
- Одустајање од српског имена на рачун српскохрватског, чак и када су Хрвати дефинитивно одустали од заједничког именовања језика, може се тумачити и из угла колективне психопатологије. Тај мазохистички порив тешко је рационално објаснити. И велики лингвиста Никита И. Толстој учи да је језик основно обележје народа. Ми бисмо додали да је на Балкану стандардни језик обележје нације, а ми смо резултате сопствене, Вукове стандардизације српског језика олако поклонили другим нацијама, иако је он средином 19. века истицао да је на становишту „Срби сви и свуда“, тј. да су Срби сви који говоре српским језиком, под којим је подразумевао штокавске говоре. Вук је, дакле, полазио од филолошких критеријума, а не од религијских, који су на крају победили, закључује професор Милановић.
Проф. Мара Бекић-Војновић тврди да је питање језика код Хрвата увек било политичко питање.
- Хрвати су одувек успаничени у вези са језиком, јер се у штокавском не рађају, него га уче већ 150 година, па су ту веома несигурни. Радили су марљиво, али већина никад није успела усвојити акценат, него и даље користе кајкавски као и интонацију, разлику између Ћ и Ч већина не може одредити. Симптоматично је, међутим, да наглашавају литерарност језика – хрватски књижевни језик, што се у научном свету не ради, већ се говори о стандардном енглеском, стандардном немачком, руском, српском тј. прописаном, једнаким за све.
Да ли су свесни или не да таквим наглашавањем саопштавају да тај језик користе само у ја вности, а да приватно говоре оним у ком су рођени – кајкавским, чакавским, штокавским, икавским, што је, уосталом, и нормално. Сви Срби се, напротив, рађају у штокавском, па су са језиком и превише комотни. Мисле да могу давати ко год шта тражи. Али види се да им се то свети на сваком кораку. Језиком се баш нико не бави, закључује професорка Војновић питајући се постоји ли такав случај у свету да се неко толико плаши за властити језик.
МАРГИНАЛИЗАЦИЈА И ПОТИСКИВАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ
Новосадским договором оба писма, латиница и ћирилица, проглашена су равноправним. Истакнуто је да треба настојати да и Срби и Хрвати подједнако науче оба писма, што би се постигло у првом реду школском наставом. Међутим, ћирилица је већ од раније била у подређеном положају, а време које је уследило након Новосадског договора показало је да она нестаје чак и у крајевима где у употреби никада није било латиничног писма.
- Потискивање и уништење ћирилице вишевековни је пројекат оних којима ћирилица није само писмо, већ и симбол. Првенствено симбол православља, а делом и симбол словенства, када говоримо о духовном кругу Slavia Orthodoxa. Својевремено је Марија Терезија силом потискивала ћирилицу, рађено је то и у време НДХ, али се увидело да се отвореном репресијом ћирилица не може искоренити међу православним Словенима, па ни међу Србима.
Прешло се на суптилније методе, готово идентичне у Србији и Бугарској: на скривено убеђивање православних народа, првенствено преко масовних медија и различитих форми супкултура, да је ћирилица застарело, превазиђено, затуцано, свештеничко, мрачњачко, средњовековно писмо. Комунистички идеолози предњачили су у овој пропаганди, а данас ту функцију преузимају многе невладине организације глобалистичке провенијенције. Нажалост, пажљиво планирана, добро вођена и одлично финансирана, ова акција давала је и даје резултате, каже професор историје српског језика Александар Милановић.
Проф. Мара Бекић-Војновић тврди да је живот после уједињења сам ишао у том правцу. Србија се, каже она, окретала према западу у сваком погледу, оданде су долазиле новoтаријe. Издавачка предузећа су штампала књиге на латиници да их могу боље продати.
- Зар наша „Просвјета“ не штампа све латиницом? Само „Љетопис“ штампају ћирилицом. Дакле, о чему се ту ради? Кога то они заступају? За ћирилицу ћемо се изборити ми овде и Срби у Републици Српској. Међутим, не може се рећи да се и Србија не ћирилизује. Могу се видети и пароле на ћирилици, што раније не би пало ником на памет, запажа професорка.
Књижевник Ђорђе Нешић такође сматра да су потискивању ћирилице допринели штампање новина и књига претежно латиницом, форсирање латинице путем масовних медија, утицај поп културе и сл.
- Међутим, очигледно је да постоји намера и да се тенденција наставља. Тешко је у једном језику чувати подједнако два изговора и два писма, а најгоре би било одрећи се било чега.
КРСТЕ ЈЕЗИК ПРЕМА СЕБИ
Данас сви народи који су чинили некадашњу заједничку државу језик којим говоре називају именом свог народа. Чини се да једино Срби тешко прихватају такву реалност. Добро, можда не баш сви Срби, већ институције које, да иронија буде већа, носе српско име. Као да нема идеје и јасног става о језику, као да Југославија није умрла пре четврт века штампају се нови речници непостојећег српскохрватског језика. Шта о томе мисле наши саговорници?
- Идеја о српском речнику потиче од Стојана Новаковића из 1893. године. Ради се о капиталном подухвату који захтева дуге припреме и има дуг пероиод излажења. Рад на речнику интензивиран је после Другог светског рата, као рад на Речнику српског језика, да би од 1953. био преименован као рад на Речнику српскохрватског језика (припрема за Новосадски договор) што је остао до данас.
Недавно је објављен 19. том „Речника српскохрватског књижевног и народног језика“, скраћено Речника САНУ, рјечника језика којег нема. Ситуација је помало шизофрена. Прикупљена је огромна грађа са читавог штокавског подручја; заједнички језик је добио нова имена и усложио се дељењем. Постоје два решења и ниједно није добро: издвојити из већ припремељене грађе ону која припада корпусу српског језика, што је огроман посао који би довео до вишегодишње паузе у издавању Речника, или наставити досадашњим путем и под досадашњим називом. Дилема налик оној у тамном вилајету, закључује Ђорђе Нешић.
- Какви то људи раде у САНУ? Ко су они? Чак и сада да у свој језик уносе туђе име потпуно је нејасно. Ето, то је оно што стално говорим: Срби се сами нуде, нико не треба ни-шта ни тражити. У сваком случају, то, да су свој Речник након више од двадесет година разлаза назвали српскохрватским је напросто, мало је рећи, скандалозно. Ја нисам могла дуго спавати. У ствари, трајно сам се узнемирила, оштро коментарише професорка Мара Бекић-Војновић.
ЛИНГВИСТИЧКЕ КАРИКАТУРЕ
Професор Александар Милановић поред тога што разуме у чему је проблем ипак види и неко светло на крају тунела, па није потпуни песимиста, а нуди и решења.
- Све ово ради се под менторством Запада. Такозвану „Европу“ не занима што су нпр. црногорски и бошњачки језички стандарди заправо лингвистичке карикатуре. Она благосиља ту дефектну и неприродну новорођенчад, а србистици само остаје да констатује постојање тзв. „политичких језика“.
Парадокс је да једино у народу који има највише научног легитимитета на именовање језика својим именом, а то су Срби, још тиња идеја о двочланом именовању једног језика, што је куриозитет у свету.
Замислите само, на пример, немачко-аустријски језик, или енглеско-амерички!
Дух југословенства још увек је веома јак код Срба и све историјске страхоте, од Велике сеобе Срба из 1690. до данас, нису нас довољно опаметиле. Истина о српском језику и писму, стога, мора се чувати пре свега у образовном систему, који је темељ не само националне свести, али и у медијском систему – који, нажалост, пресудно обликује свест младих.
Поједине најновије медијске акције у Републици Србији, попут оне у „Политици“, као и сјајан одјек на који су наишле у интелектуалној јавности, говори да битка још није изгубљена, а уз веру у победу – неће ни бити. О томе боље од свега сведоче и поједини напади на слогане попут „Негујмо српски језик“ или „Сачувајмо српски језик“, нарочито када се зна из којих кругова долазе.
Славко Бубало
Извор бр. 133
06.01.2015.