Првог дана јуна напуниће се две године од како је наша земља постала пуноправна чланица Европске уније или како се то еуфорично воли рећи европске породице народа. Био је то дуг процес преговарања у коме је Хрватска испуњавала разне захтеве, прилагођавала своје законе оним европским, суочавала се неретко и са притисцима. Понекад оправданим, а понекад богами и са неоправданим. Било је ту свега па и уцена од стране наших западних суседа Словенаца везаним за питање граница на копну и нарочито мору. Преговори су били подељени на више од тридесет поглавља и Хрватска је у осам година дугом процесу морала да их испуњава једно по једно.

            Како би вам било бар мало јасније набројаћу их редом.

            Слобода кретања роба, Слобода кретања радника, Право пословног настањивања и слобода пружања услуга,  Слобода кретања капитала, Јавне набаве, Право трговачких друштава, Право интелектуалног власништва, Тржишна утакмица, Финансијске услуге, Информационо друштво и медији,  Пољопривреда и рурални развој, Сигурност хране, ветеринарска и фитосанитарна политика, Рибарство, Саобраћај, Енергетика, Порези, Статистика, Социјална политика и запошљавање, Предузетништво и индустријска политика, Трансевропске мреже, Регионална политика и координација структурних инструмената, Правосуђе и основна људска права, Правда, слобода и сигурност, Наука и истраживање, Образовање и култура, Заштита природе, Заштита потрошача и здравља, Царинска унија, Спољни односи, Спољна, безбедоносна и одбрамбена политика, Финансијски надзор, Финансијске и буџетске одредбе, Институције, и на крају, Остала питања.

            Мало ли је? Оде ми скоро четвртина овог текста само док и набројим. Е сад, замислите колико је ту закона, аката, прописа, уредби, параграфа и шта ти ја знам, требало ускладити са оним европским и све је то Хрватска испунила, али како.

            Најпре желим да и себи и вама поставим једно просто питање. Осећате ли ви да сте грађани Европске уније већ пуне две године или као и ја имате осећај да је све остало исто ако није још и горе?

            Не бих да вас давим оним што ни сам не разумем, али бих вас питао оно што сви разумемо јер то осећамо непосредно и на властитој кожи па ћу кренути од поглавља 23 које говори о основним људским правма и слободама па надаље.

            Да ли нам је правосуђе боље, праведније, ефикасније? Да ли имамо осећај да живимо у друштву заснованом на правди и једнакости? Јесмо ли слободни и сигурни? Штити ли неко наша потрошачка права и да ли нам је здравство ефикасније и боље? Јесмо ли равноправни?

Одговори на сва та питања су решени, али, чини се, само на папиру, а знамо да папир трпи све. Дакле, ако су одговори на питања чији резултат одмах осетимо на сопственој кожи негативни, можемо ли  очекивати да ће одговори на праксу из поглавља која су нам мање разумљива бити другачији?

            Било је међу нама доста оних који су заиста веровали да ће нам са уласком у ЕУ живот свима бити бољи, и националној већини и националној мањини. Нисам био један од тих и о Европи никада нисам имао илузија, поготово зато што сам одавно свестан болне чињенице да живим у оном њеном делу у ком рационално увек устукне пред ирационалним и који баш није примљен у Европску унију да би у њој био раван једној Француској или не дај Боже Немачкој, а камоли вечитом хегемону Великој Британији.

            Јесте, Хрватска је на папиру испунила све те услове, задовољила је форму, али Србима у Вуковару и даље није омогућено оно што им је обећано и што је чак и прописано Уставним законом донешеним управо због те европске праксе. На њеним стадионима и даље одзвањају примитивни повици и претње “Убиј Србина”, одјекује усташко „За дом – спремни“, хрватска европарламентарка преко јавне телевизије поручује да ако Хрватска почне са чишћењем свог дворишта још ће пуно Срба отићи у Србију.

            Стара фрајла Европа, која нам свима држи предавања о демократији, поставља стандарде и норме уљуђеног живота на све то ћути или објављује млака саопштења. Можемо ли онда причати о праву на рад, о правима оних који раде а не примају плате, о пољопривреди, сточарству, индустрији, рибарству, о било чему, ако ни оно што називамо „Основним људским правима“ нисмо добили?

            Обећане куле и градови, силне паре из структурних, кохезионих, и ко зна каквих све не ЕУ фондова, где су? Је ли могуће да нам их нуде, а ми их нећемо?

            Јесте да имамо право да путујемо, али онај ко карту и узме узима је само у једном правцу и ко је ту на добитку? Ми или моћне европске државе и њихови тајкуни који захваљујући нашем сну о бољем животу добијају добру и младу радну снагу која бежи из државе у којој раде за ништа или за дај шта даш.

            И док се наше политичке елите већ годинама препиру око тривијалних ствари, те хоће ли бити парада или неће, прослава Олује у Книну или у Загребу, хоће ли владати са Пантовчака или из неке друге виле, ко ће коме доћи на ноге, шта је старије кока или јаје, држава пропада, задужује се, тавори и тапка у месту. Све ми се чини да се нико у овој земљи од такве политике неће ‘леба најести. Чувени немачки песник, драматург, филозоф и историчар Фридрих Шилер рекао је да “држава у којој већина тријумфује, а неинтелигентни одлучују пре или касније мора пропасти”. Ако се овако настави и даље, а по свему судећи хоће, више нећемо бити у стању да одлучујемо о било чему. Хрватски брод од папира на узбурканом ЕУ мору неће још дуго издржати, прилично се наквасио, а и посаде је све мање.

Славко Бубало
Извор бр.118
27.5.2015.