Бившег хрватског војника Едуарда Флореса званог Чико (49), који је ових дана са још неким сарадницима убијен у Боливији под сумњом да је припремао атентат на тамошњег председника Моралеса, прати неколико мрачних тајни. Цео његов досадашњи живот је у том контраверзном стилу.

Не питај ме о прошлости

Највећи скандал који се везује уз његово име у време деловања у Хрватској у протеклом грађанском рату 1990-их година, јесте загонетна смрт двојице европских новинара који су се распитивали о њему у Осијеку.

ЗАГОНЕТНА МЛАДОСТ

Едуардо Флорес звани "Чико" је рођен 31. марта 1960. у месту Санта Круз, у централним деловима Боливије, где је стигао његов отац Јеврејин из Мађарске у коју су се вратили после десничарског пуча у Чилеу. Отац му је емигрирао из Европе 1948. и оженио је шпанску наставницу Нели Флорес Ариас из Каталоније. Касније 1972. су се одселили за кратко у Чиле, јер је тамо власт преузео диктатор Пиноче.

Као младић, Едуардо Флорес је у Мађарској био гранични полицајац који је радио на осигурању аеродрома у Будимпешти док је та земља још била део Варшавског пакта током Хладног рата, а из тог доба се провлачи прича да се тада упознао с чувеним међународним терористом Карлосом (Иљич Рамирез Санчез) који је у то време често кружио источним земљама европског континента и бавио се разним нелегалним активностима.

Када је одслужио редовни војни рок у Мађарској, он је отишао 1985. у Совјетски Савез, где је прошао специјалистичке курсеве на московској академији "Феликс Џерџински". Након тога, вратио се у Будимпешту и био обавештајац за тамошње сигурносно-информативне службе.

СКУПИНА ПРОПАЛИЦА

У Хрватској се Чико појавио одмах почетком рата још у јуну 1991. и представио се као сарадник шпанског листа „Ла Вангардија”, односно помоћник дописника тог листа за источну Европу Рикарда Естариола, иначе припадника католичке организације „Опус Деи” и с њим се често састајао у Бечу.

Исте године, Едуардо Флорес приступио је хрватским паравојним формацијама односно ткз. Збору народне гарде (ЗНГ), а у јесен у Осијеку је постављен за команданта тзв. Интернационалног вода који су сачињавали добровољци и плаћеници пристигли из разних земаља, махом пробисвети и ликови који су на разне начине били у сукобу са законом. Заправо реч је о "псима рата". 

Хрватски медији пренели су да је у том воду била неколицина бивших војника из Велике Британије, затим врхунски обучен снајпериста из Португалије Александро Кунан Фернандез, шпански плаћеник и стручњак за експлозиве Александро Хернандез Мора, бивши француски легионар, иначе Велшанин, Стефан Хенкок, као и неколико Француза које је у Хрватску послао Жан Мари Ле Пенов „Национални фронт”.

У том воду нашао се и дописник швајцарске новинске агенције Кристијан Вуртембург, који је у ствари дошао да истражи Чикову повезаност са европским неонацистима, шверцом оружја и кријумчарењем дрога. О својим сазнањима причао је репортеру шпанске телевизије Хулију Цезару Алонсу, а нешто од тога убрзо му је дошло главе. Како је касније јавно потврдио тај шпански новинар, Чико му је рекао да је Вуртембург „кртица које се треба отарасити”.

НЕПРОВЕРЕНЕ ОПТУЖБЕ

Новинар Вуртембург је убијен тупим предметом у Осијеку 6. јануара 1992. а Чико је тада тврдио да су то урадили – "четници", мислио је на Србе који су били у Тењи. По сличном „обрасцу” у то време су под влашћу Бранимира Главаша у Осијеку убијани и српски цивили. Стотине их је имало лажне оптужбе да одају положаје, поседују радио-станице и састају се са 'четницима'.

Да истражи ову тајанствену смрт новинара Вуртембурга након недељу дана у Осијек стиже фоторепортер лондонског „Индипендента” Пол Џенкс, али је и он убијен четири дана касније. Овај пут то је учињено снајперским хицем, а саопштење је опет гласило – „од четника”, иако таквих није било ни близу места његове погибије.

Новинар британског „Обзервера” Џон Свини о томе је 1994. године снимио документарни филм у којем је као најсумњивије за смрт двојице новинара означио Чикоа и његовог сарадника и бившег легионара Стефана Хенкока. Чико никако није волео да се неко распитује о његовој прошлости и сумњивим ликовима које је упознао и сарађивао у Европи осамдесетих година 20. века.

У борбама се врло добро показао, па је зато цењен код хрватских националиста. Рањаван је чак три пута.

Чин мајора ХВ је добио 1993. када му је стављен на располагање један батаљон специјалних снага. Наредне године награђен је и са чином пуковника. Ипак, 31. јула 1994. бива демобилисан из хрватске војске, на лични захтев.

ФИЛМОГРАФИЈА

У другој половини деведесетих година Едуардо се посветио снимању чак три филмска пројекта, документарни и играни филмови. Ту се такође опробао и као глумац и режисер. Један је чак снимио "Чико" 2001. о самом себи.

Швајцарска режисерка из Лугана, Ања Комфел је 2018. године објавила анимирано-документарни филм "Chris the Swiss" у коме је централни део приче посвећен њеном рођаку Кристијану Вутембергу, односно његовом никад разјашњеном убиству, гдје се сумњичи управо Флорес. Филм је на неколико фестивала побрао добре критике, док се у Хрватској подигла права бура, јер баца мрље на ткз. Домовински рат и његове учеснике.

СМРТ

Едуардо Флорес је у Ла Пазу у окршају са боливијском полицијом убијен с још двојицом сарадника, док су један Мађар Елод Тоасо и Марио Ф. Тадић (58) заробљени.

И Тадић звани Чилеанац (зато што је рођен у тој далекој земљи) приступио је Хрватској војсци још у септембру 1991. и био њен активни припадник све до 2005. године. Све време био је припадник хрватске 1. гардијске бригаде „Тигрови” где је стекао чин поручника, а у пензији је бојник (мајор). Живео је са супругом донедавно у Осијеку.

Аутор: Радоје Арсенић
Ивор: politika.rs
21.04.2009.