1921. У Београду покушан атентат на регента Александра Карађорђевића, док се враћао из Скупштине у којој је озаконио Видовдански устав. Са скела недовршене зграде на углу Милошеве и Масарикове улице молерски радник Спасоје Стејић бацио је бомбу на регентову кочију, али је она запела за телефонске жице и експлодирала не погодивши циљ. Стејић је потом осуђен на смрт, али је пресуда преиначена на 20 година робије.

1922. У Грабенцу (Банат), рођен српски писац Васко Попа, члан Србске академије наука и уметности. Био је најпревођенији србски песник у другој половини 20. века. Називан је језичким чудотворцем и последњим великим оригиналним песником.

1941. У Глини (Банија) хрватски фашисти (усташе) праве стравичан (први) покољ над Србима цивилима у православној цркви. Тог дана је заклано најмање 500 Срба уз одобравање католичких свећеника. Двије особе су преживјеле тај масакр: Љубан Једнак, који је послије рата свједочио на суду и Душан Злокас, који је отишао кући, али је издан и усташе су га убиле. Посље шест дана извршен је други покољ гдје је убијено близу 1.300 Срба који су киднаповани са територије Глине, Топуског и Вргинмоста. Ово се сматра за један од најсуровијих покоља на тлу клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске.

1943. У Крушевцу, немачке окупационе власти су стрељале око 600 србских цивила, укључујући жене и децу, као одмазду за убијене немачке војнике под Багдалом, на локацији "Слободиште".

1957. Код Бијелог Поља у Црној Гори дошло је до покушаја хапшења Владимира Шипчића, када је он извршио самоубиство да не би жив пао у руке комуниста. Владо Шипчић је за вријеме Другог свјетског рата био јунак који је војевао на четверомеђи Рашке, Босне, Црне Горе и Херцеговине као припадник Фочанске бригаде ЈВуО гдје је добио и официрски чин.  Бранио је наш народ од усташа. Послије рата постао је одметник који се борио против Брозовог режима, а од његове борбе је створен мит. Владова породица је трпела невероватне притиске и понижења од удбашких агената.  

1991. У Вуковару ухапшена два србска цивила: Обрад Драча и Богдан Ступар, који су одведени на излетиште Вучедол, где су убијени. Док је Србин Михајло Нађ, из вуковарског села Сотин убијен у свом селу.

1992. У Београду, Савезна Република Југославија саопштила да се одриче учешћа на самиту Конференције о европској безбједности и сарадњи 9. и 10. јула 1992. године због једностраних и произвољних оптужби КЕБС-а да су само Срби криви за рат у бившој Босни и Херцеговини.

1993. У Стоцу (Херцеговина), обављена је размена између херцеговачких Хрвата и Срба. Тако је 217 србских цивила, који су били годину дана заробљени у селу Рашћани код Дувна, угледало слободу. Сви Срби размењени су за хрватске (пара)војнике које су заробили припадници Војске Републике Србске.

1921. У Београду, Скупштина Краљевине СХС донела Закон о заштити државе, којим је Комунистичка партија Југославије као превратничка организација стављена ван закона, њени посланици лишени мандата, а пропаганда комунизма проглашена злочином.

1941. Код Топуског, у кордунашким селима: Дугачка Лука, Црни Поток, Чемерница, Старо Село, Воркапића Село, Глогиње, Кирин, Катновац, Перна, Пониква... усташе праве стравичан покољ над 256 србских цивила.

1941. У Ливањском пољу, усташе праве на православни празник Огњена Марија велике покоље све до Илиндана, када је за 4 дана убијено више стотина српских цивила. Ови страшни злочини су направљени на иницијативу и одобрење католичких свештеника, које је предводио фратар фр Срећко Перић. Лешеви Срба су побацани у крашке јаме на Динари, а кости мученика су тек пет деценија касније извађене.

1991. У Вуковару, под окриљем ноћи минирана српска кафана "Шид". Ово је иначе шести србски ресторан, а да је миниран пре ратних дешавања. На Дунавском кеју у Вуковару убијена су 3 србска цивила.

1993. У Женеви (Швајцарска), лидери босанских муслимана, Срба и Хрвата постигли споразум о стварању три ентитета у Босни и Херцеговини. Овај потписани споразум није никада заживео, јер су муслимани уз помоћ НАТО пакта и ЕУ избегавали његову примену.

2004. Хашки трибунал спојио оптужнице против хрватских генерала Мирка Норца и Рахима Адемија, оптужених за ратне злочине над србским цивилима у акцији "Медаџки џеп" у септембру 1993. године. Овај предмет је после неколико недеља пребачен хрватском Тужилаштву, које је читаво време вршило опструкцију, те довело до тога да је пресуда и казна Мирку Норцу буде изругивање правди и жртвама.

1942. У Садиловцу, на тромеђи Кордуна, Лике и Босанске Крајине, усташе праве страшан покољ те убијају 463 Срба, од чега 150 дјеце млађе од 14 година, а потом их спаљују у православном храму Рођења Пресвете Богоридице у овом селу.

1991. У Вуковару, мерчеповци убијају 4 српска цивила: Младен Мркић, Владо Скелеџија, Саво Миодраг и Бранко Мирјанић.

1991. Код Бенковца у селу Доње Мирање погинуо је Миро Барешић (41), припадник хрватских паравојних формација ЗНГ који је седамадесетих година био припадник усташке емиграције у Шведској и учесник атентата на Владимира Роловића у Стокхолму.

1992. У Сплиту, у логору Лора, убијен је Владо Савић, српски резервиста ЈНА из Невесиња, од последица тешке физичке тортуре и мучења.

1995. На Брионима одржана чувена седница државног и војно-полицијског врха Хрватске, где су договорени коначни детаљи о покретању злочиначке акције "Олуја", односно прогону више од 250.000 Срба из Книнске Крајине.

1941. Код Кулен Вакуфа усташе праве покољ над Србима цивилима у селу Калати, на сјеверозападу Босне и Херцеговине. Ово село је уништено током Другог свјетског рата, а они малобројни преживјели становнци су се расули по свијету. Село никада није обновљено нити је икада направљен достојан споменик жртвама.

1941. Крај Госпића, усташе под командом Рудолфа Рица, Аџије Роса и Драгана Девчића праве покољ у селу Смиљан над 66 Срба цивила, у њиховим кућама. Иста група је починила злочине над Србима у госпићком селу Липе.

1989. У Сјеверној Далмацији и Лици започели седмодневни протести против хапшења (због организације 600 године порославе Косовске битке у Далматинском Косову) народних трибуна Јована Опачића и др.

1991. У Загребу, хрватски председник Фрањо Туђман, позива Хрвате у општи рат против Срба и припадника ЈНА.

1992. У Јелашцима, крај Вишеграда на истоку Босне и Херцеговине, припадници муслиманске Армије БиХ у овом селу убили су 11 мјештана србске националности, од тога је пет чланова породице Јеличић. Међу жртвама је било и двоје дјеце старости између 8 и 10 година.

1903. У месту Крушево (Јужна Србија) букнуо је Илиндански устанак, против Османлијске царевине, који је потрајао 10-ак дана.

1941. У Шушњару, крај Санског Моста (сјеверозападни дио Босне и Херцеговине), усташе праве стравичан покољ над више хиљада Срба, од 5.500 до 7.000 мушкараца, жена и дјеце и 40 Јевреја. Ово је један од најбројнијих злочина у НДХ који је почињен изван концентрационих логора.

1991. У Сарвашу, поред Осијека, припадници хрватских паравојних снага ЗНГ, убијају девет Срба цивила:  Боjaнић Мeлaниja, Боjaнић Душaн, Боjaнић Брaнкa, Aдaмовић Вeсeлин, Aдaмовић Госпaвa, Jeрeнић Лaзaр, Пeтровић Зоркa, Сaндић Свeтислaв и Милоjeвић Душaн... и два полицајца: Здравко Покрајаћ и Милорад Ђекић.

1994. У Београду, руководство Републике Србије позвало је лидере Српске Републике у БиХ, да прихвате мировни план Контакт групе за Босну и Херцеговину.

2001. У Хашком Трибуналу, осуђен генерал ВРС Радислав Крстић на 46 година затвора, због недоказаног злочина над босанским муслиманима у Сребреници јула 1995. године

1941. У Санском Мосту, на сјеверозападу БиХ, усташе настављају стравичне покоље над Србима цивилима, овај пут злодјела су била у селу Дабар.

1941. На Кордуну у селима Маљевац и Бухача крај Цетинграда; Пецка покрај Вргинмоста; Доњи Кремен покрај Слуња;

1941. На Удбини у личким селима Бунић, Љубово и Шаламунић праве покоље над српским цивилима, гдје пале и пљачкају њихову имовину.

1991. У Београду скупштина социјалистичке Југославије донела одлуку о прекиду ватре у СР Хрватској. У Загребу Стјепан Месић, председник Председништва СФРЈ се обратио исти дан у Сабору, тражећи да се та одлука не прихвати.

1991. У Вуковару припадници мерчепове групе паравојника хапсе Србина Бошка Богдановића, конобара у "Градској кавани", кога су одвели на обале Дунава и ту убили, а тело бацили у реку.

2014. У Требињу преминуио ратни страдалник Страхиња Живак и свједок ужаса босанско-херцеговачког рата 1990-их. Њему су усташе за вријеме Другог свјетског рата убиле оца, стрица и најближе рођаке у Брадини крај Коњица, а 50 година касније у мају 1992. удружене муслиманско-хрватске паравојне формације су му убили два сина: Слободана и Велимира. Он сам је преживио неколико муслиманских концентрационих логора гдје је провео 2.5 године. Послије рата се посветио писању књига и свједочењу голготи Срба у Босни и Херцеговини. Страхиња Живак је тако постао симбол страдања Срба у 20. вијеку јер су му убијени и преци и потомци.

1991. У Пребиловцима, код Чапљине, отпочело је после 50 година сахрањивање посмртних остатака херцеговачких Срба, жртава усташког геноцида у Другом светском рату. Кости побијених су распоређене у 108 сандука и пренесене у крипту будуће спомен-костурнице, а темеље цркве је освештао Његова светост патријарх српски Павле. Годину дана касније, ова крипта је минирана од хрватских паравојника.

1992. У Невесињу (Херцеговина), је ослобођено 100 српских затвореника из села Богодол и Горан. Размена заточених Срба, извршена је преко Међународног комитета Црвеног крста.

1994. У Београду, Влада СР Југославије одлучила да прекине све политичке и економске односе са Републиком Српском због одбијања плана Контакт групе. Влада СРЈ је забранила члановима РС боравак на територији Југославије и одлучила да затвори границу према Српској.

1995. У Хрватској, војне и полицијске јединице заједно са НАТО авионима и 5. корпусом муслиманске Армије БиХ покрећу злочиначку акцију "Олуја", највеће етничко чишћење у Европи послије Другог свјетског рата. За неколико дана из РСК (Сјеверне Далмације, Лике, Кордуна и Баније) је убијено скоро 2.000 Срба, а прогнано је преко 250.000 Срба, уништена бројна имовина и православне светиње.

1914. На Цетињу, Краљевина Црна Гора објавила рат Аустро-Угарској царевини.

1941. У Босанској Крајини, усташе праве покоље. На Купресу, у селима Доњи и Горњи Малован, Босанска Крајина, усташе хапсе 184-оро Срба, који су бачени у јаму на Боровој Глави. Код Босанског Новог и Босанске Крупе хапсе више од 100 земљорадника Срба, које су поклали и бацили у ријеку Уну.

1941. У Малички, покрај Вргинмоста (Кордун), долазе усташе из Топуског и праве покољ над 13 Срба.

1941. Код Госпића, на локацији Крушковача, усташе пресрећу српске избеглице из Дивосела, Читлука и Орница, када је убијено 295 жена, дјеце и стараца, док су српске куће попаљене.

1942. У Винковцима, усташке власти осудиле на смрт 6 Срба из Шида и Винковаца због помагања партизанском покрету.

1994. Авиони НАТО пакта бомбардовалии српске положаје око Сарајева.

1995. У Книн, хрватска војска ушла у напуштен град, престолницу РС Крајине. Народ је већ био у колонама за Србију. У Хрватској је ово дочекано са великим одушевљењем. Војска Републике Српске и СР Југославије није реаговала. Врховна команда СВК је издала наређење о евкуацији цивила.

1914. У Београду, Краљевина Србија и Краљевина Црна Гора објавиле рат Немачкој у Првом светском рату.

1941. У Пребиловцима, крај Чапљине, усташе под командом Ивана Јовановића "Црног" у једном дану хапсе 500 жена и дјеце. Један дио је бачен у јаму Голубник, а други дио је поклан у основној школи. Жене и дјевојке су масовно силоване. Укупно је страдало 800 мјештана овог херцеговачког села у овом аугустовском покољу.

1941. У Витезу, централни део Босне усташком концентрационом логору Крушчица, страдало је 70 српских заточеника.

1941. У селу Нишевићи, покрај Приједора (БиХ), убијено је 8 српских земљорадника.

1941. У подгрмечким селима: Слатина, Антонића Брдо и Халиловци, усташе и домобрани убијају више од 100 земљорадника српске националности на локацији Будумић Јапра.

1942. У Павловцима, покрај Руме (Срем) је ухапшено је 139 Срба од Гестапоа и усташке полиције, који су наредних дана стрељани у Сремској Митровици и Руми.

1942. У Липовачи, покрај Слуња (Кордун) усташе убијају 9 српских земљорадника.

1991. У Београду, Председништво СФРЈ подржало једногласно одлуку о потпуном и безусловном прекиду ватре на територији СР Хрватске.

1994. У Берлину, немачка влада подржала ваздрушну агресију НАТО пакта на Републику Српску.

2009. У Загребу је умрла хрватска политичарка Савка Дапчевић, предводница ткз. Хрватског прољећа (МАСПОК) раних седамдесетих година 20. вијека. Иако је смјењена крајем 1971. од Тита, њен допринос је у томе што је три љета касније усвојен нови Устав СФРЈ који је био основа хрватским и словеначким сепаратистима деценију и по касније за почетак растурања Југославије.