1926. У Београду, је рођен србски глумац Павле Вуисић, "вулкан глуме, живота и снаге" - како га је описао Орсон Велс. Остварио је низ значајних улога у позоришту, а највише на филмском платну. Један од најбољих глумаца нашег поднебља икада.

1941. У Личком Лешћу, усташе праве покољ над већим бројем мушкараца овог села, који су бачени у јаму Думан, покрај Доњег Косиња.

1997. У Бања Луци, припадници британских снага, убили Симу Дрљачу, шефа СУП-а Приједор, за вријеме рата. У Приједору ухапшен др Милан Ковачевић, који је одмах пребачен у Хашки трибунал, гдје је умро наредне године.

1856. У Смиљану, поред Госпића родио се научник светског гласа и један од највећих умова свих времена - Никола Тесла. Био је син православног свештеника Милутина. Школовао се у Госпићу, Карловцу, Грацу, Прагу... а радио је у Будимпешти и Паризу... У Америку одлази 1884. године где је почео да ради у Едисоновој компанији. Његова смрт 7. јануара 1943. и данас је под велом тајне и изазива бројне контраверзе. У Њујорку на сахрани док се кретала посмртна поворка свирана је песма "Тамо далеко"... И поред науке и истраживања, он свој род и порекло није никада заборавио.

1844. У Београду, рођен Петар I Карађорђевић, краљ Србије 1903-1918. А од 1918-1921 био је на челу Краљевине СХС. Његову су владавину обиљежили парламентарна демократија, убрзани привредни развој, културни напредак и слобода штампе. Краљевина Србија је под његовом управом изашла као победник из три рата: два балканска (1912-1913) и један светски. Ослобођена је територија Рашке, Косова и Метохије, као и Стара (Јужна) Србија. Склопио је међудржавни споразум са САД 1904. и тако за пар година учинио да Србија има највећу економску стопу раста у Европи.

1982. У Београду, је умро Меша Селимовић, српски књижевник, професор, добитник многих награда за књижевност. Био је редован члан Српске Академије Наука и Уметности. У Другом светском рату је био једно време заробљен од усташа у родној Тузли, а после је прешао на слободну територију и прикључио се партизанском покрету.

1991. У Осијеку, хрватски паравојници у Осијеку опкољавају кућу Србина Живка Пеулића (43), кога убијају, док је његова жена Љубица рањена и заробљена, а читава акција је трајала 12 сати уз снимање ТВ камерама. Кућа Пеулића је тотално демолирана и срушено.

1992. У Јадранско море, почели да упловљавају ратни бродови НАТО пакта, да надзиру спровођење санкција за Србију и Црну Гору, док остале бивше југославенске републике нису имале ове контроле.

1995. У Сребреницу, после више година окупације и терора муслиманских ратних јединица, које је предводио Насер Орић, улази Војска Републике Српске, под комадном Ратка Младића, генерала ВРС и  ослобађају Сребреницу. Око овог догађаја постоје бројне контраверзе јер су обавештајне службе САД, Француске, Велике Британије и Немачке "режирале геноцид" над муслиманима, чиме су хтели да прикрију злочине над Србима 1992-1994 које су у Сребреници и околним местима починили Орићеви војници.

1998. У Ораховцу на Космету отет је Југослав Костић, и то на радном месту, од албанских терориста, припадника ткз. ОВК. Наредних годину дана отето је још 16 Срба Костића, чиме је ова фамилија постала најтрагичнија фамилија не само на Косову и Метохији, већ и на целом Балканском полуострву.

2004. У Београду, функцију председника Србије преузео је Борис Тадић. Његова владавина трајала је осам година и испуњена бројним контраверзама: српска привреда је наставила да слаби, а држава да се задужује код ММФ-а. Стране банке су преузеле контролу над платним системом Србије и увео је цивилно служење војног рока, односно слабљење Војске Србије продавајући наоружање. Испоручивао је хашке оптуженике у Холандију. Бројна друштвена предузећа су уништена и продата странцима у бесцење. Многа тешка кривична дела никада нису расветљене, попут "Топчидера", "Ћурувије" и др. Са хрватским председником Ивом Јосиповићем је 2010. године обећао помоћ вуковарским Србима да пронађу своје нестале, али до тога никада није дошло. Косово и Метохију никада није прогласио окупираном територијом.

1941. На Цетињу проглашена квислиншка влада Црне Горе, под италијанском окупацијом.

1941. У Присојама, котар Сињ, усташе хапсе 90 далматинских Срба, а потом их убијају.

1941. У Двору на Уни, у банијским селима Ћора и Бобери, усташе праве покољ над српским цивилима који су побацани у Крњајића потоку.

1942. У Загорју, усташке власти, по одлуци Анте Павелића, поглавника НДХ су основале логор за дјецу Јастребарско, на путу између Загреба и Карловца. Овај логор је имао 3.336 дјеце логораша, а њих 768 је убијено.

1942. У Бања Луци усташе хапсе више од 100 Срба, које депортују у логор Стара Градишка, одакле се нико није вратио.

1943. У Кленовцу (Лика) усташе убијају 4 Србина покрај Перушића.

1992. У Сребреници, у селима: Залазје, Сасе, Биљача и Загони, ратне јединице муслиманске Армије БиХ, које предводи Насер Орић, праве стравичан покољ над 70 Срба.

2001. У Кравици код Братунца положен камен темељац за изградњу централног спомен-обиљежја за више од 4.000 српских жртава, настрадалих у отаџбинском рату са простора Бирча и средњег Подриња.

2004. У Подгорици, Скупштина Црне Горе усвојила Закон о државним симболима, којим је одређено да застава буде црвена са златним орлом на средини, грб династије Петровића, а химна пјесма "Ој, свијетла мајска зоро".

1878. У Немачком царству, на Берлинском конгресу који је трајао мјесец дана Књажевина Црна Гора, баш као и Кнежевина Србија добиле су међународно признање Великих сила. Бечки двор је исто добио право да са својом војском уђе у Босну и Херцеговину, а да посље 30 година она постане дио Аустроугарске. Албанској делегацији је био забрањено учешће, јер их је Бизмарк сматрао грађанима Османске империје.

1941. У Црној Гори, подигнут устанак против квислиншке владе, који су предводили комунисти.

1941. У Цазинској Крајини, усташе под командом Љубомира Квартерника, праве рацију у српским селима када је више од 170 Срба је одведено пут Јадовна, одакле се нико није вратио.

1968. У Девичу, манастиру на северу Метохије, Албанац, син Азема Дељевића, по други пут те године напада игуманију мати Параскеву, на манастирским ливадама. Заврнуо јој је руку и покушао да здроби шаку. Притекли су јој радници у помоћ. Мати Параскева је о томе обавестила милицију у Србици и надлежне власти у Приштини, а они су је, као и више пута раније, уверавали да нема разлога да се плаши, јер су те информације нетачне.

1991. У Борову Насељу (Вуковар), хрватски паравојници долазе у попдневним часовима у самачки хотел по Миленка Ђуричића, са лажном оптужбом да је шпијун Контраобавештајне службе ЈНА. Одводе га на обале Дунава и ту убијају. Злочинце је предводио Небојша Ходак.

1992. Код Рогатице на југозападу Босне смртно је рањен дјечак Александар Обрадовић припадник лаке пјешадијске Рогатичке бригаде у саставу Дринског корпуса ВРС. Имао је свега 16 година у моменту погибије. Иако му је командант Рајко Кушић наредио да иступи из строја пред акцију ослобађања подрињских села од муслиманских снага, он је самовољно дошао до првих линија.

1901. У Београду свечано отворено прво Радничко позориште у Србији. Представе су извођене у кафани "Радничка касина" на углу Дечанске и Нушићеве улице.

1902. У Сарајеву, ради ширења просвјете и српске националне свијести Срба у Босни и Херцеговини, основано Српско просвјетно и културно друштво "Просвјета", које је имало велики број чланова и донатора и располагало је знатном имовином. Захваљујући помоћи "Просвјете", прве генерације српских ђака и студената из БиХ масовније су почеле да се школују према тадашњим европским стандардима. Друштво је отворило велики број читаоница, штампало много популарних књига ради просвјећивања народа, а у Сарајеву је отворило велику Централну библиотеку. У "Просвјети" су били активни многи значајни Срби из БиХ, укључујући Алексу Шантића, Петра Кочића, Васиља и Шћепана Грђића, Ђорђа Пејановића, Пера Слијепчевића.

1941. У Љубињу, усташе у затору праве стравичан покољ над Србима из Стоца (Херцеговина), када су послали Анти Павелићу, поглавнику кутију са 20 килограма очију српских мученика.

1941. У Загребу, око 100 затвореника у логору Керестинац, покушало је бјекство, само 12 је угледало слободу, 44 је ухваћено, остали су погинули у борби.

1944. Крај Карловца у Горњем Будачком отпочео злогласни Кордунашки процес, у коме је хрватска комунистичка власт отпочела сурови обрачун са србским интелектуалцима и угледним људима под лажном оптужбом "сарадње са четницима", а уствари се радило о изношењу приједлога да Срби након рата добију у СР Хрватској аутономију.

1971. У Стокхолму (Шведска), кривични суд је осудио на доживотну робију двојицу хрватских терориста Миро Барешић и Анђелко Брајковић, убица југословенског амбасадора у Шведској Владимира Роловића.

1991. У Београду, Председништво СФРЈ већином гласова донело одлуку о премештању јединица ЈНА са територије СР Словеније у друге југославенске републике.

1992. У Београду, Милан Панић, бизнисмен из САД, српског порекла, изабран за премијера СР Југославије.

1993. Код Глине је експлодирала бомба на жељезничкој прузи и том приликом је усмрћено троје цивила, док је више њих тешко рањено. Овај злочин су учинили припадници хрватских диверзантских јединица, са циљем дестабилизације РС Крајине.

1999. У Сарајеву, чланови Комисије за тражење несталих лица и Стручни тим Републике Србске у сарадњи са истражним судијом Окружног суда у Србском Сарајеву и замеником Окружног јавног тужиоца ексхумирали 30 тела српских цивила на градском гробљу "Колијевке" и у селу Осјечина код Горажда.

1992. У Сремским Лазама, поред Винковаца, нестао је Србин цивил Радован Стојшић (71), земљорадник, који је тог дана отишао на пецање. Убијен је 4 дана после у логору у Роковцима. Званичан обдукциони налаз са печатом лекара др Дражена Швагеља гласио је да је "умро од инфаркта", иако је Стојшић био виталан и у осмој деценији живота. Његове родитеље су убиле хрватске усташе 1942. године.

1992. У Какању,  сјеверозападно од Сарајева 40 км, припадници Хрватског Вијећа Одбране протјерали су Србе из 13 села какањске општине: Суботиња, Конџило, Бијела Њива, Доле, Макленак, Данци, Градица, Осредак, Почине, Барачи, Крч, Равне и Драчић. У овој акцији Хрвати су заклали Саву Блажановића, а убили су још Мила Цвијетића из Конџила и Илију Цвијетића из Драчића.

1992. У Лондон допутовала делегација Српске Републике БиХ отпутовала на мировне преговоре са копредсједавајућим Конференције о БиХ Хозеом Кутиљером.

2003. У Паулин Двору, крај Осијека,  сахрањени посмртни остаци 14 српских цивила убијених у децембру 1991. године од стране хрватских паравојника.
 

1853. Код Нове Вароши у селу Мишевићи (Стари Рас) родио се србски и југославенски војвода Петар Бојовић, учесник свих ослободилачких ратова које су Срби водили крајем 19. и почетком 20. века... против Турске, Бугарске, Аустроугарске и Немачке. Командовао је Првом армијом, а једно време био и начелник Врховне команде Војске Краљевине Србије. Имао је велике заслуге у пробоју Македонског фронта 1918. године и ослобођења отаџбине. После Првог светског рата брзо је пензионисан и посветио се писању. Реактивиран је 1941. и враћен у службу због Априлског рата. Када је Краљевина Југославија сломљена, одбио је да се приклони Немцима и одређен му је кућни притвор. Почетком 1945. године у кућу му упадају Ознаши (комунистичка тајна полиција) и пребијају га, од чега је умро 19. јануара и сахрањен без икаквих државних и војних почасти. Његова породица је деценијама трпела тортуру и прогон од Брозовог режима. Војвода Бојовић је рехабилитован тек на самом крају 1980-их година.  

1990. У Београду, оснивачка скуштина Социјалистичка Партија Србије (угланом бивших чланова Савеза Комуниста), где је Слободан Милошевић изабран већином гласова за председника странке. Ова странка је имала водећу улогу са својим режимом десет година.

1991. У Борову Насељу (Вуковар), хрватски паравојници које предводи Благо Задро, праве етничко чишћење у Буџаку и Кривој Бари. Имали су карте на којима су биле обележене куће Срба у које су незаконито упадали, пљачкали и убијено је 9 српских цивила, а њихова тела су бачена у Дунав.

1996. У Камену, недалеко од Гламоча, отворена прва од десет масовних гробница на овом подручју у којима је закопано више од 100 тела србских цивила и војника убијених 1995. године, за време хрватско-муслиманске злочиначке офанзиве "Маестрал". Ексхумацију су надгледали припадници међународних снага ИФОР и "Љекари без граница".

1999. У Приштини формиран Прелазни политички савет Косова као највиша цивилна институција власти УН.

2000 . У Помазатину, крај Косова Поља,  православна црква Светог Илије, из Средњег века, порушена је до темеља, од албанских терориста.

2003. У Приштини, командант бивше Окупаторске Војске Косова /ОВК/ Рустем Мустафа Реми осуђен за ратне злочине на 17 година затвора због убиства цивила и мучења Албанаца. Десет година касније у поновљеном суђењу добио је 4 године робије. Оптужнице за злодела против Срба нису ушле у оптужницу.

2008. У Бања Луци, Народна скупштина Републике Србске усвојила Закон о заштити назива Република Србска.

2008. У Сијетлу (САД) пронађен нациста Петер Егнер (86), који је учествовао у убијању најмање 17.000 Срба, Јевреја и Рома на београдском Сајмишту и на Авали. Рођен је 1922. године у Црвенки, што значи да је припадао "Фолксдојчерима"... уствари радио је за немачки ГЕСТАПО као подофицир у Главном штабу у Београду. За своје заслуге према Трећем Рајху одликован је Гвозденим крстом (највише војно одликовање хитлерове Немачке).

1918. У Јекатаринбургу (Русија) комунисти, односно припадници Бољшевичког покрета су ликвидирали цара Николаја II Романова и његову породицу: жену, сина и четири ћерке. Ово је учињено по налогу Владимира И. Лењина, једног од главних организатора руске Октобарске револуције 1917. године. Иначе, цар Николај је ушао у Први светски рат на страни Срба и тако жртвовао круну, државу и народ.

1946. У Београду, на локацији око Аде Циганлије припадници југославенске тајне полиције ОЗНЕ стрељали генерала Југославеске Војске у Отаџбини, Драгољуба Дражу Михаиловића, најодликованијег српског официра. Стрељање је извршено на основу пресуде Војног суда, која је донета два дана раније.

1998. На Косову и Метохији, албански терористи из ОВК после напада на Ораховац, киднапују 43 српска цивила те их одводе у село Клечка где су имали логор. Тамо су жртве стрељане, а потом бацане пећ, па у јаму са живим кречом.

1942. Планина Козара, после више од месец дана пала у руке усташа и немачке војске. У борбама је погинуло 1.700 бранилаца. На више места је пробијен обруч и спашено нешто више од 15.000 цивила, али су нападачи надјачали, спалили сва села, која су била србска, побили дио становништва, укључујући 540 рањеника, а око 60.000 цивила отерали у логоре, махом у Јасеновац, одакле се нико није вратио.

1942. На Кордуну у његовим најјужнијим дијеловима... недалеко Раковице на путу Кореница-Слуњ, муслиманске и хрватске усташе убијају 420 Срба, од чега 20 дјеце млађе од 7 година је било послагано у коло. Србски мученици су убијани у кућама, али највише у збјегу. Овај злочин је још познат под називом "Мртво коло у Машвини" и сматра се једним од најужаснијих покоља на тлу Независне Државе Хрватске током Другог свјетског рата.

1991. У Београду, Председништво СФРЈ донело одлуку о повлачењу ЈНА из СР Словеније, најзападније југославенске републике, после неуспешне интервенције.

1991.  У Кипу, крај Дарувара (Славонија), Милица Гојковић (60) је жива спаљена у својој кући од хрватских паравојника од браће Шепл: Зоран, Жељко и Дамир.

1992. У Јадранско море, упловили ратни бродови НАТО-а и ЕУ контроле санкција УН против Савезне Републике Југославије.

1999. У Сарајеву, чланови Комисије за тражење несталих лица и стручни тим Републике Српске, у сарадњи са члановима породица, идентификовали су 30 од укупно 52 ексхумирана тијела српских цивила и војника на локалитетима у општинама Горажде, Вареш и ширем подручју муслиманскох дела Сарајева.