Шпијунирање и прикупљање поверљивих информација је одувек било интересантно у свим временима, за сваку државу, односно власт, јер се управо преко јачине обавештајне службе и огледала снага неке земље.

Углавном су припадници сигурносно-информативних служби били мушкарци, ретко када жене. Тако да оне изабранице које су примане у службу биле су вансеријске особе (психо-физичких могућности и мотористике) које су могли много тога да прикупе, поготово ако су спремне за тај циљ искористити и своје тело (ступати у интимне односе са осумњиченима).

Обавештајно-безбедоносна служба Краљевине Југославије је настала одмах по формирању прве јужнославенске државе 1918. године, углавном са српским кадровима, али и са особама из остатка земље, за које је оцењено да су лојални југославенској идеји. Међу Хрватима и Словенцима овако нешто није био случај па је ОБС имао доста мука наћи сараднике у њиховим редовима.

Јелка Погорелец

Ипак, једна жена се истакла својим радом и направила велику пометњу у редовима Усташког покрета, па је вођа Анте Павелић имао силне муке... нудио је велику награду за црнку која је имала невероватан шарм и осмех, што је мушкарце бацало у транс.

Била је то Јелка Погорелец, кћер сиромашних земљорадника Михајла и Агате, у западном делу Подравине. Тачније, рођена је 1911. године у селу Св. Илија, недалеко Вараждина (72 км северно од Загреба).

Када је имала свега 4 године, током Првог светског рата, она је остала без мајке, која је умрла. Отац је као аустроугарски војник послат на Источни фронт да се бори против Руске Империје, за интересе Бечког двора. Тамо је пао у заробљеништво и у родни крај се вратио тек 1921. године.

Са оцем није имала добар однос, јер је он по повратку често био незадовољан, највише зато што је имао мало имање, а пуно гладних уста. Често је правио дугове по крчмама, утапајући се у алкохолу ради своје невеселе стварности. Нашао је другу жену, доста младу, која је била пет година старија од Јелке. Зато је одлучио да кћер Јелку, стару 12 лета, преда свом пријатељу Густаву Перечецу на усвајање и хранитељство.

Перечец је званично радио као новинар у Загребу и уређивао недељник "Хрватско право". У то време он је био неожењен, средњих година отприлике 43, док је млада Јелка била ученица III разреда гимназије и често била тужна због напуштања свог завијача и породице.

Перечец са љубавницама у Будимпешти

Када је Јелка напунила 15 лета дошло је до промене у Густавовом понашању, јер је он почео да јој се удвара и показује нежности. Истовремено, он је њој бранио да се дружи за колегама из Трговачке академије. Млада Јелка је сматрала да је он озбиљан мушкарац, те да ће је ускоро и венчати, али до склапања брака никада није дошло.

Перечец је тих година често путовао по земљама у окружењу: Аустрији, Италији и Мађарској, где је обављао низ послова за екстремистички Усташки покрет, који је предводио Анте Павелић, хрватски дисидент и адовкат задојен србомржњом и шовинизмом. Павелић је имао за циљ да се сруши Југославија и да се успостави храватска држава, која би била искључиво римокатоличка.

Млађана Јелка Погорелец је постала љубавница Густава Перечеца, који је њојзи слао новац за живот у Загребу, али и путовања по земљама у којима је он често боравио. Мало касније, Густав и Јелка су се настанили у Бечу. Југославенска Обавештајно-безбедоносна служба је преко искусног опреативца Владете Милићевића, успела да заврбује Јелку, јер је увидела њена честа путовања, али је и сам Перечец био мета посматрања.

Јелка је у својим мемеоарима рекла да је пристала на сарадњу са ОБС, јер је открила да је Перечец уствари вара са другим женама, а да је она њему била само разонода.

Перечец и Јелка су се преселили на југо-запад Мађарске, пошто је он ту био управник хрватског кампа за терористичко-дивезантске акције, у коме су се обучавали његови земљаци 18-35 година. Јелка је често била са њим на састанцима глумећи његову секретарицу, где се шармантно смешкала и слушала више него поверљиве информације о илегалном деловању и роварењу против Краљевине Југославије. Све то је она памтила и преносила после агентима ОБС, за новчану накнаду која је "легала" на њен тајни рачун.

Када је камп Јанка-Пуста затворен, Јелка се са Перечецом сели у Будимпешту. Тамо су такође живели у луксузном стану, док је повремено имала наступе у елитним плесним кабареима угарске престонице за свој гушт.

У Београд су тако достављане значајне информације о томе да се Перечец састаје и са официрима мађарских обавештајних служби, односно да са Хортијевим режимом има врло добре контакте и сарадњу са Усташким покретом. Миклош Хорти је са Павелићем имао заједнички интерес - нестанак југославенске краљевине, која је након Првог свјетског рата добила: Војводину и Славонију, крајеве на које је угарски национализам полагао "историјско право".

Крајем 1933. године Јелка Погорелец у Загребу објављује јавно своје мемоаре, који су касније обликовани у књигу "Тајне емигрантских злочинаца", где је написала много тога интересантно о Усташком покрету и њиховим криминалним актиностима, као и сарадњу тј. подршку од власти Мађарске, Италије и Аустрије. Приложено је доста слика, као докази свега наведеног.

Тачно су поменута имена као што су: Георг Петричевић, Штефан Валерије, Иштван Маратон и Деже Клар...итд. Петричевић је гле чуда био лични пријатељ Миклоша Хортија.

Све то је преведено на стране језике и послато у Лигу народа, организација која је била претеча Уједињених нација. Ово је у читавој Европи довело до низа дипломатских скандала невиђених размера. Југославија је победоносно ликовала, јер су све те земље годинама игнорисале оптужбе Београда, да се на њиховим територијама постоје кампови за тероризам и диверзије.

Један од лажних пасоша Јелке Погорелец

Анте Павлић је био у шоку, са великом главобољом, јер је и он добијао пацке тј. тешке критике од Бенита Мусолинија и Хортија.

Схватио је да је Густав Перечец крив за све то и да га треба уклонити у што краћем року. Тако је и било. Усташки агенти су пронашли Перечеца у Италији, где се скривао након затварања кампа Јанка Пуста и довели су га код Павелића у место Лонгобуко (на крајњем југу Апенинског полуострва). Усташе су се над њим брутално иживљавале, а затим му је Анте Павелић испалио смртоносни хитац у главу. Штавише, Перечец је тамо сахрањен под лажним именом Марио Фурлан.

У страху од могуће освете, Јелка Погорелец се преселила у Сарајево. Тамо је живела неколико година, све до Другог светског рата. Када је у априлу 1941. године сломљена и окупирана Краљевина Југославија, усташки агенти су дошли у град на Миљацки да траже управо Јелку Погорелец. Чим су је пронашли одмах је мучена и ликвидирана. Била је то освета за шпијунирање и "бушење" Усташког покрета.

Ова прича је свакако интересанта из више разлога, али оно најважније је да се уклапа у мозаик Хрвата као противника југославенске идеје и некаквих "цвећки", како вешто глуме пред Европом и светом. Јасно се види да се њихово деловање темељило на србомржњи и наци-фашистичким методама, које суштински никада није ни престајало, а све то под индокринацијом Ватикана.

Нама за "у памет" да пренесемо потомцима.

Томислав Б. Ковач
22.09.2024.