Не знам да ли постоји земља на свету у којој медији које народ плаћа називају тај народ ружнијим, погрднијим и срамотнијим називима него што се то чини у Србији. И да ли постоји равнодушнији народ према делу свог народа који је на сопственом огњишту проглашен странцем.

И запрећено му депортацијом. А где?

Депортација је испоручење из земље у којој живе у земљу из које потичу. Да ли се десило да народ буде депортован из земље у исту ту земљу, а да то није гробна рака, и да то остали део истог народа равнодушно посматра или окрене главу на другу страну? Али, то смо ми. Зато смо овде где смо.

На данашњи дан су горели векови. 

Један човек је стигао из касарне Косовски јунаци у Приштини. Гледа кроз мене док му причам, не чује ме и не разуме. Неколико пута понављам да ће за сад бити смештен у спортској сали, осим ако има некога да лежи на неком оделењу у болници. Наједном ме погледа и каже:

 - Све ми је изгорело.

Тај израз лица не могу да опишем. Потпуно безнађе измешано са тугом и неверицом. Човеку је лице земљане боје. Волела бих да не седим ту испред њега јер не могу да издржим његов поглед, а и не знам шта да му кажем. Волела бих да нисам морала да видим тај израз лица. Мислила сам да ће тим људима значити топла реч или поглед пун саосећања који могу да добију од нас, студената који волонтирамо у кризном штабу, уместо хладних формалних упутстава општинских службеника, али не значи им ништа. Њима је све изгорело. Кажем му тихо:

 - Много ми је жао, господине. Разумем Вас. Ја сам отишла из Приштине још 1999-те године

 Погледа ме потпуно шупљим погледом.

 - Ви сте отишли тад. Ја сам остао до сад.

 У здравственом центру на ортопедији лежи старица од 82 године која је задобила телесне повреде од војника КФОР док су је насилно евакуисали из њеног стана у Згради солидарности у Приштини, који није желела да напусти. Има прелом десне руке и хематоме по читавом телу. На педијатрији је смештено дете од три године из Косова Поља које је добило опекотине од мартовског сунца, јер је његова кожа по први пут изложена сунцу када су истерани из своје куће.

На интерном оделењу лежи старица Анђа из манастира Девич. Старица има близу 90 година, отишла је у манастир још када је била девојчица. Кажу да одбија да је замонаше јер се сматра недостојном монашког звања. Била је у цркви када су војници КФОР евакуисали сестринство пре него што је албанска руља дошла да запали манастир. Када су сестре схватиле да је нема вратили су се по њу. То је спречило руљу да спали све, мада су га спалили већ једном 1999-те.

Мати Макарија из манастира Соколица, рођена са једном сакатом руком, жена веома ниског раста, бацила се на тенк и вратила војску у манастир и спречила паљење. Вита и ја одлазимо у болницу да  посетимо старицу Анђу. Она снажно стиска моју руку, пита нас упорно шта је са моштима светог Јоаникија, ми не знамо. Наједном она каже ширећи очи као да гледа у нешто што ми не видимо:

 - Децо, не остављајте светињу! Велика је то светиња, и светлеће опет, много ће се народа тамо окупљати, само је сада не остављајте, и молите се Богу да се мошти врате!

Љубим јој руку и одлазимо назад у канцеларију у коју нам стижу млади људи са малом децом, скрушени, као да се извињавају што су дошли, као да нама њихов долазак ремети нешто. Одводимо их у основну школу у којој су већ сви кревети на спрат заузети, зовемо центар, кажу нам да их оставимо ту, доћи ће неко да их одведе у Звечан у неки контејнер. Или шатор. Васкрс је. Небески народ пали свеће у шаторима за прогнане.

Једног јутра седим у канцеларији, из неког разлога сама. Улази високи господин, просед, са проседим брковима. На себи има одело крем боје и белу кошуљу, мало је изгужван и прљав. У рукама држи белу најлон кесу са пар комада веша у њој. Седа на столицу насупрот мени и снебива се да ми нешто каже. Најзад, представља се.

 - Ја сам Андрејевић, из Косова Поља.

 - Како могу да Вам помогнем? - питам најљубазније. Он седи оборене главе, гужва ону кесу на крилу.

 - Нађите ми неки смештај.

 - А где сте до сад били смештени?
 - На кардиологији. Тамо ми супруга лежи већ неко време.

- Па останите тамо! Тамо Вам је топло и добијате сва три оброка! Ја Вас могу послати једино у спортску салу, тамо има већ 200 људи, дува промаја, ужасно је! - кажем му искрено. Он подиже велике тужне очи према мени и каже, скрушено:

- Молим Вас, сместите ме у спортску салу. Видите, моја супруга је пре 20 дана доживела тежак инфаркт и од тада је смештена овде у болници. Ја сам сада са њом у соби већ три дана и она ми упорно говори да идем кући јер се она добро осећа. А ја не смем да јој кажем да нам је кућа изгорела... 

Гутам пљувачку да потиснем оно што хоће да покуља из мене и одводим га у спортску салу, без речи. Ујутру у мензи господин Андрејевић стоји испред мене у реду за храну. Када је пришао пулту и узео пластичну тацну и есцајг појављује се шеф кухиње са друге стране пулта, сићушан човек, и пропињући се на прсте, накострешен као кикирез, виче крештавим гласом:

 - Шта ћете Ви овде? Јесам ли ја лепо рекао да ви избеглице једете од 10 часова, кад заврше студенти?

 Господин Андрејевић се погури још више и тихо каже:

 - Ја сам донео своје конзерве, дошао сам само по виљушку и нож.

Видим како му пластична тацна са прибором дрхти у руци, он полако одлази у свом изгужваном крем оделу, шеф и даље нешто виче крештавим гласом, мене преплављује немоћан бес – хтела бих да му кажем свашта, да га увредим, али се уздржавам јер знам да би моје мешање још више понизило господина Андрејевића. Уосталом, менза је празна, студената нема. И студентски дом је празан. Начули смо да је на крову митраљеско гнездо. Више никада нисам видела господина Андрејевића.

Јелена Кртолица
из Приштине